CONSEIL

DE L’EUROPE

COUNCIL

OF EUROPE

COUR EUROPÉENNE DES DROITS DE L’HOMME

EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

PRVO ODELJENJE

PREDMET ISMAILOV protiv RUSIJE

(Predstavka br. 30352/03)

PRESUDA

STRAZBUR

6. novembar 2008. godine

PRAVNOSNAŽNA

6. april 2009. godine

Ova presuda može biti predmet redaktorskih izmena.

Presuda prevedena na srpski jezik u okviru zajedničkog projekta Evropske unije i

Saveta Evrope „Oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom u Srbiji”.

ISMAILOV protiv RUSIJE

U predmetu Ismailov protiv Rusije,

Evropski sud za ljudska prava (Prvo Odeljenje), zasedajući u Veću u čijem

sastavu su bili:

Kristos Rozakis (Christos ROZAKIS), Predsednik,

Nina VAJIĆ,

Anatolij KOVLER (Anatoly KOVLER),

Din ŠPILMAN (Dean SPIELMANN),

Svere Erik JEBENS (Sverre Erik JEBENS),

Đorđo MALINVERNI (Giorgio MALINVERNI),

Georg NIKOLAU (George NICOLAOU), sudije, i

Seren NILSEN (Søren NIELSEN), Sekretar Odeljenja,

Posle rasprave na sednici zatvorenoj za javnost 16. oktobra 2008. godine,

Izriče sledeću presudu koja je usvojena tog dana:

POSTUPAK

1. Predmet je formiran na osnovu predstavke (br. 30352/03) koja je

podneta Sudu protiv Ruske Federacije, u skladu sa članom 34 Konvencije za

zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: „Konvencija”) od

strane državljanina Azerbejdžana g. Adil Junus oglu Ismajilov (Adil Yunus oğlu

İsmayilov) (u daljem tekstu: „podnosilac predstavke”), 2. septembra 2003. godine.

2. Podnosioca predstavke kome je odobrena pravna pomoć zastupali su g.

M. Račkovski (Rachkovskiy) i gđa O. Preobraženskaja (Preobrazhenskaya) iz

moskovske nevladine organizacije Međunarodni centar za zaštitu (International

Protection Centre). Rusku državu (u daljem tekstu: „Država”) zastupao je g. P.

Laptev, nekadašnji zastupnik Ruske Federacije pred Evropskim sudom za ljudska

prava.

3. Sud je 20. januara 2006. godine odlučio da o predstavci obavesti

Državu. Takođe je odlučeno da se ispita osnovanost predmeta kao i njegova

prihvatljivost (stav 3 člana 29 Konvencije).

4. Vlada Azerbejdžana nije iskoristila svoje pravo na mešanje u postupku

(stav 1 člana 36 Konvencije).

ISMAILOV protiv RUSIJE

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI SLUČAJA

5. Podnosilac predstavke rođen je 1937. godine i živi u Moskvi.

6. Podnosilac predstavke je 17. novembra 2002. godine stigao u Moskvu iz

Bakua. Sa sobom je nosio 21.348 američkih dolara (USD) što su bila sredstva od

prodaje nasleđenog stana u Bakuu. Međutim, u carinskoj deklaraciji on je prijavio

samo 48 američkih dolara, dok ruski zakon propisuje da se svaka suma koja

prelazi iznos od 10.000 američkih dolara mora prijaviti na carini. Carinskim

pregledom ostatak novca je otkriven u njegovom prtljagu. Podnosilac predstavke

je optužen za krijumčarenje, krivično delo shodno stavu 1 člana 188 Krivičnog

zakonika, a novac je priključen krivičnom predmetu kao dokazni materijal

(вещественные доказательства).

7. Moskovski sud Golovinskog okruga je 8. maja 2003. godine proglasio

podnosioca predstavke krivim po optužnici i izrekao mu odloženu kaznu od šest

meseci zatvora, uslovno na šest meseci. U pogledu novca, sud je smatrao:

„Materijalni dokaz – 21.348 američkih dolara koji se čuvaju u Centralnoj blagajni

Carinske službe na Šeremetjevu – biće uplaćen Državi”.

8. U svojoj žalbi podnosilac predstavke je tvrdio da nije kriv i da nalog za

konfiskaciju nema bilo kakvog osnova u domaćem pravu, zato što član 188

Krivičnog zakona ne predviđa konfiskaciju kao kaznu.

9. Moskovski gradski sud je 29. maja 2003. godine potvrdio presudu po

žalbi. U pogledu novca, sud je primetio da prvostepeni sud nije naložio

konfiskaciju novca kao kaznu, već je prosto odlučivao o sudbini materijalnih

dokaza.

10. Podnosilac predstavke je podnosio žalbe raznim ruskim organima

vlasti. Istakao je da je živeo ispod granice siromaštva i da je iz tog razloga odlučio

da proda svoj stan u Bakuu, koji je nasledio od svoje majke. Priložio je kopije

testamenta kao i ugovor o prodaji stana. Zatražio je povraćaj zakonito stečenog

novca iz humanitarnih razloga.

