14. Влада је оспорила ову тврдњу.
15. Период који треба разматрати почео је тек 3. марта 2004. године
када је Конвенција ступила на снагу у односу на Србију. Међутим,
приликом оцене оправданости времена које је протекло после тог
датума, у обзир се мора узети стање поступка у то време. До тог
датума поступак je већ био у току више од добрих пет година.
16. Период о коме је реч окончан је 3. априла 2008. године. Тако је
он трајао четири године и месец дана на три нивоа судске
надлежности.
А. Допуштеност
17. Влада је ставила разне примедбе на допуштеност ових питања.
Међутим, Суд је одбацио сличне примедбе у многим ранијим
предметима (видети, на пример, Цветковић против Србије, број
17271/04, ст. 38 и 42, 10. јун 2008. године, Томић против Србије, број
25959/06, ст. 81 и 82, 26. јун 2007. године, В. А. М. против Србије, број
39177/05, ст. 85 и 86, 13. март 2007. године). Он не налази посебне
околности у предметном случају које би захтевале да одступи од
овакве судске праксе. Због тога он представку проглашава
допуштеном.
Б. Основаност
18. Суд подсећа да се оправданост дужине поступка мора ценити у
светлу околности предмета и позивањем на следеће критеријуме:
сложеност предмета, понашање подносиоца представке и односних
органа и од каквог је значаја предмет спора за подносиоца представке
(видети, међу многим другим ауторитетима, Frydlender против
Француске [ВВ], бр. 30979/96, став 43, ЕЦХР 2000-VII). Суд подсећа да
је у радним споровима неопходна посебна ажурност (Ruotolo против
Италије, пресуда од 27. фебруара 1992. године, серија А број 230-Д,
ст. 39, став 17).
19. Суд, такође, подсећа да се овај захтев додатно појачава у односу
на државе где домаћи закон предвиђа да се такви предмети морају
решавати са посебном хитношћу (видети ставове 10 – 12 у горњем
тексту, као и, међу многим другим ауторитетима, Стевановић против
Србије, број 26642/05, ст. 53 и 55, 9. октобар 2007. године).
20. Суд је често утврдио повреде члана 6. став 1 Конвенције у
предметима у којима су покренута слична питања као у предметном