PREDMET ŠASANJU I DRUGI protiv FRANCUSKE

(Predstavke br. 25088/94, 28331/95 i 28443/95)

PRESUDA

Strazbur, 29. aprila 1999. godine

U predmetu Šasanju i ostali protiv Francuske,

Evropski sud za ljudska prava, zasedajući, shodno članu 27 Konvencije za

zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), uz izme-

ne sadržane u Protokolu br 11¹i relevantnim odredbama Poslovnika Suda,²kao

Veliko veće sastavljeno od sledećih sudija:

g. L. VILDHABER (WILDHABER), predsednik Suda

g. E. PALM (PALM)

g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH)

g. J. MAKRČIJ (MAKARCZYK)

g. P. KURIS (KŰRIS)

g. J.-P. KOSTA (COSTA)

g. V. FURMAN (FUHRMANN)

g. K. JUNGVIRT (JUNGWIERT)

g. M. FIŠBAH (FISCHBACH)

g. B. ZUPANČIČ,

gđa N. VAJIĆ,

gđa V. TOMASEN (THOMASSEN)

gđa M. CACA-NIKOLOVSKA (TSATSA-NIKOLOVSKA)

g. T. PANČIRU (PANŢÎRU)

g. A. B. BAKA

g. E. LEVIC (LEVITS)

g. K. TRAJA,

U čijem sastavu se, takođe, nalazila i gđa M de Ber-Bukikio (M. de Boer-

Buquicchio), zamenik sekretara Suda,

nakon većanja na zatvorenim sednicama, 16. decembra 1998. godine, 6.

januara i 17. marta 1999. godine,

izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg pomenutog datuma:

1–2

Napomena Seretarijata:

Protokol br. 11 i Poslovnik Suda su stupili na snagu 1. novembra 1998. godine.

350

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

POSTUPAK

1. Predmeti Šasanju i drugi protiv Francuske, Dimon i drugi protiv Fran-

cuske i Monsion protiv Francuske su upućeni Sudu, na način predviđen pret-

hodnim članom 19 Konvencije,³od strane Evropske komisije za ljudska prava (u

daljem tekstu: Komisija) 15. decembra 1997. godine (predmet Šasanju i drugi),

odnosno 16. marta 1998. godine (predmeti Dimon i drugi i Monsion), pre isteka

roka od tri meseca propisanog prvobitnim članovima 32 stav 1 i 47 Konvencije.

Predmeti su proistekli iz tri predstavke (br. 25088/94, 28331/95 i 28443/95) pro-

tiv Republike Francuske, koje su Komisiji podneli, po osnovu prvobitnog člana

25, francuski državljani. Prvu od ovih predstavki podneli su gđa Mari-Žan Ša-

sanju (Marie-Jeanne Chassagnou), g Rene Peti (René Petit) i gđa Simon Lasgre-

zas (Simone Lasgrezas) 20. aprila 1994. godine, drugu g Leon Dimon (Léon Du-

mont), g Pjer Galan (Pierre Galland), g Andre Galan (André Galland), g Eduar

Peti (Edouard Petit) sada pokojni, g Mišel Peti (Michel Petit) i g Mišel Pinon

(Michel Pinon) 29 aprila 1995. godine i treću gđa Žosefin Monsion (Joséphine

Montion) 30. juna 1995. godine.

Komisija se u svom zahtevu pozvala na prvobitne članove 44 i 48 i na de-

klaraciju kojom je Francuska prihvatila nadležnost Suda (prvobitno član 46). Cilj

zahteva i pretstavki bio je donošenje odluke o tome da li ove činjenice ukazuju

na kršenje obaveza tužene države po osnovu članova 9, 11 i 14 Konvencije i člana

1 Protokola br. 1.

2. U odgovoru na pitanje postavljeno shodno pravilu 33, stav 3 (d) prvo-

bitnog Poslovnika Suda A,⁴podnosioci predstavki su izjavili da žele da učestvuju

u postpuku i u tu svrhu su imenovali istog advokata koji će ih zastupati (prvo-

bitno pravilo 30)

3. 27. marta 1998. godine g. R. Bernard, predsednik Suda u to vreme, od-

lučio je da dodeli predmete Dimon i drugi protiv Francuske i Monsion protiv

Francuske veću formiranom da vodi predmet Šasanju i drugi protiv Francuske.