11. Ombudsman Ruske Federacije je 8. septembra 2003. godine u ime

podnosioca predstavke poslao pismo vršiocu dužnosti tužioca grada Moskve,

zatraživši da on podnese zahtev za pokretanje postupka preispitivanja odluke u

vezi s onim delom koji se odnosi na rešenje o trajnom oduzimanju. Zamenik

moskovskog tužioca je 18. septembra 2003. godine poslao odgovor Ombudsmanu

da ne postoji osnov da se zatraži pokretanje postupka za preispitivanje odluke o

trajnom oduzimanju imovine, zato što je nalog bio u skladu sa zakonom, shodno

stavu 7 rešenja Vrhovnog suda SSSR-a od 3. februara 1978. godine.

12. Ombudsman je 22. oktobra 2003. godine zatražio od Vrhovnog tužioca

da pokrene postupak za preispitivanje odluke suda. U pismu se pre svega kaže da

za razliku od uslova sadržanih u Zakoniku o krivičnom postupku, ni jedan iz spisa

3

ISMAILOV protiv RUSIJE

ovog predmeta ne ukazuje na to kojoj kategoriji materijalnih dokaza pripada

novac podnosioca predstavke. Ta omaška je dovela do pogrešne odluke o sudbini

materijalnog dokaza. Novac podnosioca predstavke nije bio ni instrument uz

pomoć kog je krivično delo počinjeno – u slučajevima krijumčarenja takav

instrument može biti samo mesto na kome je krijumčarena roba skrivena – niti je

stečen na nezakonit način. Shodno tome, ni stav 3 (1) niti stav 3 (4) člana 81

Zakonika o krivičnom postupku ne mogu se primenjivati na situaciju podnosioca

predstavke i novac je trebalo da bude vraćen zakonitom vlasniku, shodno stavu 3

(6) tog člana. U suprotnom, rešenje o trajnom oduzimanju novca predstavlja de

facto drugu kaznu za isto krivično delo. Konačno, Ombudsman je osporio

primenjivost rešenja Vrhovnog suda SSSR-a od 3. februara 1978. godine. Istakao

je da stav 7 izričito nalaže primenu „trenutno važećeg zakonodavstva”. Budući da

novi Krivični zakonik ne predviđa trajno oduzimanje u slučaju krijumčarenja, stav

7 se ne može primeniti.

13. Zamenik Vrhovnog tužioca je 9. decembra 2003. godine poslao

odgovor Ombudsmanu da je Prezidijum Vrhovnog suda već zaključio da bi

predmet krijumčarenja trebalo tretirati kao instrument kojim je počinjeno krivično

delo i da kao takav može biti oduzet (pozvao se na presudu u predmetu Petrenko,

koja je navedena u stavu 23 dole u tekstu).

14. Ombudsman je podneo ustavnu žalbu u ime podnosioca predstavke i

još jedne osobe.

15. Ustavni sud je 8. jula 2004. godine proglasio pritužbu neprihvatljivom

(odluka br. 251-O). Smatrao je da zakonska mogućnost trajnog oduzimanja

predmeta koji se smatra materijalnim dokazom u krivičnom predmetu, uključujući

instrumente kojim je počinjeno krivično delo kao i imovinsku korist stečenu

krivičnim delom, u skladu sa međunarodnim obavezama Ruske Federacije koje je

ona preuzela shodno Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog

organizovanog kriminala i Konvenciji Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i

konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom. Stoga, član 81 Zakonika o krivičnom

postupku ne dozvoljava proizvoljno mešanje u imovinska prava i ne predstavlja

povredu, sam po sebi, ustavnih prava podnosioca predstavke. Ustavni sud je

doneo sledeći zaključak:

„Utvrđivanje statusa predmeta koji je ilegalno transportovan preko državne granice

Ruske Federacije u krivičnom postupku i odluka o tome da li se on uklapa u opis

materijalnih dokaza koji podležu trajnom oduzimanju (…) treba da obavi sud koji

ima opštu nadležnost i koji sudi u krivičnom predmetu (…) Zakonitost i

obrazloženje sudske odluke o trajnom oduzimanju materijalnih dokaza razmatraće

viši sudovi u krivičnom postupku. Ustavni sud Ruske Federacije nije kompetentan

da izvrši takvo preispitivanje …”

16. Ustavni sud je 24. marta 2005. godine odbio Ombudsmanov dalji

zahtev za pojašnjenjem svoje odluke od 8. jula 2004. godine.

4

ISMAILOV protiv RUSIJE

II. RELEVANTNO MEĐUNARODNO I DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

17. Rusija je 26. maja 2004. godine usvojila Konvenciju Ujedinjenih

nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, koja se bavi pitanjima u

vezi s krivičnim delima međunarodnog karaktera, kao i krivičnim delima u vezi s

učestvovanjem u organizovanim kriminalnim grupama, pranju imovinske koristi

stečene kriminalnim aktivnostima, korupcijom i ometanjem pravde, i ona

predviđa sledeće:

Član 7 Mere za borbu protiv pranja novca

„2. Države potpisnice će razmotriti primenu sprovodivih mera radi otkrivanja

i praćenja kretanja gotovog novca i odgovarajućih prenosivih instrumenata plaćanja

preko svojih granica, pod uslovom da se obezbede garancije za propisno korišćenje

informacija, ne ometajući ni na koji način kretanje legitimnog kapitala. Takve mere

mogu obuhvatiti i zahtev da fizička i pravna lica prijavljuju prekogranični transfer

značajnih količina novca i odgovarajućih prenosivih instrumenata.”

