CONSEIL  
DE L’EUROPE  
COUNCIL  
OF EUROPE  
COUR EUROPÉENNE DES DROITS DE L’HOMME  
EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS  
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA  
SUD (VEĆE)  
PREDMET  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
(Predstavka br. 9118/80)  
PRESUDA  
STRAZBUR  
24. oktobar 1986. godine  
Presuda prevedena na srpski jezik u okviru zajedničkog projekta Evropske unije i  
Saveta Evrope „Oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom u Srbiji”.  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
U predmetu AGOSI,  
Evropski sud za ljudska prava, zasedajući, u skladu sa članom 43  
Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu:  
„Konvencija”) i relevantnim odredbama Poslovnika Suda, u Veću u čijem sastavu  
su bili:  
g. G. VIARDA (WIARDA), Predsednik,  
g. R. RISDAL (RYSSDAL),  
g. Tor VILJAMSON (Thór VILHJÁLMSSON),  
g. M. MATŠER (MATSCHER),  
g. J. PINEIRO FARINA (PINHEIRO FARINHA),  
g. L.-E. PETITI (PETTITI),  
Ser Vinsent EVANS (Sir Vincent EVANS),  
kao i g. M.-A. AJZEN (EISSEN), Sekretar i g. H. PECOLD (PETZOLD),  
Zamenik Sekretara,  
Posle razmatranja predmeta na sednicama zatvorenim za javnost 23.  
januara i 22. septembra 1986. godine,  
Izriče sledeću presudu koja je usvojena poslednjeg gore navedenog  
datuma:  
POSTUPAK  
1. Predmet je 19. decembra 1984. godine Sudu uputila Evropska komisija  
za ljudska prava (u daljem tekstu: „Komisija”), u okviru roka od tri meseca  
predviđenog stavom 1 člana 32 i članom 47 Konvencije. Predmet proističe iz  
predstavke (br. 9118/80) protiv Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i  
Severne Irske koju je Komisiji podnela Gold-und Silberscheideanstalt AG (u  
daljem tekstu: „kompanija AGOSI”).  
2. Komisija se u svom zahtevu pozvala na članove 44 i 48 i na deklaraciju  
kojom je Ujedinjeno Kraljevstvo priznalo obaveznu nadležnost Suda (član 46).  
Svrha njenog zahteva jeste dobijanje odluke o tome da li predmetne činjenice  
ukazuju na to da je tužena Država prekršila svoje obaveze po osnovu člana 1  
Protokola br. 1 Konvencije.  
3. U odgovoru na upit, postavljen shodno stavu 3 (d) pravila 33 Poslovnika  
Suda, podnosilac predstavke je izjavio da želi da uzme učešće u postupku pred  
Sudom i u tu svrhu imenovao advokata koji će ga zastupati (pravilo 30).  
Napomena Sekretarijata Suda: Broj predmeta je 14/1984/86/133. Drugi broj označava godinu  
kada je predmet upućen Sudu na razmatranje a prvi broj označava poziciju ovog predmeta na  
spisku predmeta koji su Sudu upućeni u relevantnoj godini; poslednja dva broja označavaju  
položaj predstavke na spisku predmeta, podnetih Sudu od osnivanja i na spisku odgovarajućih  
podnesaka upućenih Komisiji.  
2
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
4. Članovi sudskog veća po službenoj dužnosti bili su i Ser Vinsent Evans,  
izabrani britanski sudija (član 43 Konvencije), i g. G. Viarda, tadašnji Predsednik  
Suda (pravilo 21 stav 3 (b) Poslovnik Suda). Predsednik je 23. januara 1985.  
godine, u prisustvu Sekretara, žrebom odredio imena preostale petorice sudija, i  
to: g. R. Risdal, g. Tor Vilijamson, g. F. Matšer, g. J. Pineiro Farina i g. L.-E.  
Petiti (član 43 in fine Konvencije i stav 4 pravila 24).  
5. Kao Predsednik Sudskog veća (pravilo 21 stav 5), g. Viarda je, preko  
Sekretara, konsultovao zastupnika Države Ujedinjenog Kraljevstva (u daljem  
tekstu: „Država”), delegata Komisije i advokata kompanije, podnosioca pred-  
stavke o potrebi za vođenjem postupka u pisanoj formi (stav 1. člana 37). Zatim  
su, shodno nalogu i uputstvima Predsednika Veća, Sekretarijatu podneta sledeća  
dokumenta:  
- 26. aprila 1985. godine podnesak podnosioca predstavke;  
- 6. maja podnesak Države;  
- 18. i 19. jula zahtevi kompanije podnosioca predstavke, shodno članu 50  
Konvencije;  
- 30. decembra primedbe Države na te zahteve u pisanom obliku, zajedno s  
presudom domaćeg suda;  
- 10. januara 1986. godine različiti dokumenti koje je zatražila Komisija.  
6. Predsednik Suda je 22. oktobra 1985. godine, preko Sekretara Suda,  
nakon konsultacija sa zastupnikom Države, delegatom Komisije i advokatom  
kompanije podnosioca predstavke, naložio da usmeni postupak započne 20.  
januara 1986. godine (pravilo 38).  
7. Javna rasprava je održana zakazanog dana u Sudu u Strazburu.  
Neposredno pred početak rasprave Sud je održao pripremnu sednicu.  
Pred Sudom su nastupali:  
(a) u ime Države  
g. M. Iton (EATON), pravni savetnik,  
Ministarstvo inostranih poslova i Komonvelta,  
u svojstvu zastupnika,  
u svojstvu advokata,  
g. D. Latam (LATHAM), Q.C.1,  
g. Foterbi (FOTHERBY), Uprava carina,  
g. Alen (ALLEN), Uprava carina,  
g. Robinson (ROBINSON), Uprava carina,  
u svojstvu savetnika;  
u svojstvu delegata;  
(b) u ime Komisije  
g. J. A. Frovin (FROWEIN),  
(c) u ime kompanije podnosioca predstavke  
g. R. Graupner (GRAUPNER), pravni savetnik,  
g. G. Dajmond (DYAMOND), pravni savetnik,  
u svojstvu advokata,  
u svojstvu savetnika.  
1
Q. C. (Queen's Council) – savetnik Krune je počasna titula koja se u Velikoj Britaniji dodeljuje  
istaknutim predstavnicima advokatske profesije (prim. urednika).  
3
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
8. Sudu su se obratili g. Iton i g. Latam u ime Države, g. Frovin u ime  
Komisije i g. Graupner u ime kompanije podnosioca predstavke, i dati su  
odgovori na pitanja koja su postavili Sud i nekoliko sudija.  
9. U periodu između 15. januara i 7. marta 1986. godine, Država i  
podnosilac predstavke su, prema prilici, Sekretarijatu podneli niz dokumenata,  
bilo na zahtev Predsednika Suda ili na sopstvenu inicijativu.  
10. Pismom koje je primljeno 21. marta 1986. godine podnosilac  
predstavke zatražio je odobrenje da podnese dodatni podnesak. Predsednik je,  
međutim, 28. juna 1986. godine takav zahtev odbio.  
ČINJENICE  
I. POSEBNE OKOLNOSTI OVOG SLUČAJA  
11. Kompanija podnosilac predstavke, AGOSI, je akcionarsko društvo  
(Aktiengesellschaft) koje je osnovano i koje ima registrovano sedište u Saveznoj  
Republici Nemačkoj. Glavna delatnost ove kompanije jesu poslovi vezani za  
topljenje metala, ali se ona u dato vreme takođe bavila poslovima u vezi sa  
zlatnicima i srebrnjacima.  
A. Zaplena zlatnika  
12. Kompanija AGOSI je 1974. godine započela poslovanje s britanskim  
državljaninom X. Tokom njihovih poslovnih aktivnosti u periodu između avgusta  
1974. godine i maja 1975. godine kompanija AGOSI je od X kupila veliku  
količinu britanskih kovanih novčića, koji datiraju pre 1947. godine i koji sadrže  
visok procenat srebra. Međutim, čini se da su ti kovani novčići bili ilegalno  
izvezeni iz Ujedinjenog Kraljevstva, a da to kompaniji nije bilo poznato.  
13. U subotu 2. avgusta 1975. godine, posle završetka radnog vremena, X  
je posetio fabriku kompanije AGOSI u pratnji lica Y, koga je predstavio kao  
bogatog poslovnog čoveka. Oni su zatražili da odmah kupe 1.500 krugeranda,  
zlatnih novčića kovanih u Južnoj Africi, gde predstavljaju i zakonsko sredstvo  
plaćanja, u vrednosti od GBP 120.000. Kupovina je dogovorena i zlatnici su  
utovareni u automobil s registarskim tablicama Ujedinjenog Kraljevstva. U vezi s  
načinom plaćanja, izdat je ček bez garancije jedne engleske banke. Ček nije imao  
oznaku da je odobren za potrebe kontrole bankarskog obračuna. U ponedeljak, 4.  
avgusta, ček je predat banci kompanije AGOSI na naplatu. Međutim, 11. avgusta  
banka je obavestila kompaniju AGOSI da je odbijena naplata čeka. U ugovoru o  
prodaji postoji odredba shodno kojoj kompanija AGOSI ostaje vlasnik zlatnika sve  
dok ne primi uplatu u visini pune ugovorene vrednosti.  
4
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
14. U međuvremenu, 2. avgusta, kupci su pokušali kolima da  
prokrijumčare zlatnike u Ujedinjeno Kraljevstvo. Međutim, zlatnici su otkriveni u  
rezervnoj gumi automobila i zaplenjeni od strane carinskih vlasti u Doveru.  
15. Amandmanom od 5. jula 1973. godine ministar za trgovinu i industriju  
je na otvorenu opštu dozvolu za uvoz, 16. aprila 1975. godine, zabranio unošenje  
zlatnika. Ta zabrana je povučena 16. juna 1979. godine.  
16. Dana 14. avgusta 1975. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu pokrenut je  
krivični postupak protiv X i Y. Оni su, između ostalog, optuženi i za nezakonito  
kršenje zabrane uvozа zlatnika, protivno članu 304 (b) Zakona o carini i akcizama  
iz 1952. godine (u daljem tekstu: „Zakon iz 1952. godine”).  