Član 12 Konfiskacija i zaplena

„1. Države potpisnice će, u najvećem mogućem stepenu koji dopušta njihov pravni

sistem, usvojiti neophodne mere koje će omogućiti konfiskaciju:

(a) dobiti stečene izvršenjem krivičnih dela obuhvaćenih ovom konvencijom, ili

imovine čija vrednost odgovara vrednosti te dobiti;

(b) imovine, opreme ili drugih instrumenata korišćenih ili namenjenih za korišćenje

u vršenju krivičnih dela obuhvaćenih ovomKonvencijom.”

18. Krivični zakonik Ruske Federacije predviđa da krijumčarenje, a to je

prenošenje velikih količina robe ili drugih predmeta preko državne granice Ruske

Federacije, koje je počinjeno skrivanjem takve robe od carine ili u kombinaciji sa

neprijavljivanjem ili netačnim prijavljivanjem takve robe, povlači mogućnost

izricanja kazne do pet godina zatvora (stav 1 člana 188).

19. Zakon o stranim valutama (Savezni zakon br. 3615-I od 9. oktobra

1992. godine, koji je bio na snazi u datom trenutku) predviđa da lica koja su ruski

rezidenti i nerezidenti imaju pravo da prenose, unose i šalju stranu valutu u Rusiju

bez bilo kakvih ograničenja, pod uslovom da poštuju carinske propise (član 6 stav

3 i član 8 stav 1).

20. Zakonik o krivičnom postupku Ruske Federacije (u daljem tekstu:

„CCrP”) predviđa sledeće:

Član 81. Materijalni dokazi

„1. Bilo koji predmet

(1) koji je poslužio kao instrument za izvršenje krivičnog dela ili koji sadrži tragove

krivičnog dela;

(2) koji je bio cilj izvršenja krivičnog dela;

5

ISMAILOV protiv RUSIJE

(3) svaki drugi predmet ili dokument koji može biti od ključnog značaja za

otkrivanje krivičnog dela ili za utvrđivanje okolnosti krivičnog predmeta,

može se smatrati materijalnim dokazom.

…

3. Prilikom izricanja presude (…) o sudbini materijalnih dokaza se mora odlučiti. U

tom slučaju –

(1) instrumenti krivičnog dela koji pripadaju optuženom mogu biti trajno oduzeti,

preneti nadležnim organima vlasti ili uništeni;

(2) predmeti čiji je promet zabranjen moraju se predati nadležnim organima ili se

moraju uništiti;

(3) predmeti čiji se povraćaj ne zahteva i koji nemaju vrednost moraju se uništiti …;

(4) novac stečen kriminalnim aktivnostima kao i druge vrednosti moraju se predati

Državi putem sudske odluke;

(5) dokumenti se moraju čuvati uz spise o krivičnom predmetu…;

(6) svi drugi predmeti se moraju vratiti njihovim zakonitim vlasnicima ili u slučaju

da se identitet vlasnika ne može ustanoviti, moraju se predati Državi…”

Slične odredbe su prethodno bile sadržane u članu 86 RSFSR Zakonika o

krivičnom postupku (koji je naveden u predmetu Baklanov v. Russia, br.

68443/01, stav 20, od 9. juna 2005. godine).

21. Rešenje Vrhovnog suda SSSR-a u plenarnom sastavu – „O sudskoj

praksi u vezi s krivičnim delom krijumčarenja” (br. 2 od 3. februara 1978. godine)

predviđa sledeće:

„7. U skladu sa sadašnjim zakonodavstvom, predmeti krijumčarenja mogu

biti trajno oduzeti od strane Države kao materijalni dokazi. Vozila i druga prevozna

sredstva takođe mogu biti trajno oduzeta kao instrumenti kojima je krivično delo

počinjeno pod uslovom da su bili opremljeni posebnim skrovištima za skrivanje

robe ili drugih vrednih stvari…”

22. Stav Vrhovnog suda SSSR-a, donet na zasedanju u plenarnom sastavu

– „O trajnom oduzimanju instrumenata krivičnog dela koji su priznati kao

materijalni dokazi u predmetu” (br. 19 od 16. avgusta 1984. godine) predviđa

sledeće:

„Razmotrivši pitanja u vezi s mogućnošću primene stava 1 člana 86 RSFSR

Zakona o krivičnom postupku (…) u slučajevima krivičnih dela počinjenih iz

nehata, Vrhovni sud SSSR-a u plenarnom sastavu odlučuje –

- da pojasni da predmeti koji pripadaju osuđenom i koji kao materijalni

dokazi mogu biti trajno oduzeti na osnovu stava 1 člana 86 RSFSR Zakonika o

krivičnom postupku (…) samo ako su ih osuđeni ili njegovi saučesnici namerno

koristili kao instrumente za izvršenje kriminalnih aktivnosti s namerom da postignu

kriminalni cilj.”

23. Prezidijum Vrhovnog suda Ruske Federacije je u predmetu Prosecutor

General v. Petrenko (odluka br. 446p98pr od 10. juna 1998. godine) uvažio žalbu

tužioca na presudu kojom je g. Petrenko proglašen krivim za krijumčarenje strane

valute ali mu je novac vraćen na osnovu toga što član 188 Krivičnog zakonika ne

6

ISMAILOV protiv RUSIJE

predviđa trajno oduzimanje kao oblik krivične sankcije. Prezidijum je zaključio

sledeće:

„Trajno oduzimanje imovine kao kaznena mera mora se odvojiti od trajnog

oduzimanja krijumčarenih predmeta koji se smatraju materijalnim dokazom. Ova

pitanja se moraju odvojeno razmatrati u presudi…

U smislu [stava 1 člana 86 RSFSR Zakonika o krivičnom postupku] kao i

člana 83 istog zakona, instrument krivičnog dela jeste svaki onaj predmet koji je

korišćen za izvršenje aktivnosti koje predstavljaju opasnost po javnost, bez obzira

koja je osnovna namena tog predmeta. Shodno tome, pojam instrumenta krivičnog

dela obuhvata i predmet krivičnog dela.

Obavezni elemenat krivičnog dela, shodno članu 188 Krivičnog zakonika,

jeste predmet krijumčarenja koji se ilegalno prenosi preko državne granice… Sud je

g. Petrenka proglasio krivim za [pokušaj krijumčarenja], primećujući da su

pronađeni američki dolari bili predmet krivičnog dela. Shodno tome, trebalo je

odlučiti o sudbini materijalnih dokaza, shodno stavu 1 člana 86 Zakonika o

krivičnom postupku – to jest, prema pravilima o instrumentima krivičnog dela – ali

to nije učinjeno.”

PRAVO

NAVODNA POVREDA ČLANA 1 PROTOKOLA BR. 1

24. Podnosilac predstavke se u skladu sa članom 1 Protokola br. 1 žalio

da su mu organi vlasti nezakonito oduzeli novac, koji je on dobio od prodaje stana

koji je nasledio. Član 1 Protokola br. 1 glasi:

„Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.

Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima

predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da

primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u

skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili

kazni.”

A. Prihvatljivost

25. Sud primećuje da ova predstavka nije očigledno neosnovana u smislu

stava 3 člana 35 Konvencije. Sud dalje primećuje da ona nije neprihvatljiva ni po

drugim osnovama. Stoga se ona mora proglasiti prihvatljivom.

B. Suština predmeta

1. Podnesci strana u sporu

7

ISMAILOV protiv RUSIJE

26. Podnosilac predstavke je prvo tvrdio da je mera trajnog oduzimanja

bila nezakonita zato što, s jedne strane član 188 Krivičnog zakonika ne predviđa

meru trajnog oduzimanja kao sankciju za krijumčarenje, a s druge strane član 81

Zakonika o krivičnom postupku dozvoljava organima vlasti da trajno oduzmu

samo novac stečen krivičnim delom, dok je novac koji mu je uzet predstavljao

zakonito imovinsko sredstvo stečeno prodajom stana njegove pokojne majke u

Bakuu. Podnosilac predstavke je istakao da nikada nije imao krivični dosije niti je

ikada bio osumnjičen za bilo kakvu kriminalnu aktivnost i da je Konvencija

Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala u ovom

slučaju irelevantna. Konačno, podnosilac je tvrdio da je mera trajnog oduzimanja

[novca] njemu nametnula nesrazmeran teret, naročito uzevši u obzir da je već

krivično kažnjen i osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu.

27. Država je tvrdila da je novac koji je podnosilac predstavke nosio bio

instrument krivičnog dela i materijalni dokaz u ovom slučaju. Novac je trajno

oduzet shodno stavu 3 (1) člana 81 Zakonika o krivičnom postupku i shodno

sudskoj praksi Vrhovnog suda u slučaju Petrenko. Ta odluka je bila u skladu sa

načelima međunarodnog prava, naročito sa članom 12 Konvencije Ujedinjenih

nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala koji predviđa „mogućnost

oduzimanja imovinske koristi i imovine proistekle iz kriminala, opremu i drugih

sredstva, koja su korišćena ili je trebalo da budu korišćena u toku izvršenja

krivičnog dela.” Mera trajnog oduzimanja je imala zakonsku osnovu a i

podnosilac predstavke je mogao da je predvidi.

2. Ocena Suda

a) Primenljivo pravilo

28. Član 1 Protokola br. 1 sadrži tri jasno razgraničena pravila: prvo

pravilo, koje je dato u prvoj rečenici prvog stava jeste opšte prirode i naglašava

načelo neometanog uživanja imovine; drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici

prvog stava, bavi se lišavanjem imovine i postavlja izvesne uslove u tom pogledu;

treće pravilo, navedeno u drugom stavu, priznaje da Države ugovornice imaju

pravo, inter alia, da kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom.

Međutim, ta tri pravila nisu jasno razgraničena u smislu da nisu uopšte

međusobno povezana. Drugo i treće pravilo bave se određenim slučajevima

mešanja u pravo na neometano uživanje imovine pa bi stoga trebalo da budu

tumačena u svetlu opšteg načela koje je naglašeno u prvom pravilu (vidi, kao

nedavni izvor, predmet Broniowski v. Poland [GC], br. 31443/96, stav 134,

ECHR 2004-V).

29. „Imovina” u ovom predmetu bila je određena svota novca u američkim

dolarima koja je trajno oduzeta podnosiocu predstavke putem sudske odluke.