17. Kompanija AGOSI je najpre 18. a zatim ponovo 28. avgusta zatražila  
od Uprave carina povraćaj zlatnika, na osnovu činjenice da je kompanija njihov  
zakoniti vlasnik, i tvrdeći stoga da je ona nevina žrtva prevare.  
18. Službena lica Uprave carina 20. avgusta su posetila fabriku kompanije  
AGOSI u Nemačkoj da bi se raspitali o okolnostima pod kojima je prodaja  
obavljena. Kompanija AGOSI je nastavila da sarađuje s Upravom carina tokom  
čitave krivične istrage.  
19. Kompanija AGOSI je 1. oktobra dala izjavu o poništaju ugovora o  
prodaji, čime je prodaja zlatnika prema nemačkom zakonu postala nevažeća ab  
initio.  
20. Advokati kompanije AGOSI su 13. oktobra 1975. godine uputili dopis  
predstavnicima Uprave carina, koji su bili zaduženi za taj slučaj, zahtevajući da  
službena lica Uprave carina iskoriste svoje diskreciono pravo odlučivanja, shodno  
članu 288. Zakona iz 1952. godine (vidi dole navedeni stav 35) i vrate zlatnike  
kompaniji, budući da ovi ne predstavljaju robu koja može biti predmet trajnog  
oduzimanja, u skladu sa Zakonom iz 1952. godine, ako se navedeno tumači u  
svetlu Ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (Rimski ugovor),  
opštih načela međunarodnog javnog prava i Konvencije, naročito člana 1.  
Protokola br. 1.  
21. U svom pisanom odgovoru od 29. decembra 1975. godine službena  
lica Uprave carina ispitivala su da li kompanija AGOSI osporava to da je uputila  
validan podnesak, tvrdeći da zlatnici ne podležu oduzimanju. Predstavnici Uprave  
carina naveli su da bi u tom slučaju – da bi mogli pristupiti oduzimanju zlatnika –  
morali da pokrenu postupak za oduzimanje pred Višim sudom2, shodno članu 6  
Dodatka VII Zakonu iz 1952. godine. U pogledu tvrdnji kompanije da zlatnici ne  
mogu biti trajno oduzeti (vidi gore navedeni stav 20), službena lica Uprave carina  
su primetila da, između ostalog, „[sudovi] [nisu imali] diskreciono pravo  
odlučivanja da odbiju potvrđivanje [zlatnika kao oduzetih] zbog štete koju je  
pretrpeo savestan vlasnik”. Zlatnici nisu bili vraćeni.  
2
High court – uz Crown court i Court of Appeal predstavlja sudsku instancu koja postupa u  
krivičnim predmetima najvećeg značaja i težine. U njemu postoje tri sudska odeljenja i najčešće  
postupa sudija pojedinac, osim u odeljenju „Kraljičinog veća”, gde predmete razmatra veće  
sastavljeno od dvojice ili više sudija, prim. prev.  
5
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
B. Krivični postupak protiv lica X i Y  
22. Prilikom trećeg suđenja u januaru 1977. godine, na kome je u korist  
tužioca svedočio direktor kompanije AGOSI, dr Roze (ROSE), X i Y su tvrdili da  
zabrana uvoza zlatnika predstavlja kršenje člana 30. Rimskog ugovora, kojim se  
garantuje slobodno kretanje dobara i da su, shodno tome, krivične optužbe koje su  
protiv njih podnete neosnovane.  
23. Sudija u prvostepenom postupku nije prihvatio ovaj argument; u  
presudi od 31. januara 1977. godine on je zaključio da zabrana potpada pod  
odredbu o „javnoj politici” iz člana 36. Ugovora i da zlatnici predstavljaju kapital  
a ne robu u smislu člana 67.  
24. X i Y su se žalili Apelacionom sudu, koji je 15. decembra 1977.  
godine podneo ovo pitanje Sudu pravde Evropskih zajednica, u skladu sa članom  
177. Ugovora.  
25. Sud pravde Evropskih zajednica je u presudi od 23. novembra 1978.  
godine potvrdio da južnoafrički zlatnici predstavljaju kapital a ne robu (predmet  
7/78, [1978] European Court Reports 2247). Shodno tome, žalba koju su X i Y  
podneli nije bila prihvaćena, te su oni osuđeni i kažnjeni novčanom kaznom.  
C. Građanski postupak kompanije AGOSI za povraćaj zlatnika  
26. S obzirom na to da po okončanju prvostepenog krivičnog postupka  
predstavnici Uprave carina nisu izvršili povraćaj zlatnika, kompanija AGOSI je  
14. aprila 1977. godine podnela tužbu Višem sudu. U relevantnom delu podneska  
kaže se:  
„7. … odredbe člana 44 i člana 275 Zakona o carini i akcizama iz 1952. godine i  
Dodatka VII pomenutog Zakona treba tumačiti u svetlu i prema opštem načelu  
međunarodnog javnog prava koje zabranjuje neopravdano oduzimanje imovine koja  
pripada „prijateljskim strancima“.3  
8. Dalje, ili kao druga mogućnost, odredbe člana 44 i člana 275 Zakona o  
carinama i akcizama iz 1952. godine i Dodatak VII pomenutog Zakonu treba tumačiti u  
skladu sa članom 1 [Protokola br. 1] Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i  
osnovnih sloboda.  
9. U smislu prethodno spomenutog u stavovima 7 i 8 ovog podneska, … zlatnici  
ne podležu oduzimanju.  
10. Alternativno stavu 9, ako pomenuti zlatnici mogu biti oduzeti, onda u onome  
što je prethodno pomenuto u stavovima 7 i/ili 8 tuženi mora koristiti svoje ovlašćenje u  
skladu sa članom 288 Zakona o carinama i akcizama i/ili stavom 16 Dodatka VII  
pomenutog Zakona, kako bi izvršio povraćaj zlatnika tužiocu bez nametanja bilo kakvih  
uslova.  
Podnosilac tužbe zahteva:  
(i) odluku o tome da … su zlatnici vlasništvo [kompanije AGOSI];  
3
Termin se koristi u dva značenja – da osoba / pravno lice potiče iz države koja nije u ratu s UK i/  
ili da je lice zakonito na teritoriji UK, prim.prev.  
6
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
(ii) odluku o tome da … zlatnici ne mogu da budu oduzeti …;  
(iii) odluku o tome da [kompanija AGOSI] ima pravo na povraćaj zlatnika bez nametanja  
bilo kakvih uslova za povraćaj … zlatnika.”  
Službena lica Uprave carina podnela su protivtužbu i tražila da zlatnici  
budu proglašeni oduzetim zato što podležu konfiskaciji, između ostalog, shodno  
članu 44 (b) i članu 44 (f) Zakona iz 1952. godine (vidi dole navedeni stav 33).  
27. Kompanija AGOSI je 2. februara 1978. godine takođe podnela zahtev  
da Viši sud utvrdi usklađenost zabrane uvoza južnoafričkih zlatnika u Ujedinjeno  
Kraljevstvo s Rimskim ugovorom i slučaja njihove konfiskacije bez obeštećenja.  
Predmet je razmatran 20. februara i kompanija AGOSI je zatražila da se ova  
pitanja upute Sudu pravde Evropskih zajednica na odlučivanje.  
28. Sudija Višeg suda g. Donaldson odbacio je ovaj zahtev istoga dana i  
dao na znanje da bi on isto tako odbio i tužbu protiv sudskog naloga da mu je  
podneta na odlučivanje (gore navedeni stav 26). Podnosilac predstavke je i pored  
toga ostao kod predmetne tužbe. Sudija Višeg suda g. Donaldson je 10. marta  
1978. godine odbio ovu tužbu i, shodno protivtužbi predstavnika Uprave carina,  
naložio oduzimanje zlatnika kao robe koja podleže oduzimanju u skladu sa  
članom 44(f) Zakona iz 1952. godine (vidi dole navedeni stav 33).  
29. Kompanija AGOSI je podnela žalbu Apelacionom sudu tvrdeći da se  
član 44(f) ne može primenjivati, budući da je Sud pravde Evropskih zajednica u  
međuvremenu zaključio da zlatnici ne predstavljaju robu (vidi gore navedeni stav  
25), i ponovila svoje tvrdnje u smislu člana 1 Protokola br. 1 i opštih načela  
međunarodnog prava.  
30. Apelacioni sud doneo je presudu 10. decembra 1979. godine ([1980] 2  
All England Law Reports 138-144). Glavnu presudu je izrekao Lord Dening, s  
kojim su ostala dvojica sudija, sudija Bridž i Ser Dejvid Kerens, bila saglasna.  
U vezi s tvrdnjom kompanije AGOSI da imaju pravo na povraćaj  
južnoafričkih zlatnika u svetlu njihove navodne nevinosti, Lord Dening je najpre  
izneo sledeća zapažanja:  
„Pre nego što krenemo dalje mogu reći da carinski organi imaju diskreciono  
pravo odlučivanja po ovom pitanju. Dešava se ponekad da roba bude trajno oduzeta,  
a zatim se pojavi pravi vlasnik robe i kaže da je prevarom bio lišen te robe. Ako se  
carinske vlasti uvere u istinitost njegovih tvrdnji, mogu da ponište oduzimanje i da  
mu tu robu predaju. Shodno članu 288 Zakona iz 1952. godine, predstavnicima  
Uprave carina dato je veoma široko diskreciono pravo odlučivanja, shodno kome  
mogu da oduzmu neku robu ili da je vrate ili plate obeštećenje itd. To se može javiti  
kasnije. Nemačka kompanija, međutim, kaže da u ovom slučaju organi carine nisu  
uopšte imali pravo da trajno oduzmu robu. Ako se uzme u obzir vrednost samog  
zlata, nemačkoj kompaniji bi mnogo više odgovaralo da im se ti zlatnici vrate nego  
da im se plati obeštećenje za zlatnike, obračunato shodno ceni zlata iz 1975.  
godine.”  