Strane se ne spore oko činjenice da je nalog za trajno oduzimanje predstavljao

mešanje u pravo podnosioca predstavke na neometano uživanje svoje imovine i da

je stoga član 1 Protokola br. 1 primenjiv. Ostaje da se utvrdi da li se na tu meru

odnosi prvi ili drugi stav pomenute odredbe Protokola uz Konvenciju.

30. Sud ponavlja svoj dosledan pristup da mera trajnog oduzimanja, iako

podrazumeva lišavanje imovine, i pored toga predstavlja kontrolu upotrebe

8

ISMAILOV protiv RUSIJE

imovine u smislu drugog stava člana 1 Protokola br. 1 (vidi predmet Riela and

Others v. Italy (odluka), br. 52439/99, 4. septembar 2002. godine; Arcuri and

Others v. Italy (odluka), br. 52024/99, 5. juli 2001; C.M. v. France (odluka), br.

28078/95, 26. jun 2001; Air Canada v. the United Kingdom, presuda od 5. maja

1995. godine, Series A br. 316-A, stav 34; i presudu u predmetu AGOSI v. the

United Kingdom od 24. oktobra 1986. godine, Series A br. 108, stav 34). Shodno

tome, smatra da se isti pristup mora usvojiti i u ovom predmetu.

b) Poštovanje člana 1 Protokola br. 1

31. Sud naglašava da prvi i najvažniji uslov člana 1 Protokola br. 1 nalaže

da bi svako mešanje javnog organa vlasti u neometano uživanje imovine trebalo

da bude „zakonito”: drugi stav priznaje da Države imaju pravo da kontrolišu

upotrebu imovine primenom „zakona”. Štaviše, vladavina prava koja predstavlja

jedan od osnova demokratskog društva jeste svojstvena svim članovima

Konvencije. Pitanje da li je postignuta prava ravnoteža između zahteva opšteg

interesa zajednice i zahteva u vezi s zaštitom osnovnih prava pojedinca, postaje

relevantno tek kada se utvrdi da je dato mešanje zadovoljilo uslov zakonitosti, kao

i da nije bilo proizvoljno (vidi, između ostalih izvora predmet Baklanov v. Russia,

br. 68443/01, stav 39, 9. juna 2005, i predmet Frizen v. Russia, br. 58254/00, stav

33, 24. mart 2005. godine).

32. Novac koji je otkriven kod podnosioca predstavke je smatran

materijalnim dokazom u krivičnom postupku protiv njega, shodno stavu 1 člana

81 Zakonika o krivičnom postupku. Shodno stavu 3 tog člana, po izricanju kazne,

prvostepeni sud je morao da odluči i o sudbini materijalnog dokaza. Sud je utvrdio

da je novac instrument krivičnog dela i da podleže meri trajnog oduzimanja, nešto

što se moglo predvideti u tački 1 stava 3 člana 81. Suprotno tvrdnji podnosioca

predstavke da član 81 dozvoljava samo trajno oduzimanje imovine koja je stečena

krivičnim delima, ta odredba ne sadrži kvalifikacije u pogledu zakonitog ili

nezakonitog porekla instrumenta krivičnog dela. U vezi sa pitanjem da li je

neprijavljeni novac trebalo smatrati instrumentom ili predmetom krivičnog dela

krijumčarenja, Sud primećuje da je, od donošenja presude Vrhovnog suda u

predmetu Petrenko (vidi stav 23 gore u tekstu) u najmanju ruku, tumačenje pojma

„instrument krivičnog dela”, koji obuhvata takođe predmete krivičnog dela,

postalo sastavni deo ruskog prava. Shodno tome, Sud smatra da je mera bila

zasnovana na domaćem pravu, što je bilo dovoljno predvidivo prilikom primene.

33. U pogledu opšteg interesa zajednice koji je mešanje štitilo, Sud

primećuje da Države imaju legitimni interes a i obavezu koja proizilazi iz

različitih međunarodnih sporazuma, kao što je Konvencija Ujedinjenih nacija

protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, da primenjuju mere kojima bi

otkrili i nadgledali kretanje gotovog novca preko svojih granica, budući da velike

količine gotovog novca mogu da budu korišćene za pranje novca, trgovinu

drogom, finansiranje terorizma ili organizovanog kriminala, izbegavanje plaćanja

poreza ili izvršenje drugih ozbiljnih finansijskih krivičnih dela. Opšti uslovi

prijavljivanja [deklarisanja] koji su primenjivi na svaku osobu koja prelazi

državnu granicu sprečavaju da gotov novac neopaženo ulazi ili izlazi iz zemlje, a

mera trajnog oduzimanja koja proizilazi iz neprijavljivanja gotovog novca

carinskim službenicima jeste deo opšte svrhe zakonske regulative koja je

9

ISMAILOV protiv RUSIJE

osmišljena za borbu protiv ovih krivičnih dela. Sud stoga smatra da je mera

trajnog oduzimanja u skladu sa opštim interesom zajednice.

34. Sud će zatim proceniti da li je postojala razumna srazmera između

sredstava koja su korišćena od strane organa vlasti u cilju obezbeđivanja opšteg

interesa zajednice i zaštite prava podnosioca predstavke na mirno uživanje svoje

imovine ili, drugim rečima, da li je podnosilac predstavke bio izložen pojedinačno

primenjenom i prekomernom teretu ili ne.

35. Krivično delo za koje je podnosilac predstavke bio proglašen krivim

sastojalo se iz toga što on carinskim vlastima nije prijavio 21,300 američkih

dolara u gotovini koje je nosio sa sobom. Važno je napomenuti da čin unošenja

gotovog novca u stranoj valuti u Rusiju nije protivzakonit po domaćem pravu. Ne

samo da je unošenje strane valute kao takvo zakonito, već i iznos koji se legalno

može preneti ili, kao što je to ovde slučaj, fizički uneti preko ruske državne

granice, u principu nije ograničen (vidi stav 19 gore u tekstu). Ovaj elemenat

izdvaja ovaj predmet od slučaja u kojima se mera trajnog oduzimanja odnosila

bilo na robu čiji je uvoz bio zabranjen (vidi predmet AGOSI koji je gore naveden,

u vezi s unošenjem zlatnika; predmet Bosphorus Hava Yolları Turizm ve Ticaret

Anonim Şirketi v. Ireland [GC], br. 45036/98, ECHR 2005-VI, koji se odnosi na

zabranu upotrebe vazduhoplova iz jugoslovenskog registra, dok je ta zemlja bila

pod sankcijama) ili na vozila korišćena za prevoz zabranjenih supstanci ili

trgovinu ljudima (vidi predmet Air Canada koji je gore naveden, C.M. v. France

(odluka) koji je gore naveden i predmet Yildirim v. Italy (odluka), br. 38602/02,

ECHR 2003-IV).

36. Povrh toga, zakonsko poreklo trajno oduzetog gotovog novca nije bilo

sporno. Podnosilac predstavke je posedovao dokaze u vidu dokumenata, kao što

su testament i ugovor o prodaji, koji pokazuju da je on došao do novca prodajom

stana u Bakuu, koji je nasledio od svoje majke. Po tom osnovu Sud razdvaja ovaj

slučaj od onih slučajeva u kojima se mera trajnog oduzimanja odnosila na

imovinsku korist koja je stečena izvršenjem krivičnog dela (vidi predmet Phillips

v. the United Kingdom, no. 41087/98, stavovi 9-18, ECHR 2001-VII), za koju se

smatra da je nezakonito stečena (vidi predmete Riela i Arcuri, koja su oba gore

navedena, i presudu u predmetu Raimondo v. Italy, od 22. februara 1994. godine,

Series A br. 281-A, stav 29) ili koja je bila namenjena upotrebi u nezakonite svrhe

(vidi predmet Butler v. the United Kingdom (odluka), br. 41661/98, 27. juna 2002.

godine).

37. Sud dalje primećuje da podnosilac predstavke nije imao krivični dosije

i da nije bio osumnjičen ili optužen za bilo koje krivično delo pre pomenutog

incidenta. Ništa ne ukazuje na to da su organi vlasti izricanjem mere trajnog

oduzimanja novca podnosiocu predstavke želeli da preduprede neke druge

nezakonite aktivnosti, kao što su pranje novca, nezakonita trgovina drogom,

finansiranje terorizma ili izbegavanje plaćanja poreza. Novac koji je on prenosio

je stečen na zakonit način i dozvoljeno je bilo uneti tu sumu novca u Rusiju pod

uslovom da se prijavi carinskim organima. Iz toga sledi da jedino krivično delo

koje se podnosiocu predstavke može pripisati jeste to što on taj novac nije prijavio

carinskim organima.

10

ISMAILOV protiv RUSIJE

38. Prema mišljenju Suda, da bi se mešanje smatralo srazmernim ono treba

da odgovara težini prestupa, tačnije u ovom slučaju nepoštovanju obaveze

prijavljivanja novca, a ne težini pretpostavljenog prestupa koji, međutim, nije ni

utvrđen, kao što je na primer krivično delo pranja novca ili izbegavanja plaćanja

poreza. Nesumnjivo je da je za podnosioca predstavke trajno oduzeta svota novca

pozamašna, zato što predstavlja celokupna sredstva dobijena od prodaje stana

njegove majke u Bakuu. S druge strane, šteta koju bi podnosilac predstavke naneo

organima vlasti bila bi zanemarljiva: on nije izbegao plaćanje carine ili bilo kojih

drugih dažbina niti je naneo bilo kakvu materijalnu štetu Državi. Da taj novac nije

bio otkriven, jedino čega bi ruski organi vlasti bili lišeni jeste informacija da je

novac ušao u Rusiju. Dakle, svrha mera trajnog oduzimanja nije bila materijalna

nadoknada na ime pretrpljene štete – budući da Država nije pretrpela bilo kakav

gubitak usled toga što podnosilac predstavke nije prijavio novac – već je njena

svrha bila da odvrati i kazni (uporedi presudu u predmetu Bendenoun v. France od

24. februara 1994. godine, Series A br. 284, stav 47). Međutim, u ovom predmetu

podnosilac predstavke je već bio kažnjen za krivično delo krijumčarenja dobivši

odloženu zatvorsku kaznu koja je bila izrečena uslovno na određeni period.

Država nije uverljivo ni pokazala niti obrazložila da sama kazna nije dovoljna

kako bi se ostvario željeni efekat odvraćanja i kažnjavanja i kako bi se sprečile

povrede zahteva za prijavljivanjem novca. U tim okolnostima, izricanje mere

trajnog oduzimanja kao dodatne sankcije bilo je, prema oceni Suda, nesrazmerno,

utoliko što se njome podnosiocu predstavke nametnuo „individualan i prekomeran

teret”.