Lord Dening se zatim bavio različitim primedbama koje je kompanija  
AGOSI iznela protiv tvrdnje predstavnika Uprave carina da južnoafrički zlatnici  
podležu trajnom oduzimanju. Lord Dening je smatrao da je definicija robe prema  
7
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
Rimskom ugovoru, u svrhu tumačenja člana 44 (f), irelevantna, i da ni u članu 1  
Protokola br. 1, kao ni u opštem međunarodnom pravu, ne postoji ništa što  
zabranjuje trajno oduzimanje u ovom slučaju. On je zaključio:  
„Čini mi se da su carinske vlasti u pravu. Država može trajno oduzeti ove  
južnoafričke zlatnike… Uprava carina ima u potpunosti diskreciono pravo da odluči  
da li je zahtev nemačke kompanije toliko čvrst i opravdan da bi trebalo da im te  
zlatnike vrati ili da ih zadrži i kompaniji isplati neko obeštećenje. To je diskreciono  
pravo Uprave carina.”  
Sudija Vrhovnog suda g. Bridž je tome dodao:  
„Da sam u potpunosti uveren, a nisam, da u međunarodnom pravu postoji  
takvo jedno načelo kao što [advokat nemačke kompanije] tvrdi, i dalje me ne bi  
mogao ubediti da bi trebalo da u Zakon o carini i akcizama iz 1952. godine unesemo  
opširne amandmane koje bi bilo neophodno doneti kako bi to načelo moglo da se  
primenjuje i da se napravi izuzetak od podleganja trajnom oduzimanju, tamo gde je  
bio jasan slučaj, shodno jeziku zakonske odredbe koji omogućava trajno  
oduzimanje, u korist stranog vlasnika robe koji može da dokaže da nije učestvovao u  
činu koji za sobom povlači oduzimanje imovine.”  
Ser Dejvid Kerens primećuje:  
„Ako je [strani vlasnik] nevin i ni na koji način nije bio saučesnik u  
krivičnom delu krijumčarenja, prikladno bi bilo da on ima mogućnost da zatraži da  
se diskreciono pravo odlučivanja upotrebi u njegovu korist. Ne vidim, međutim, da  
je moguće tumačiti Zakon na takav način koji bi robu koja pripada tom [strancu]  
isključivao iz odredbe koja predviđa trajno oduzimanje.”  
Žalba je bila odbijena.  
31. Apelacioni sud nije dao odobrenje za podnošenje žalbe Domu  
Lordova. Kompanija AGOSI je 27. marta 1980. godine Domu Lordova podnela  
molbu za podnošenje žalbe, ali je ona odbijena.  
32. Pravni savetnici kompanije AGOSI su 1. aprila 1980. godine ponovo  
uputili dopis predstavnicima Uprave carina tražeći povraćaj zlatnika. Pravni  
savetnik predstavnika Uprave carina je 1. maja 1980. godine odbio taj zahtev, bez  
obrazloženja.  
8
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO  
A. Postupak za oduzimanje  
33. Shodno članu 275 Zakona iz 1952. godine, roba koja podleže  
oduzimanju u skladu, između ostalog, i sa članom 44 Zakona, može biti  
zaplenjena ili zadržana od strane carinskih organa.  
Član 44 u relevantnom delu glasi:  
„U slučajevima kada:  
…
(b) se neka roba uveze, unese ili istovari suprotno bilo kojoj zabrani ili ograničenju koje  
je u datom trenutku na snazi u tom smislu shodno nekom aktu ili pomoću njega; ili  
…
(f) je neka uvezena roba sakrivena ili spakovana na način da se čini da je namera bila da  
se službeno lice prevari,  
Ta roba može biti trajno oduzeta…”  
34. Postupak koji treba da sledi posle zaplene dat je u Dodatku VII  
Zakona.  
Shodno stavu 1, predstavnici Uprave carina obaveštavaju o zapleni svako  
lice koje je u vreme zaplene po njihovim saznanjima bilo vlasnik zaplenjene robe.  
Svako lice koje tvrdi da data roba ne podleže trajnom oduzimanju mora, u  
skladu sa stavovima 3 i 4, dostaviti službenim licima Uprave carina pisani zahtev  
u roku od mesec dana od dana izdavanja obaveštenja o zapleni, ili, ako mu takvo  
obaveštenje nije uručeno, u roku od mesec dana od zaplene.  
Stav 6 predviđa da ako je obaveštenje o zahtevu valjano uručeno,  
predstavnici Uprave carina će pokrenuti postupak za trajno oduzimanje robe pred  
sudom. Ovaj stav dalje navodi da „ako sud zaključi da su [predmeti] podobni za  
trajno oduzimanje, sud će [ih] proglasiti trajno oduzetim.” Shodno ustaljenoj  
sudskoj praksi, sudovi razmatraju samo pitanje da li zaplenjena roba potpada pod  
bilo koju kategoriju robe pomenutu u Zakonu koja podleže trajnom oduzimanju;  
sudovi ne razmatraju pitanje da li je vlasnik kriv ili je nedužan. Postupak trajnog  
oduzimanja se smatrati građanskim postupkom, shodno stavu 8.  
Ako predstavnicima Uprave carina nije uručen zahtev, shodno stavovima 3  
i 4, tada se smatra da je zaplenjena roba, shodno stavu 5, valjano proglašena trajno  
oduzetom.  
35. Prema članu 288 Zakona iz 1952. godine:  
„Predstavnici carine mogu, ako smatraju da treba,  
(a) …  
(b) da izvrše povraćaj svega onoga što je, shodno pomenutom zakonu, trajno oduzeto ili  
zaplenjeno, pod onim uslovima, ako ih uopšte bude, koje oni smatraju za  
odgovarajuće…”  
9
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
B. Sudsko preispitivanje odluka organa uprave  
36. Pre 11. januara 1978. godine, sudsko preispitivanje određenih odluka  
organa uprave se moglo zatražiti i dobiti podnošenjem zahteva za vanredno  
preispitivanje tih odluka (mandamus, certiorari i prohibition), u skladu sa članom  
10 Zakona o uređenju pravosuđa iz 1938. godine i Odredbom 53 tadašnjeg  
Poslovnika Vrhovnog suda. Povrh toga, parnične strane su imale pravo da  
pokrenu sudski postupak za izdavanje izjave, zabrane ili naknadu štete u  
odgovarajućim slučajevima.  
Prema rečima Države, „smatralo se da postojanje mnoštva pravnih lekova,  
od kojih svaki ima svoju procesnu idiosinkretičnost, predstavlja nepovoljnost po  
parničare i prepreku sposobnosti sudova da razviju jedan koherentan korpus prava  
u ovoj oblasti.” Naročito, zahtev za sudsko preispitivanje ne bi bio delotvoran ako  
osporena presuda nije sadržala razloge na kojima je zasnovana, budući da zakon  
ne dozvoljava prikupljanje dokaza o činjenicama ili o nekim drugim stvarima koje  
se ne pojavljuju u zapisniku / evidenciji o presudi (vidi „Izveštaj o pravnim  
lekovima u upravnom pravu” (Law Commission) br. 73, Cmd. 6407 (1976)).  
37. Poslovnik Vrhovnog suda izmenjen je i dopunjen 1977. godine,  
zakonskim instrumentom, da bi predvideo postupak koji je danas poznat pod  
zvaničnim nazivom „sudsko preispitivanje”, namenjen svim strankama koje traže  
pravni lek u stvarima u vezi s javnim pravom. Amandmani su stupili na snagu 11.  
januara 1978. godine i stoga su bili primenjivi onda kada su službena lica Uprave  
carina donela svoju odluku, 1. maja 1980. godine (vidi gore navedeni stav 32).  
38. Shodno praksi Vrhovnog suda, nova Odredba 53 je, između ostalog,  
uvela i sledeće promene:  
„- Nastao je nov postupak pod nazivom ‘zahtev za sudsko preispitivanje’ i  
ovakvim jednim zahtevom podnosilac predstavke može zatražiti bilo koji od  
pojedinačnih oblika preispitivanja, bilo zajedno ili pojedinačno, a da pri tome ne  
mora da odabere bilo koju određenu nadležnost preispitivanja koja je primerena  
njegovom slučaju.  
- Mehanizam zahteva za izricanje privremene mere, kao što su javno  
iznošenje dokumenata, ispitivanje i nalog da optuženi prisustvuje unakrsnom  
ispitivanju, uveden je u zahteve za sudsko preispitivanje i takve zahteve može da  
razmatra sudija ili sudija Odeljenja Vrhovnog suda.  
- Ako je podnet zahtev za vanredni pravni lek u vidu certiorari naloga, osim  
što odluku može da poništi, sud predmet može da prosledi datom organu uprave, uz  
uputstvo da ga ponovo razmotri i donese odluku u skladu sa zaključcima suda, tako  
da sud može da funkcioniše ne samo kao ’Kasacioni sud’ već i kao sud pune  
jurisdikcije u odnosu na predmet.” (Poslovnik Vrhovnog suda, RSC, 1985, tom. 1,  
Odredba 53, strane 757-758 stav 53/1 – 14/6).  
39. Tokom reforme nije se menjao postupak u kome je zahtev za sudsko  
preispitivanje morao da bude podnet u dve faze. Prvo je potrebno dobiti odobrenje  
suda i shodno praksi Vrhovnog suda, „samo u slučaju da se takvo odobrenje  
dobije i u meri u kojoj je ono predviđeno, sud će razmatrati ključni zahtev za  
sudskim preispitivanjem.” „Odobrenje treba dati, ako sud na osnovu dostupnog  
10  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
materijala proceni, a da pri tom ne zalazi u suštinu stvari, da postoji osnovan  
razlog za odobravanje pravnog leka koji podnosilac predstavke traži” (RSC, loc.  
cit., str. 757, stavovi 53/1 – 14/23).  
40. Razlozi na osnovu kojih se shodno novoj Odredbi 53 može odobriti  
sudsko preispitivanje jesu isti oni koji su se smatrali prihvatljivim u ranijim  
zahtevima za sudsko preispitivanje. Na osnovu prakse Vrhovnog suda mogu se  
razvrstati u sledeće grupe:  
„1. Nedostatak ili višak nadležnosti ...  
2. Tamo gde je došlo do greške u primeni prava na prvi pogled...  
3. Nepoštovanje pravila osnovnih pravnih načela ... U širokom smislu,  
pravila osnovnih pravnih načela sadrže dužnost pravičnog postupanja ... Pravila  
osnovnih pravnih načela obično se primenjuju u onim slučajevima kada data odluka  
utiče na prava nekog lica, na primer prilikom eksproprijacije njegove imovine...  
Pravila osnovnih pravnih načela takođe se primenjuju onda kada podnosilac zahteva  
za sudsko preispitivanje nema pravo, na primer kada podnosi zahtev za izdavanje  
zakonom predviđene neophodne dozvole: u takvim slučajevima, iako dato lice nema  
pravo na dozvolu ako i dok mu ona ne bude izdata, postoji obaveza poštovanja prava  
osnovnih pravnih načela i pravičnog postupanja, zato što se koristi zakonsko  
ovlašćenje koje utiče na njegove interese ...”  
4. Venzberijev princip – odluka organa vlasti može biti poništena ili na drugi  
način rešena odgovarajućim nalogom u postupku sudskog preispitivanja u slučaju  
kada sud zaključi da je odluka takva da ni jedan organ vlasti koji se valjano  
rukovodio relevantnim pravom i celishodno postupao, nije mogao doneti takvu  
odluku ...”  
41. U nekoliko predmeta koji su razmatrani pred engleskim sudovima  
objašnjavano je zašto se organi uprave moraju valjano rukovoditi relevantnim  
pravom i celishodno postupati (vidi takođe „Upravno pravo”, H.W.R. Wade, 5th  
edition (1980), strane 348-349 i 354-355). Tako u predmetu Breen v.  
Amalgamated Engineering Union [1971] 2 Queen’s Bench Division, str. 190,  
Lord Dening navodi:  
„Diskreciono pravo odlučivanja nekog zakonom ustanovljenog tela nikada  
nije neograničeno. To je diskreciono pravo koje se mora koristiti u skladu sa  
zakonom. To znači u najmanju ruku ovo: zakonom predviđeno telo mora da se  
rukovodi relevantnim a ne irelevantnim razlozima. Ako nebitni razlozi, koje nije  
trebalo ni uzeti u obzir, utiču na njegovu odluku, odluka nije održiva. Bez obzira na  
to što je zakonom predviđeno telo postupalo u dobroj veri, ta odluka mora biti  
poništena.”  
Dužna pažnja se mora pokloniti, između ostalog i obimu i predmetu  
zakona kojim se ovlašćenje daje. Prema mišljenju Lorda Rida u predmetu  
Padfield v. Minister of Agriculture, Fisheries and Food [1968] Žalbe, str. 997:  
„Parlament bi trebalo da je dao diskreciono pravo, s namerom da se ono koristi u  
cilju unapređivanja politike i predmeta Zakona.”  
42. Država je priznala da, osim u presudi koju je 17. jula 1985. godine  
izrekao Viši sud (u predmetu R. v. Commissioners of Customs and Excise, ex  
parte Leonard Haworth), nije bilo slučajeva u kojima su se na korišćenje  
11  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
diskrecionog prava od strane predstavnika Uprave za naplatu carina i akciza u  
pogledu povraćaja trajno oduzete robe primenjivali gore pomenuti principi.  
U predmetu Haworth radilo se o zapleni jedne jahte od strane predstavnika  
Uprave carina, koja je korišćena pri pokušaju krijumčarenja droge, kao i o  
korišćenju diskrecionog prava od strane predstavnika Uprave carina, shodno članu  
152 Zakona o upravljanju naplatom carina i akciza iz 1979. godine. Shodno ovoj  
odredbi, čija jezička formulacija je skoro identična jezičkoj formulaciji člana 288  
Zakona iz 1952. godine, „Predstavnici Uprave carina mogu po slobodnom  
nahođenju, ... izvršiti povraćaj trajno oduzete ili zaplenjene stvari, pod određenim  
uslovima (ako ih uopšte ima) za koje oni smatraju da su odgovarajući.” Vlasnik  
jahte, koji je tvrdio da nije bio kriv za pokušaj krijumčarenja ni po kom osnovu,  
podneo je zahtev za sudsko preispitivanje odluke, pozivajući se na to da službena  
lica Uprave carina nisu iskoristila ili su odbila da iskoriste svoje zakonom  
predviđeno diskreciono pravo odlučivanja da bi izvršila povraćaj jahte. Viši sud  
(sudija Višeg suda g. Forbs) je smatrao da je korišćenje diskrecionog prava od  
strane predstavnika Uprave carina, shodno članu 152, obuhvatalo i razmatranje  
krivice vlasnika i smatrao je da predstavnici Uprave carina nisu valjano koristili  
svoje diskreciono pravo, shodno članu 152, u slučaju koji je prethodno postojao,  
budući da vlasniku nisu pružili potrebne informacije u vezi s njegovom navodnom  
odgovornošću i nisu mu dali mogućnost da na njih odgovori.  
POSTUPAK PRED KOMISIJOM  
43. U predstavci od 17. septembra 1980. godine upućenoj Komisiji (br.  
9118/80), kompanija AGOSI se žalila da trajno oduzimanje zlatnika predstavlja  
kršenje člana 6 st 2 Konvencije i člana 1 Protokola br. 1.  
44. Komisija je predstavku proglasila prihvatljivom 9. marta 1983. godine.  
U izveštaju od 11. oktobra 1984. godine (član 31) Komisija je izrazila svoje  
mišljenje, s devet glasova za i dva glasa protiv, da je došlo do kršenja člana 1  
Protokola br. 1. Celovit tekst mišljenja Komisije, kao i dva izdvojena mišljenja  
sadržana u izveštaju, dati su kao aneks ovoj presudi.  
KONAČNI PODNESCI SUDU  
45. Na raspravi održanoj 20. januara 1986. godine Država je iznela tvrdnju  
da član 6 nije primenjiv u ovom predmetu i potvrdila je po suštini završne tvrdnje  
koja je izneta u njihovom podnesku kojim su zatražili od Suda da „odluči i  
ustanovi da nije došlo do kršenja prava kompanije podnosioca predstavke, shodno  
članu 1 Protokola br. 1 Konvencije ”.  
46. Podnosilac predstavke je, sa svoje strane, na raspravi ponovio, u  
suštini, završne tvrdnje koje su iznete u njihovom podnesku kojim je od Suda  
zatraženo „da zaključi da je Država izvršila povredu člana 1 Protokola br. 1… i  
člana 6 Konvencije… ”.  
12  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
PRAVO  
I. ČLAN 1 PROTOKOLA BR. 1  
47. Podnosilac predstavke nije se žalio na prvobitnu zaplenu južnoafričkih  
zlatnika od strane carinskih vlasti. Njihova pritužba se odnosi na trajno  
oduzimanje zlatnika i kasnije odbijanje predstavnika Uprave carina da izvrše  
njihov povraćaj. Podnosilac predstavke je tvrdio da su ove odluke bile u  
suprotnosti sa članom 1 Protokola br. 1 Konvencije, koji glasi:  
„Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.  
Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima  
predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.  
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da  
primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u  
skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili  
kazni.”  
Kompanija AGOSI je tvrdila da konfiskacija zlatnika nije bila opravdana  
shodno ovom članu, budući da je ona zakoniti vlasnik zlatnika i ne snosi bilo  
kakvu krivicu, te da joj nije data prilika da, shodno relevantnim odredbama  
zakona Ujedinjenog Kraljevstva, dokaže svoju nevinost pred sudom.  
A. Opšta razmatranja  
48. Član 1 Protokola br. 1 u suštini garantuje pravo na imovinu (vidi  
presudu u predmetu Marckx od 13. juna 1979. godine, Series A br. 31, strane 27-  
28, stav 63). On sadrži „tri jasno razgraničena pravila”: prvo pravilo, koje je dato  
u prvoj rečenici prvog stava, jeste opšte prirode i naglašava načelo neometanog  
uživanja imovine; drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici prvog stava, bavi se  
lišavanjem imovine i postavlja izvesne uslove u tom pogledu; treće pravilo,  
navedeno u drugom stavu, priznaje da Države ugovornice imaju pravo, između  
ostalog, da kontrolišu korišćenje imovine u skladu s opštim interesom (vidi, inter  
alia, presudu u predmetu Sporrong and Lönnroth od 23. septembra 1982. godine,  
Series A br. 52, strana 24, stav 61). Međutim, ta tri pravila nisu „jasno  
razgraničena” u smislu da nisu uopšte međusobno povezana: drugo i treće pravilo  
se bave određenim slučajevima mešanja u pravo na neometano uživanje imovine,  
pa bi stoga trebalo da budu tumačena u svetlu opšteg načela koje je naglašeno u  
prvom pravilu (vidi: presudu u predmetu Lithgrow and Others od 8. jula 1986.  
godine, Series A br. 102, str. 46, stav 106).  
49. Trajno oduzimanje krijumčarenih južnoafričkih zlatnika predstavljalo  
je mešanje u pravo kompanije podnosioca predstavke na neometano uživanje  
njihove imovine koje je zaštićeno članom 1 Protokola br. 1. Ovo nije bilo sporno.  
50. Sud najpre mora da utvrdi da li je glavna odredba u ovom predmetu  
druga rečenica prvog stava ili drugog stava.  
13  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
51. Zabrana uvoza zlatnika u Ujedinjeno Kraljevstvo očigledno je  
predstavljala kontrolu korišćenja imovine.  
Zaplena i trajno oduzimanje južnoafričkih zlatnika predstavljali su mere  
koje su preduzete zarad sprovođenja zabrane. Tačno je da je Viši sud doneo  
presudu da južnoafričke zlatnike proglasi trajno oduzetim na osnovu tačke (f)  
člana 44 Zakona iz 1952. godine, smatrajući da su ti zlatnici predstavljali robu  
koja je bila sakrivena na takav način da se sticao utisak da je to urađeno da bi se  
obmanuli carinski službenici. Međutim, protivtužba predstavnika Uprave carina u  
vezi s trajnim oduzimanjem zlatnika takođe se oslanjala, između ostalog, na tačku  
(b) istog člana, koja je predviđala trajno oduzimanje robe koja je uvezena u  
suprotnosti sa zabranom uvoza (vidi gore navedene stavove 26 i 33). Ne čini se da  
je u ovom kontekstu od presudnog značaja to što je Viši sud odlučio da se pozove  
na jednu od ovih tačaka a ne i na drugu.  