39. Stoga, došlo je do povrede člana 1 Protokola br. 1.

II. DRUGE NAVODNE POVREDE KONVENCIJE

40. Podnosilac predstavke se dalje žalio, shodno stavovima 1 i 3 člana 6

Konvencije, da je došlo do povrede njegovog prava na pravično suđenje u

razumnom roku kao i do kršenja njegovog prava da ispita svedoke tokom svoje

odbrane. Oslanjajući se na stav 2 člana 8 Konvencije, tvrdio je da krivično delo

koje je počinio nije ugrozilo bilo koji javni ili državni interes. Sud smatra da ove

pritužbe nisu osnovane i odbacuje ih kao očito neosnovane.

41. Konačno, podnosilac predstavke se žalio shodno stavu 1 člana 4

Protokola br. 7 da je trajno oduzimanje novca predstavljala drugu osudu za

krivično delo za koje je on već kažnjen lišavanjem slobode. Budući da su obe

sankcije izrečene tokom istog postupka, član 4 Protokola br. 7 se ne može

primeniti. Iz toga sledi da je ova pritužba nespojiva ratione materiae sa

odredbama Konvencije u smislu stava 3 člana 35 i mora se odbaciti shodno stavu

4 člana 35.

III. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE

42. Član 41 Konvencije predviđa:

11

ISMAILOV protiv RUSIJE

„Kada Sud utvrdi povredu Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo

Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako

je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.”

A. Šteta

43. Podnosilac predstavke je zahtevao 679.346,73 ruskih rubalja na ime

materijalne štete, što predstavlja iznos trajno oduzetog novca kada se preračuna po

kursu na dan trajnog oduzimanja. Takođe je tražio 120.000 evra na ime

nematerijalne štete, što predstavlja sadašnju vrednost jednosobnog stana u

Moskvi, koji je jednak onom koji je želeo da kupi sa novcem koji je konfiskovan.

44. Država je tvrdila da je takav zahtev krajnje preteran.

45. Sud je zaključio da mu je taj iznos novca konfiskovan i da to

predstavlja kršenje člana 1 Protokola br. 1. Stoga prihvata zahtev podnosioca

predstavke u pogledu materijalne štete i dosuđuje mu iznos od 20.000 evra po

ovom osnovu. Sud međutim, smatra da je zahtev u pogledu nematerijalne štete

preteran. Odlučujući u skladu sa načelom pravičnosti, Sud dosuđuje podnosiocu

predstavke iznos od 5.000 evra u pogledu nematerijalne štete, uvećan za poreze

koji se eventualno zaračunavaju.

B. Sudski i drugi troškovi

46. Podnosilac predstavke nije tražio naknadu na ime sudskih i drugih

troškova. Shodno tome ne postoji zahtev da se dodeli naknada po ovom osnovu.

C. Zatezna kamata

47. Sud smatra opravdanim da se zatezna kamata obračunava na osnovu

kamatne stope na pozajmice Evropske centralne banke, kojoj treba dodati tri

procentna poena.

IZ OVIH RAZLOGA, SUD

1.

Proglašava jednoglasno da je pritužba u vezi s navodnom povredom prava

podnosioca predstavke na neometano uživanje svoje imovine prihvatljiva i

da je ostatak predstavke neprihvatljiv;

2.

3.

Utvrđuje, sa šest glasova za i jednim glasom protiv, da je došlo do povrede

člana 1 Protokola br. 1;

Utvrđuje, sa šest glasova za i jednim glasom protiv,

12

ISMAILOV protiv RUSIJE

(a) da je tužena Država dužna da podnosiocu predstavke plati, u roku od

tri meseca od dana pravosnažnosti presude, shodno stavu 2 člana 44

Konvencije, iznos od 25.000 evra (dvadeset i pet hiljada evra) na ime

materijalne i nematerijalne štete, uvećan za poreze koji se eventualno

zaračunavaju, u ruskim rubljama, po važećem kursu na dan isplate;

(b) da se od isteka gore pomenutog roka od tri meseca do izmirenja, plaća

obična kamata na gore navedeni iznos po stopi jednakoj kamatnoj stopi

na pozajmice Evropske centralne banke za period docnje, uvećanoj za

tri procentna poena;

4. Odbacuje, jednoglasno, preostali deo zahteva podnosioca predstavke za

pravično zadovoljenje.

Sačinjeno na engleskom i dostavljeno u pisanom obliku 6. novembra 2008.

godine, u skladu sa stavovima 2 i 3 pravila 77 Poslovnika Suda.

Seren Nilsen

Kristos Rozakis

Sekretar

Predsednik

U skladu sa stavom 2 člana 45 Konvencije i stavom 2 pravila 74

Poslovnika suda, izdvojeno mišljenje sudije Kovlera, dato je u prilogu ove

presude.

C. L. R.

S. N.

13

ISMAILOV protiv RUSIJE

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE KOVLERA

Na žalost, ja ne mogu da se složim sa zaključcima Veća u ovom slučaju.

Nisam se slagao ni sa zaključcima većine u sličnom predmetu, Baklanov v.