U trajno oduzimanje zlatnika je, naravno, spadalo i lišavanje imovine, ali  
je u datim okolnostima trajno oduzimanje predstavljalo sastavni element postupka  
za kontrolu korišćenja zlatnika, poput južnoafričkih zlatnika, u Ujedinjenom  
Kraljevstvu. Stoga je drugi stav člana 1 Protokola br. 1 taj koji je primenjiv u  
ovom predmetu (vidi, mutatis mutandis, presuda u predmetu Handyside of 7.  
decembra 1976. godine, Series A br. 24, str. 30, stav 63).  
B. Poštovanje uslova iz drugog stava  
52. Drugi stav člana 1 Protokola br. 1 priznaje pravo Države „da sprovodi  
one zakone koje smatra potrebnim za kontrolu korišćenja imovine … u skladu s  
opštim interesima.”  
Nesumnjivo je da je zabrana uvoza južnoafričkih zlatnika u Ujedinjeno  
Kraljevstvo sama po sebi bila usklađena s uslovima iz pomenute odredbe. Budući  
da drugi stav treba tumačiti u svetlu opšteg načela koje je naglašeno u uvodnoj  
rečenici člana 1 Protokola br. 1 (vidi gore navedeni stav 48 in fine), u pogledu  
sprovođenja ove zabrane mora ipak postojati razuman odnos srazmernosti između  
sredstava koja su korišćena i cilja kome se teži. Drugim rečima, Sud mora da  
utvrdi da li je postignuta pravična ravnoteža između zahteva opštih interesa u  
ovom pogledu, te interesa datog pojedinca ili pojedinaca (vidi gore pomenutu  
presudu u predmetu Sporrong and Lönnroth, strana 26, stav 69 i str. 28, stav 73,  
kao i presudu u predmetu James and Others od 21. februara 1986. godine, Series  
A br. 98, str. 34, stav 50). Prilikom utvrđivanja da li je postignuta prava ravnoteža  
Sud priznaje da Država uživa široko polje slobodne procene u pogledu odabira  
načina sprovođenja i utvrđivanja da li su posledice sprovođenja opravdane u  
opštem interesu, u cilju postizanja svrhe datog zakona.  
53. Kao što je Komisija istakla, prema opštim pravnim načelima koje  
priznaju sve Države ugovornice, krijumčarena roba može po pravilu biti predmet  
trajnog oduzimanja. Međutim, Komisija i podnosilac predstavke su smatrali da  
mora postojati veza između ponašanja vlasnika krijumčarene robe i kršenja  
zakona da bi se opravdalo trajno oduzimanje, tako da ako je vlasnik „nevin”, on bi  
trebalo da bude u mogućnosti da povrati oduzetu robu.  
Država je smatrala da takvo pravo ne daje ni Konvencija ni Protokol br. 1.  
Tvrdili su da ako se svrha mešanja u vlasnikovo pravo na neometano uživanje  
14  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
imovine može opravdati u smislu člana 1 Protokola br. 1, onda se i trajno  
oduzimanje može opravdati, pod uslovom da se za dato trajno oduzimanje s  
pravom može reći da služi toj svrsi. Međutim, priznali su da u praktičnom smislu,  
u slučajevima u kojima osoba nije ni na koji način kriva za nešto što bi moglo na  
bilo koji način biti povezano sa svrhom zakona, vrlo je verovatno da trajno  
oduzimanje te imovine, ako se zakon tumači na iole razuman način, ne bi moglo  
da potpomogne ostvarenje zadatog cilja.  
54. Prvo se mora primetiti da iako postoji trend u praksi Država  
ugovornica da se ponašanje vlasnika robe, a posebno njegov oprez i pažnja, uzima  
u obzir prilikom odlučivanja o tome da li treba vratiti krijumčarenu robu ili ne –  
pod pretpostavkom da ova nije opasna – primenjuju se različiti standardi i ne bi se  
moglo reći da postoji neka ujednačena praksa. Da bi se trajno oduzimanje moglo  
opravdati, shodno uslovima drugog stava člana 1 Protokola br. 1, dovoljno je da  
budu ispunjeni eksplicitni zahtevi iz ovog stava i da je Država postigla  
odgovarajuću ravnotežu između javnog interesa i interesa pojedinca (vidi gore  
navedeni stav 52). Uspostavljanje odgovarajuće ravnoteže zavisi od mnogo  
faktora, a ponašanje vlasnika imovine, uključujući i stepen krivice kao i stepen  
brige i opreza koji je pokazao, jesu elementi sveukupnih okolnosti koje bi trebalo  
uzeti u obzir.  
55. Shodno tome, iako drugi stav člana 1 Protokola br. 1 ne sadrži izričite  
procesne zahteve, Sud mora da razmotri da li su primenjeni postupci u datom  
predmetu bili takvi da su mogli, između ostalog, da omoguće i to da se stepen  
krivice ili opreza kompanije podnosioca predstavke uzmu u obzir, ili u najmanju  
ruku, da se u obzir uzme odnos između ponašanja kompanije i kršenja zakona, što  
se nesumnjivo dogodilo; a isto tako, da li su dati postupci pružili kompaniji  
podnosiocu predstavke dovoljno mogućnosti da svoj predmet iznese nadležnim  
organima vlasti. Prilikom utvrđivanja da li su ovi uslovi zadovoljeni, moraju se u  
obzir uzeti i postupci koji se mogu primeniti (vidi između ostalih izvora, mutatis  
mutandis, presudu u predmetu X v. the United Kingdom od 5. novembra 1981.  
godine, Series A br. 46, str. 26, stav 60).  
56. U ovom predmetu, pitanje trajnog oduzimanja je tretirano u okviru dve  
odvojene faze: postupkom za trajno oduzimanje pred sudovima i kasnijim  
utvrđivanjem od strane predstavnika Uprave carina, shodno članu 288 Zakona iz  
1952. godine, da li bi trebalo ili ne da iskoriste svoje diskreciono pravo  
odlučivanja i podnosiocima predstavke izvrše povraćaj južnoafričkih zlatnika.  
Neosporno je da je pitanje ponašanja kompanije AGOSI tokom postupka pred  
Višim sudom, shodno članu 44 Zakona, bilo irelevantno za proglašenje  
zaplenjenih južnoafričkih zlatnika trajno oduzetim. Međutim, pitanje ponašanja  
kompanije je implicitno pokrenuto u njihovom zahtevu za povraćaj južnoafričkih  
zlatnika, shodno članu 288 (vidi gore navedene stavove 32 i 35), koji je podnet  
predstavnicima Uprave carina 1. aprila 1980. godine, tj. pošto su sudovi i  
formalno potvrdili trajno oduzimanje zlatnika. U skladu s pravilima domaćeg  
prava, službena lica Uprave carina trebalo je da se rukovode relevantnim  
razlozima (vidi gore navedene stavove 40 i 41). U ovom predmetu, u relevantne  
razloge svakako spadaju navodna nevinost i sve mere opreza koje su preduzete od  
strane vlasnika oduzetih zlatnika, kao i odnos između ponašanja vlasnika i akta  
kršenja zakona o uvozu.  
15  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
57. Podnosilac predstavke je tvrdio da je sam upravni postupak, u svrhu  
tumačenja drugog stava člana 1 Protokola br. 1, nedovoljan: potreban je sudski  
pravni lek da bi se zaštitio vlasnik koji nije kriv.  
Država je na taj argument odgovorila tvrdnjom da ako Sud prihvati  
ovakvo osporavanje, pravo Ujedinjenog Kraljevstva nudi odgovarajuću kontrolu  
omogućavanjem sudskog preispitivanja odluke predstavnika Uprave carina,  
shodno članu 288. Podnosilac predstavke je, međutim, osporavao da je sudsko  
preispitivanje omogućeno u pogledu ovih odluka, i alternativno, da i ako bi se  
prihvatilo da je takvo preispitivanje bilo dostupno, da delokrug tog sredstva nije  
dovoljno sveobuhvatan da bi predstavljao delotvoran pravni lek.  
58. Podnosilac predstavke je tvrdio da se nedostatak sudskog  
preispitivanja u njihovom predmetu uočava i u presudama Višeg suda kao i  
Apelacionog suda, uzimajući naročito u obzir tačku 10 izjave o tužbi u nalogu za  
poziv na sud koji je kompanija uložila 14. aprila 1977. godine (vidi gore navedeni  
stav 26).  
Država je osporavala tumačenje ovih presuda od strane kompanije AGOSI.  
Prema tvrdnji Države, ove presude samo pokazuju da je zahtev kompanije da se  
proglasi da južnoafrički zlatnici treba da joj budu vraćeni preuranjen, i da on ne  
može biti razmatran pre nego što se zlatnici ne proglase trajno oduzetim i dok  
predstavnici Uprave carina ne odbiju da iskoriste svoje diskreciono pravo, shodno  
odeljku 288.  
Čitanjem presuda potvrđuje se tumačenje Države (vidi naročito navedene  
delove iz presude Lorda Deninga u Apelacionom sudu u stavu 30 gore). Procesne  
teškoće prema engleskom pravu, naročito činjenica da službena lica Uprave carina  
nisu ni na koji način obrazložila svoje odluke, mogle su svakako, pre reforme koja  
je sprovedena 1977/78. godine, da opravdaju zaključak da postupak koji je  
kompaniji podnosiocu predstavke bio dostupan, nije dozvolio da na delotvoran  
način traži pravni lek koji sudsko preispitivanje nudi (vidi gore navedeni stav 36-  
38). Međutim, kada su 1. maja 1980. godine predstavnici Uprave carina doneli  
svoju odluku, shodno članu 288, reforma sudskog preispitivanja je već stupila na  
snagu, tako da su ove prepreke otklonjene.  
59. Podnosilac predstavke takođe je, međutim, tvrdio da pravni lek u vidu  
sudskog preispitivanja ne bi bio od koristi, usled činjenice da je diskreciono pravo  
predstavnika Uprave carine, shodno članu 288, toliko široko postavljeno da se ne  
može podvrgnuti preispitivanju. Država je ovo osporavala tvrdeći da je sudsko  
preispitivanje korišćenja diskrecionog prava organa uprave uvek moguće.  
Sud primećuje da je dostupnost pravnog leka u okolnostima sličnim  
okolnostima slučaja podnosioca predstavke nedavno pokazana presudom od 17.  
jula 1985. godine, u predmetu R. v. H.M. Customs and Excise, ex parte Leonard  
Haworth (vidi gore navedeni stav 42). U tom predmetu Viši sud je sproveo  
postupak sudskog preispitivanja diskrecione ocene predstavnika Uprave carina,  
shodno članu 152 Zakona o upravljanju naplatom carina i akciza iz 1979. godine,  
čiji član carinskim službenicima daje isto široko diskreciono pravo kao i član 288  
Zakona iz 1952. godine (vidi gore navedeni stav 35). Iako je ta presuda doneta  
nakon ovog predmeta, nema indicija da je ona predstavljala novi pravac u  
tumačenju zakona.  
16  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
U ovim okolnostima, tvrdnje kompanije AGOSI po ovoj tački čine se  
neosnovanim.  
60. Alternativno, kompanija je tvrdila da, iako je takav pravni lek možda i  
bio dostupan, njegov delokrug je bio nedovoljan u svrhu tumačenja drugog stava  
člana 1 Protokola br. 1.  
Po mišljenju Suda, ovaj argument takođe ne stoji. Jedan od razloga za  
osporavanje odluke organa uprave, kao što su službena lica Uprave carina, jeste –  
i po ovom pitanju sporenja nije bilo – da je „odluka bila takva da svaki organ  
uprave, koji se na pravi način rukovodi relevantnim pravom i postupa celishodno,  
nije mogao da je donese” (takozvani „Venzberijev” princip), na primer, usled toga  
što organ uprave koji koristi diskreciono pravo odlučivanja nije uzeo u obzir  
relevantne razloge (vidi gore navedeni stav 41). Štaviše, priroda i delotvornost  
pravnog leka putem podnošenja zahteva za sudsko preispitivanje u kontekstu  
zaplene i trajnog oduzimanja robe od strane carinskih organa, ilustrovani su  
nedavnom presudom u predmetu Haworth (vidi gore navedene stavove 42 i 59). U  
tom predmetu, Viši sud je smatrao da su, prilikom korišćenja svog diskrecionog  
prava u okolnostima koje su slične okolnostima ovog predmeta, predstavnici  
Uprave carina postupali necelishodno, u smislu da vlasniku robe koja je  
zaplenjena prilikom pokušaja krijumčarenja nisu pružili potrebne informacije o  
tome za šta se on tereti niti dali priliku da odgovori ili dokaže da nije saučesnik u  
bilo čemu što je kriminalno ili neodgovorno postupanje.  
Sud smatra da je pod datim okolnostima delokrug sudskog preispitivanja  
shodno zakonu Ujedinjenog Kraljevstva dovoljan da zadovolji uslove iz drugog  
stava člana 1 Protokola br. 1.  
61. Kompanija AGOSI je dalje tvrdila da ona nije morala da iskoristi ovaj  
pravni lek, budući da pravu Ujedinjenog Kraljevstva nedostaje potrebna izvesnost  
po tom pitanju. Međutim, kao što se vidi iz gore navedenih stavova 58 i 60, ova  
tvrdnja nema uporište u pruženim dokazima.  
C. Zaključak  
62. Sud stoga zaključuje da postupak koji je bio dostupan podnosiocu  
predstavke protiv odbijanja predstavnika Uprave carina da izvrše povraćaj  
južnoafričkih zlatnika, ne može biti odbačen kao neadekvatan u svrhu tumačenja  
drugog stava člana 1 Protokola br. 1. Posebno, nije ustanovljeno da britanski  
sistem nije uspeo bilo da uzme u obzir ponašanje podnosioca predstavke, bilo da  
podnosiocu predstavke pruži razumnu mogućnost da predstavi svoj slučaj.  
Činjenica da je podnosilac predstavke, iz njemu poznatih razloga, odlučio  
da ne zatraži sudsko preispitivanje odluke predstavnika Uprave carina iz maja  
1980. godine i samim tim ne iskoristi sve prednosti zaštitnih mehanizama koji su  
na raspolaganju vlasnicima koji tvrde da su nevini i da nisu nemarno postupali, ne  
može opovrgnuti ovaj zaključak. Shodno tome, nije došlo do povrede člana 1  
Protokola br. 1.  
17  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
II. ČLAN 6 KONVENCIJE  
63. Podnosilac predstavke tvrdio je, takođe, da je došlo do povrede  
sledećih odredbi člana 6 Konvencije:  
„1. Svako, tokom odlučivanja… o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo  
na pravičnu… raspravu… pred nezavisnim i nepristrasnim sudom…  
2. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne  
dokaže njegova krivica na osnovu zakona.”  
…”  
Kompanija AGOSI se žalila da odluka koju su doneli engleski sudovi  
tokom postupka trajnog oduzimanja kao i odluka predstavnika Uprave carina po  
zahtevu za povraćaj južnoafričkih zlatnika, predstavljaju odlučivanje o krivičnoj  
optužbi, u smislu člana 6, protiv nje. Njena pritužba se uglavnom odnosila na to  
da pravo da se neko ima smatrati nevinim dok se ne dokaže suprotno tokom prvog  
kruga postupaka nije poštovano, a da u drugom krugu postupaka nije poštovano  
njeno pravo da se po krivičnoj optužbi protiv nje odlučuje pred sudom.  
64. Mora se najpre utvrditi mogu li postupci na koje se podnosilac  
predstavke žali biti posmatrani, bilo odvojeno ili zajedno, kao postupci u kojima  
se odlučuje po krivičnoj optužbi protiv kompanije AGOSI, što je tvrdnja koju su i  
Država i delegat Komisije osporavali.  
65. Sud po ovom pitanju deli mišljenje Države i delegata.  
Trajno oduzimanje južnoafričkih zlatnika od strane sudova i kasnije  
odbijanje predstavnika Uprave carina da izvrše njihov povraćaj, predstavljaju  
mere koje proizilaze iz čina krijumčarenja koji su počinila lica X i Y (vidi gore  
navedene stavove 28 i 32). Krivične optužbe u vezi s tim aktom podignute su,  
shodno domaćem pravu, protiv krijumčara ali ne i protiv kompanije AGOSI (vidi  
gore navedene stavove 22 – 25).  
Činjenica da su preduzete mere, koje proizilaze iz nekog čina za koji je  
treća strana krivično gonjena, imale negativan uticaj na imovinska prava  
kompanije AGOSI, ne može sama po sebi da dovede do zaključka da je tokom  
postupaka na koje se podnosilac predstavke žali došlo do podizanja „krivične  
optužbe”, u smislu člana 6, protiv kompanije koja je podnosilac predstavke.  
66. Usklađenost posledičnih mera s pravima podnosioca predstavke koja  
su garantovana Konvencijom, ispitana je u ovoj presudi na osnovu člana 1  
Protokola br. 1.  
Ni jedan od postupaka na koje se podnosilac predstavke žali ne može se  
smatrati postupkom koji se bavio „odlučivanjem po krivičnoj optužbi” koja je  
podignuta protiv kompanije podnosioca predstavke; shodno tome, član 6  
Konvencije se ne primenjuje u ovom smislu.  
67. Podnosilac predstavke se nije pozivao na član 6 u onom delu u kome  
se odnosi na „građanska prava i obaveze”, pa Sud ne smatra da je neophodno da  
razmatra ovo pitanje na sopstvenu inicijativu.  
18  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
IZ OVIH RAZLOGA, SUD  
1. Utvrđuje, sa šest glasova za i jednim glasom protiv, da nije došlo do  
povrede člana 1 Protokola br. 1;  
2. Utvrđuje, sa šest glasova za i jednim glasom protiv, da se član 6  
Konvencije ne može primeniti u ovom predmetu u onom delu koji se odnosi na  
odlučivanje o krivičnoj optužbi;  
3. Utvrđuje, sa pet glasova za i dva glasa protiv da nije potrebno uzeti u  
obzir član 6 u onom delu koji se odnosi na odlučivanje o građanskim pravima i  
obavezama.  
Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku i izrečeno na javnoj raspravi  
u zgradi Suda u Strazburu, 24. oktobra 1986. godine.  
Mark-Andre AJZEN  
Sekretar  
Žerar VIARDA  
Predsednik  
Shodno stavu 2 člana 51 Konvencije i stavu 2 pravila 52 Poslovnika Suda,  
izdvojena mišljenja sudije Tora Vilijamsona i sudije Petitija nalaze se u prilogu  
ovoj presudi.  
G. V.  
M.-A. A.  
19  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE TORA VILIJAMSONA  
Ne mogu, na žalost, da se složim s većinom članova Veća u ovom  
predmetu. Smatram da je došlo do povrede stava 1 člana 6 u građanskopravnom  
smislu, ali da nije došlo do povrede u krivičnopravnom smislu. Po mom mišljenju,  
pitanje da li je došlo do povrede člana 1 Protokola br. 1 utopljeno je u pitanje koje  
je pokrenuto shodno članu 6. Ovi zaključci su me naterali da se pridružim većini u  
svemu osim po poslednjem pitanju u vezi s izrekom presude.  