Russia, br. 68443/01, presuda od 9. juna 2005. godine (koja je postala

pravosnažna 30. novembra 2005. godine), u kojoj je Sud zaključio da se „mešanje

u imovinu podnosioca predstavke ne može smatrati zakonitim u smislu člana 1

Protokola br. 1 Konvencije” (stav 46 u presudi u predmetu Baklanov). U ovom

slučaju Sud je doneo drugačiji zaključak: „ ... Sud smatra da je mera bila

zasnovana na domaćem pravu što je bilo dovoljno predvidivo prilikom primene”

(stav 32). Ali, za većinu „izricanje mere trajnog oduzimanja kao dodatne sankcije

bilo je, po mišljenju Suda, nesrazmerno ...” (stav 38). Nota bene: zakonito ali

nesrazmerno...

U pogledu zakonitosti mešanja, pozivam se na odredbe člana 188

(„zakonom zabranjena roba”) Krivičnog zakona Ruske Federacije i Zakona o

stranoj valuti (koji su citirani u stavovima 18 i 19 presude). Ove odredbe jasno

određuju okolnosti pod kojima je unos strane efektive protivzakonit shodno

ruskom zakonu. U presudi se (stav 20) takođe citira član 81 Zakona o krivičnom

postupku Ruske Federacije, koji predviđa da svaki predmet koji se koristi za

izvršenje krivičnog dela može da bude proglašen za materijalni dokaz i da

instrumenti krivičnog dela koji pripadaju optuženom mogu biti trajno oduzeti,

predati nadležnim organima vlasti ili uništeni (član 81 stav 3 (1)).

Kao što je rečeno u stavu 15 ove presude, Ustavni sud Ruske Federacije je

u svojoj odluci (Opredeleniye) od 8. jula 2004. godine zaključio da odluku o

procesnom statusu predmeta koji se ilegalno prenose preko državne granice Ruske

Federacije u krivičnom postupku i odluku o tome da li oni predstavljaju

materijalni dokaz koji može biti trajno oduzet, mora da donese prvostepeni sud

koji sudi u krivičnom predmetu. Uz to, nije utvrdio ni jedan vansudski način

trajnog oduzimanja (vnesudebnyy poriadok konfiskatsiji) novca u slučaju g.

Ismailova.

Naš Sud je mnogo puta primetio da je nadležnost Suda da preispituje

poštovanje domaćeg prava ograničena, budući da je pre svega na domaćim

organima da to učine, prvenstveno na sudovima, da tumače i primenjuju zakon

(vidi presudu u predmetu Chappell v. the United Kingdom od 30. marta 1989.

godine, Series A br. 152-A, p. 23; presudu u predmetu Traktorer Aktiebolag v.

Sweden od 7. jula 1989. godine, Series A br. 159, str. 23).

Moskovski sud Golovinskog okruga je podnosioca predstavke proglasio

krivim u skladu sa stavom 1 člana 188 Krivičnog zakonika i zaključio da novac

koji je ilegalno prenošen preko ruske granice predstavlja materijalni dokaz koji

treba da se preda u posed Države, strogo primenjujući domaće pravo.

U pogledu nesrazmernosti, stav 1 člana 188 Krivičnog zakonika Ruske

Federacije predviđa kaznenu sankciju do pet godina zatvora, tako da uslovna

kazna od dve godine zatvora nije baš tako nesrazmerna kazna, čak i kada se uzme

zajedno sa trajnim oduzimanjem materijalnog dokaza. Ne slažem se sa

14

ISMAILOV protiv RUSIJE

tumačenjem predmeta AGOSI, koje je dato u stavu 35 ove presude. U pomenutom

predmetu Sud je ukazao uopšteno, kao što je Komisija učinila u prošlosti, da

prema opštim načelima prava koje priznaju sve Države ugovornice, krijumčarena

roba može, po pravilu biti trajno oduzeta” (presuda u predmetu AGOSI v. the

United Kingdom, od 24. oktobra 1986. godine, Series A br. 108, stav 53). Drugim

rečima, Sud Državi priznaje polje slobodne procene u ovoj delikatnoj stvari i ne

krši stav 2 člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju.

U svom izdvojenom mišljenju u predmetu Baklanov, takođe sam ukazao

na međunarodne aspekte slučaja, pre svega na Konvencije Ujedinjenih nacija i

Saveta Evrope o pranju novca u kojima termin „trajnog oduzimanja” ne znači

samo kaznu (ili „dodatnu sankciju” – termin koji koristi naš Sud u stavu 38), već i

„meru koju je naložio sud po okončanju krivičnog postupka u vezi s krivičnim

delom ili krivičnim delima i koja je rezultirala konačnim lišavanjem imovine”

(član 1 Konvencije Saveta Evrope od 8. novembra 1990. godine), dakle neka vrsta

preventivne i „pedagoške” mere.

I na kraju, iako ne i manje važno, uistinu sam zaprepašćen time da nekome

može biti dosuđeno 25.000 evra kao nagrada zato što je s predumišljajem

nelegalno prenosio novac preko državne granice, prijavivši u carinskoj deklaraciji

samo 48 američkih dolara, a da je pri tom nosio sa sobom 21.348 američkih

dolara… Uzgred budi rečeno, podnosilac predstavke u predmetu Baklanov iz

razumljivih razloga nije uključio oduzeti iznos u svoj zahtev, shodno članu 41.

15