Slažem se s većinom kada, u stavu 55 presude, kaže da je po ishod  
predmeta od odlučujućeg značaja to da li su podnosiocu predstavke, shodno  
domaćem pravu, date dovoljne procesne garancije. Ali, kao što je već rečeno, ne  
slažem se s većinom kada svoj argument bazira na tome da bi nedostatak  
procesnih garancija značio povredu člana 1 Protokola br. 1. Smatram da bi to  
predstavljalo povredu stava 1 člana 6 u vezi s odlučivanjem o „građanskim  
pravima” podnosioca predstavke. Nebitno je da li je ova odredba navedena u  
argumentima podnosioca predstavke, bilo  
u
građanskopravnom ili  
krivičnopravnom smislu ili u oba. Glavni razlog koji me je naterao na primenu  
člana 6 a ne člana 1 Protokola br. 1 jeste taj da član 6 naglašava jasno formulisano  
pravilo o pravu na pravično suđenje. Takvo pravilo nije izričito utvrđeno članom  
na koji se većina poziva, i većina smatra da je ono implicitno sadržano u toj  
odredbi. Po mom mišljenju, takvo tumačenje Konvencije nije potrebno i donekle  
je nategnuto.  
Došavši do zaključka da je član 6 ključna odredba, sledeće pitanje na koje  
bi trebalo dati odgovor je da li je građansko pravo podnosioca predstavke bilo  
dovedeno u pitanje. Ne bi bilo primereno da pokušam da u ovom izdvojenom  
mišljenu formulišem jedno opšte pravilo u vezi s linijom razdvajanja između  
građanskih prava i prava u vezi s javnim pravom u oblasti carina i akciza.  
Dovoljno je reći da me donekle specifične okolnosti ovog predmeta teraju da bez  
oklevanja klasifikujem zahtev kompanije AGOSI za povraćaj zlatnika kao potvrdu  
„građanskog prava”, u svrhu tumačenja stava 1 člana 6 Konvencije.  
Ostaje, zatim, da se utvrdi da li postupak koji je korišćen ili koji je bio na  
raspolaganju zadovoljava zahteve iz stava 1 člana 6. Ova odredba zahteva, između  
ostalog, pravično suđenje pred sudom. A to znači da se moraju razmotriti sledeća  
tri pitanja, kao što to većina i čini u stavovima 58, 59 i 60 ove presude, tačnije:  
- da li je sudsko preispitivanje kao pravni lek bilo dostupno?  
- da li je diskreciono pravo predstavnika Uprave carina bilo toliko široko  
da ga nije bilo moguće podvrgnuti preispitivanju?  
- da li je delokrug takvog sudskog preispitivanja, koje je možda bilo  
dostupno, bio dovoljno širok?  
Strogo govoreći, tačno je da je sudsko preispitivanje, kao što je u stavu 58  
većina i zaključila, bilo dostupno na osnovu zakona i da je odluku koju je  
osporavao podnosilac predstavke, kao što je i navedeno u stavu 59 i kao što se  
vidi iz predmeta Haworth iz 1985. godine, teoretski bilo moguće preispitati.  
Smatram da je jasno da je, prema pozitivnom pravu Ujedinjenog Kraljevstva, ovo  
jedan pravni lek koji se može koristiti, doduše veoma retko. Ovo je vrlo važno  
20  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
budući da okolnosti u kojima se sudsko preispitivanje može tražiti nisu retke.  
Štaviše, razlozi zbog kojih se preispitivanje može odobriti su ograničeni po  
obimu. Ti razlozi su dati u stavu 40 presude, gde se citira deo prakse Vrhovnog  
suda (1985) koji se odnosi na takozvanu Odredbu 53.  
Imajući u vidu sadržaj stava 40 presude, nisam uveren da je podnosiocu  
predstavke, u skladu s engleskim pravom, bilo dostupno sudsko sredstvo  
zadovoljavajućeg delokruga, u svrhu tumačenja stava 1 člana 6 Konvencije,  
putem koga bi se moglo odlučivati o građanskom pravu koje se tražilo.  
21  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE PETITIJA  
(Prevod)  
Ja se ne slažem s većinom u ovom predmetu, budući da smatram da je  
stvarno došlo do kršenja Protokola br. 1 i člana 6 Konvencije.  
Tačno je da je delokrug presude u vezi s pravilima koja se mogu primeniti  
na carinske organe ograničen. Sud je zaključio da nije došlo do povrede Protokola  
br. 1 a da se član 6 ne može primeniti. Dakle, Sud smatra da je podnosiocu  
predstavke bio dostupan postupak koji omogućava adekvatno sudsko  
preispitivanje odluke iz maja 1980. godine, koju su doneli predstavnici Uprave  
carina.  
U vezi s članom 1 Protokola br. 1  
U vezi sa drugim stavom člana 1 Protokola br. 1, Sud navodi da je trajno  
oduzimanje robe dozvoljeno samo ako se poštuju eksplicitni zahtevi ovog člana i  
ako Država postigne pravu ravnotežu između svojih sopstvenih interesa i interesa  
zainteresovane strane (stavovi 52 i 54).  
Prema mišljenju Suda, nije ustanovljeno da britanski sistem nije uspeo da  
obezbedi da se ponašanje podnosioca predstavke uzme u obzir, pa se stoga ova  
kompanija može smatrati odgovornom za to što nije tražila sudsko preispitivanje  
odluke predstavnika Uprave carina, donete u maju 1980. godine, što bi joj  
omogućilo da iskoristi sve prednosti koje pružaju zaštitne mere koje bi trebalo da  
budu dostupne vlasnicima imovine koji nisu počinili carinski prekršaj.  
Smatram, međutim, da je podnosilac predstavke bio sprečen da iskoristi  
one zaštitne mere na koje je imao pravo.  
Kompanija AGOSI je pokušala da iskoristi sva opšte poznata pravna  
sredstva. Po izricanju presude prvostepenog suda, kojom se nalagalo oduzimanje  
zlatnika shodno članu 44(b) Zakona o carinama iz 1952. godine, kompanija je  
svoj predmet podnela Apelacionom sudu, koji je žalbu odbio, nakon što je  
razmotrio pravnu definiciju robe ili kapitala koju pruža Rimski ugovor.  
Apelacioni sud nije dozvolio podnošenje žalbe Domu Lordova. Kompanija  
AGOSI je 27. marta 1980. godine neuspešno pokušala da dobije dozvolu od  
samog Doma Lordova, da mu podnese žalbu.  
Ser Dejvid Kerens je, međutim, u Apelacionom sudu primetio:  
„Bez obzira na delokrug načela međunarodnog prava u vezi s trajnim  
oduzimanjem robe koja pripada stranim državljanima, po mom mišljenju jasno je da  
se to načelo ne može primeniti na trajno oduzimanje krijumčarene robe. Ako stranac  
može da dokaže da bi to trajno oduzimanje značilo da on bude lišen svoje imovine i  
da nije ni na koji način učestvovao u krijumčarenju, primereno bi bilo da on ima  
mogućnost da zatraži da diskreciono pravo odlučivanja bude upotrebljeno njemu u  
korist, ali ne vidim da je moguće Zakon tumačiti na takav način koji bi robu koja  
22  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
pripada tom [strancu] isključivao iz odredbe koja predviđa oduzimanje.” ([1980] All  
England Law Reports).  
Sledeći događaji su prethodili ovom postupku pred Apelacionim sudom.  
Kompanija AGOSI je uputila zahtev carinskim vlastima za povraćaj  
zlatnika 18. i 28. avgusta 1975. godine. Službena lica Uprave carina došla su  
fabrici kompanije AGOSI u inspekciju i nisu našla bilo kakve dokaze da je  
izvršeno neko krivično delo. Sledeći zahtev, upućen carinskim vlastima 13.  
oktobra 1975. godine, takođe nije urodio plodom. Uprkos tome, kompanija  
AGOSI je sarađivala sa carinskim vlastima u krivičnom postupku koji je vođen  
protiv lica X i Y. Građanski postupak za povraćaj zlatnika bio je pokrenut protiv  
predstavnika Uprave carina i akciza 14. aprila 1977. godine, pred Višim sudom,  
ali je i on odbijen.  
Postupak za oduzimanje imovine je u englesko pravo prvi put uveden  
Zakonom o konsolidaciji carina iz 1853. godine, ali ovaj zakon nije ukinuo  
diskreciono ovlašćenje carinskih organa da izvrše povraćaj trajno oduzete  
imovine.  
U periodu između 1836. (predmet R. v. Commissioners of Customs and  
Another) i 1985. godine (predmet Haworth) očigledno nije bilo predmeta u kome  
je došlo do sudskog preispitivanja korišćenja diskrecionog ovlašćenja od strane  
carinskih organa da izvrše povraćaj trajno oduzete imovine.  
Presuda u predmetu Haworth se ne može navesti kao presedan protiv  
predmeta AGOSI, budući da je ona doneta posle odluke Višeg suda u predmetu  
AGOSI. Kompanija AGOSI je tvrdila da bi reč „može” u Zakonu o konsolidaciji  
carina iz 1876. godine morala da se tumači kao davanje diskrecionog ovlašćenja  
sudovima u pogledu povraćaja zaplenjene imovine. Dom Lordova bi možda  
doneo korisnu odluku o ovoj vrlo važnoj stvari, da je podnosiocu predstavke  
omogućio da im podnese žalbu.  
Čini mi se da postupak koji je primenjen nije napravio jasne razlike  
između krivičnog i upravnog prava, između konfiskacije u engleskom smislu  
„oduzimanja” i konačnog oduzimanja, s prenosom vlasništva na Državu – razlika  
koja je potrebna da bi se zaštitila prava zakonitih vlasnika koji nisu počinili bilo  
kakav krivični ili carinski prekršaj. U ovom predmetu i uzimajući u obzir robu  
koja je trajno oduzeta, nije postojao interes Države koji je zahtevao da se ostane  
pri odluci o trajnom oduzimanju. Sporni zlatnici zaista potpadaju pod značenje  
člana 1 Protokola br. 1. Po mom mišljenju, ovaj član ukazuje na to da vlasnik koji  
ni za šta nije kriv i koji postupa u dobroj veri, mora da bude u mogućnosti da  
povrati svoju imovinu.  
Čak i ako se Državi dozvoli diskreciono pravo u pogledu njenih upravnih  
propisa, postupak i delovanje protiv kompanije AGOSI predstavlja povredu prava  
na neometano uživanje imovine i nesrazmerni su i u pogledu cilja i u pogledu  
posledica koje imaju.  
23  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
Na suđenju, delegat Komisije je tvrdio da sudsko preispitivanje nije  
predstavljalo zadovoljavajuće pravno sredstvo, u svrhu tumačenja člana 1  
Protokola br. 1, koje bi kompaniji AGOSI omogućilo da ostvari svoja prava kao  
vlasnik imovine koji ni za šta nije kriv; pa se čini da bi ova analiza ovde bila  
relevantna. Prvo, Vlada Ujedinjenog Kraljevstva nije pred Komisijom zapravo  
pokrenula pitanje sudskog preispitivanja u vezi s iscrpljivanjem domaćih pravnih  
lekova. Drugo, korišćenje ovog argumenta u fazi utvrđivanja merituma a da  
prethodno nije upotrebljen u vezi sa članom 26 u fazi pred Komisijom, čini se  
kontradiktornim, čak i ako je Država zadržala pravo da se vrati na ovo pitanje  
prilikom razmatranja merituma. Ako je pravni lek bio toliko očigledan, zar nije  
izvesno da je činjenica da nije upotrebljen trebalo da bude iskorišćena kao  
argument?  
Složenost britanskog procesnog sistema u ovoj oblasti bila je očigledna i  
pred Komisijom i pred Sudom. Ona se ne može uporediti s pravnim sistemima  
kontinentalne Evrope, koji omogućavaju sudsku kontrolu upravnih postupaka u  
pojedinačnim predmetima putem primene upravnog spora. Tačno je da se  
postupak sudskog preispitivanja u Ujedinjenom Kraljevstvu kreće u dobrom  
smeru, ali je on i dalje zbunjujući čak i za najiskusnije britanske advokate, a  
pouzdan znak toga jeste vrlo mali broj presuda koje su donete u ovoj oblasti.  
Delegat Komisije je takođe primetio da Država tvrdi da načelo prema  
kome se trajno oduzeta roba mora vratiti vlasniku koji je potpuno nevin, ne može  
biti izveden iz člana 1 Protokola br. 1. On je smatrao da to nije u skladu s  
tvrdnjom Države da se postupak sudskog preispitivanja može smatrati dovoljnim.  
U odluci o prihvatljivosti predstavke (izveštaj, strana 44), Komisija je  
sažela stav Države na sledeći način:  
„Tužena Država je osporavala to da podnosilac predstavke nije iscrpeo sva  
dostupna i delotvorna pravna sredstva u smislu člana 26 Konvencije u tom smislu  
što nije pokrenuo postupak protiv lica X i Y, bilo zbog čeka koji su izdali bilo zbog  
ugovora. Tužena Država prihvata, za potrebe prihvatljivosti, da je mogućnost da  
ospore, putem pokretanja postupka sudskog preispitivanja, odbijanje predstavnika  
Uprave carina da upotrebe svoje diskreciono pravo odlučivanja, shodno članu 288  
Zakona o carinama i akcizama iz 1952. godine, nije onaj pravni lek koji član 26  
Konvencije zahteva od podnosioca predstavke da traži.  
Tužena Država je tvrdila da se zahtev iz člana 26 sastoji u tome da pravni lek  
mora biti u stanju da pruži pravno zadovoljenje po pritužbi podnosioca predstavke,  
bez obzira da li se to pravno sredstvo odnosi na navodno kršenje Konvencije ili ne.  
Stoga, građanski postupak protiv lica X i Y bi podnosiocu predstavke pružio  
finansijsko zadovoljenje, ugovorenu cenu, na koju ima pravo shodno ugovoru o  
kupoprodaji. Uz to, ovo pravno sredstvo odražava prirodu živog interesovanja za  
zlatnike posle njihove „prodaje” X i Y, što predstavlja pravo ove kompanije na  
osnovu ugovora u vezi s njihovim povraćajem ili isplatom ugovorenog iznosa.”  
Takav postupak, da je pokrenut, bio bi sporedan, jer bi njegov rezultat bila  
samo moguća odšteta. Glavni građanski postupak je i dalje bio onaj koji je  
pokrenut protiv organa vlasti koji su zadržali zlatnike, u cilju obezbeđivanja  
njihovog povraćaja.  
24  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
Jezička formulacija člana 288 Zakona iz 1952. godine pokazuje da je  
diskreciono ovlašćenje predstavnika Uprave carina izuzetno široko. U predmetu  
kompanije AGOSI, organi vlasti ni u jednom trenutku nisu bili spremni da izvrše  
povraćaj zlatnika.  
Međutim, vladavina prava ukazuje da „mešanje organa vlasti u prava  
pojedinca treba da podleže delotvornoj kontroli... To je naročito slučaj kada...  
zakon daje izvršnim organima vlasti široka diskreciona ovlašćenja” (presuda u  
predmetu Silver and Others od 25. marta 1983. godine, Series A br. 61, str. 34,  
stav 90).  
Iz sudske prakse ne proizilazi jasno da je sudsko preispitivanje moglo da  
bude korisno upotrebljeno, čak i kada bi sudovi u poslednjoj instanci imali  
nadležnost u ovom pogledu. Odredba 53 prakse Vrhovnog suda jasno ukazuje na  
teškoće prilikom podnošenja zahteva za sudsko preispitivanje. Predstavnici  
Uprave carina su 1. maja 1980. godine odgovorili da nisu spremni da upotrebe  
svoje ovlašćenje da vrate zlatnike, shodno članu 288 Zakona iz 1952. godine, iako  
se kompanija AGOSI pozivala na opšta načela britanskog prava, kada je zatražila  
da im se zlatnici vrate, i ponovo se bezuspešno obratila Višem sudu da bi im ti  
zlatnici bili vraćeni.  
Zaštita koju pruža prvi stav člana 1 Protokola br. 1 ne odnosi se na lica  
koja su kriva za prevaru, ali se odnosi na vlasnike imovine koji nisu krivi za  
prevaru.  
Dakle, po mom mišljenju, definitivno jeste došlo do kršenja člana 1  
Protokola br. 1.  
U vezi sa stavom 1 člana 6 Konvencije.  
Osim pitanja člana 1 Protokola br. 1, postavlja se i pitanje povrede člana 6  
Konvencije. Pošto je zaključila da je došlo do povrede Protokola br. 1, Komisija  
nije razmatrala ovu stavku.  
Krivični postupak je pokrenut protiv lica koja su pokušala da unesu  
zlatnike u zemlju. Pravni zastupnik kompanije AGOSI nije krivično gonjen –  
naprotiv, on je pozvan da svedoči. Zahtev kompanije AGOSI nije podnet u okviru  
krivičnog postupka, u kome, u procesnom smislu, kompanija nije bila stranka.  
Naprotiv, njen zahtev da se utvrdi vlasništvo i obezbedi povraćaj zlatnika čiji je  
kompanija bila zakoniti vlasnik, i shodno prvobitnom ugovoru i shodno domaćem  
pravu, očigledno se bavio „građanskim pravima i obavezama”, u smislu stava 1  
člana 6.  
To je značilo da su pravila u vezi s „pravičnim suđenjem” morala da budu  
primenjena. Pa ipak, pre svega, kompanija AGOSI nije mogla delotvorno da  
potvrdi svoja prava ni u građanskom ni u upravnom sporu, što bi omogućilo  
valjano učešće strana u sporu (procès contradictoire) i odluke po njenom zahtevu.  
Drugo, pravni lek koji bi omogućio sudsko preispitivanje odluke carinskih organa  
nije bio tako lako dostupan; u svakom slučaju, sudsko preispitivanje koje je  
25  
AGOSI protiv UJEDINJENOG KRALJEVSTVA  
stajalo na raspolaganju nije bilo dovoljno široko u svom delokrugu i nije  
zadovoljavalo zahteve pravne izvesnosti.  
U fazi ispitivanja prihvatljivosti, Država se pozvala na to da je kompanija  
AGOSI imala mogućnosti da pokrene postupak protiv lica X i Y, iako bi bilo koji  
takav postupak naišao na nepremostive prepreke, od kojih je nesolventnost lica X  
i Y bila najmanji problem. Štaviše, odgovarajući građanski postupak očigledno  
jeste bio onaj postupak koji je pokrenut protiv carinskih vlasti za povraćaj  
zlatnika.  
Da su carinski organi pokrenule postupak protiv direktora kompanije  
AGOSI za navodno saučesništvo, njemu bi bilo omogućeno pravično suđenje.  
Budući da carinski organi nisu pokrenuli postupak protiv kompanije AGOSI, nije  
pravično onemogućiti ih da iskoriste pravna sredstva, ili prenebregnuti pravila  
zacrtana u članu 6 u vezi s „građanskim pravima i obavezama”, jer su u ovom  
postupku nesumnjivo u pitanju takva prava. Krajnji rezultat ovde jeste  
zadržavanje upravne sankcije koju su izrekli organi carinske uprave, a koja se ne  
zasniva na krivici kompanije AGOSI. Stav 1 člana 6 definitivno kaže da se ne  
može, pod izgovorom promene nadležnosti/ih organa i pravne klasifikacije, biti  
lišen zaštitnih mera koje su uobičajene u postupcima u vezi s tim stvarima. Ovo je  
poštovano u presudi Evropskog suda u predmetu Öztürk. Država koja krivično  
nije gonila osobu shodno krivičnom pravu, ne može zbog svog unutrašnjeg  
strukturnog uređenja pravosuđa neko lice lišiti garancija koje pruža član 6, zato  
što nije bilo krivičnog postupka, a da ga u isto vreme onemogući u pokretanju  
građanskog postupka. Stoga je kompanija AGOSI bila onemogućena da dokaže  
svoju nevinost tokom krivičnog postupka i da potvrdi svoja prava u građanskom  
postupku. Kompanija AGOSI je imala lošiji tretman u postupku koji je sama  
pokrenula nego što su to imali stvarni počinioci krivičnog dela.  
Imajući u vidu kako su stvari po pitanju prava i precedentnih odluka  
stajale pre 1985. godine, sudsko preispitivanje je predstavljalo redak pravni lek, i  
neuspeh kompanije AGOSI da iskoristi taj pravni lek, ne može, po mom mišljenju,  
biti razlog da smatramo da ona ne uživa zaštitne mere koje pruža Konvencija.  
Shodno tome, smatram da je došlo do kršenja stava 1 člana 6.  
26