4. Veće je 26. juna 1998. godine odlučilo da spoji ta tri predmeta (prvobit-

no pravilo 37, st. 3)

5. Kao predsedavajući sudskog veća, koje je prvobitno bilo formirano

(član 43 Konvencije i prvobitno pravilo 21) kako bi se bavilo proceduralnim

pitanjima, koja bi se mogla javiti pre stupanja na snagu Protokola br. 11, g. R.

Bernard, predsednik suda u to vreme, preko sekretara Suda je konsultovao dr-

žavnog zastupnika Republike Francuske (u daljem tekstu: Država), advokata

podnosilaca predstavki i delegata Komisije u vezi s vođenjem postpuka u pi-

smenoj formi. Shodno nalogu koji je u tom smislu dat, sekretar je 21. jula 1998.

3

4

Stupanjem na snagu Protokola br. 11 kojim su izmenjene odredbe člana 19, Sud počinje da

radi kao stalan sud.

Napomena Sekretarijata: Poslovnik Suda primenjen na sve predmete upućen je na razma-

tranje pre stupanja na snagu Protokola br. 9 (1. oktobar 1994. godine), a od tog dana pa sve

do 31. oktobra 1998. godine na one države za koje Protokol br. 9 nije bio obavezujući.

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

351

godine primio podnesak od podnosilaca predstavki, a 31. septembra 1998. go-

dine od Države.

6. Nakon što je Protokol br. 11 stupio na snagu 1. novembra 1998. godi-

ne, shodno odredbama člana 5 stav 5, predmet je upućen na razmatranje Veli-

kom veću. U radu Velikog veća učestvovali su: g. J. P. Kosta ex-officio, kao sudija

izabran s francuske liste (čl. 27 st. 2 Konvencije i pravilo 24, st. 4 Poslovnika

Suda), g. L. Vildhaber, predsednik Suda, gđa E. Palm, potpredsednik Suda i g.

M. Fišbah, potpredsednik Odeljenja (čl. 27 st. 3 Konvencije i pravilo 24, st. 3 i

st. 5 (a) Poslovnika Suda). Ostali članovi Velikog veća bili su: g. L. Ferari Bravo,

g. L. Kafliš, g. J. Makarčik, g. V. Furman, g. K. Jungvirt, g. B. Zupančič, gđa N.

Vajić, g. J. Hedigan, gđa V. Tomasen, gđa M. Caca-Nikolovska, g. T. Pančiru, g.

E. Levic i g. K. Traja (pravilo 24, st. 3 i pravilo 100, st. 4). Nakon toga su sudije

zamenici, g. A. B. Baka i g. P. Kuris izabrani u Veliko veće umesto g. Ferari Brava

i g. Hedigana, koji nisu bili u mogućnosti da se bave daljim razmatranjem ovog

predmeta (pravilo 24, st. 5 (b)).

7. G. Vildhaber je 10. novembra 1998. godine odlučio da se dokumenta-

ciji o predmetu dodaju pismena zapažanja i dokumenta koje je podneo advokat

podnosilaca predstavki 22. oktobra 1998. godine (pravilo 38, st. 1)

8. Na poziv Suda (pravilo 99), Komisija je delegirala svog člana g. J. –C.

Geusa (J. –C. Geus), da učestvuje u postupku pred Velikim većem.

9. U skladu s odlukom Predsednika, održana je javna rasprava u zgradi

Suda u Strazburu 16. decembra 1998. godine, u kojoj su učestvovali:

(a) u ime Države

g. J.-F. Dobel (Dobelle), zamenik direktora Odeljenja

za pravne poslove Ministarstva spoljnih poslova

zastupnik,

g. B. Nedelek (Nedelec), na raspolaganju Odeljenju za ljudska

prava Ministarstva spoljnih poslova,

g. G. Biti (Bitti), specijalni savetnik Kancelarije

za ljudska prava, službe za evropske i međunarodne odnose

Ministarstva pravde

advokati;

advokat;

(b) u ime podnosilaca predstavki

g. G. Šaroloa (Charollois), sekretar Udruženja za

zaštitu divljih životinja (ASPAS) i Nacionalnog društva

za zaštitu prirode (SNPN),

(c) u ime Komisije

g. J.-C. Geus (Geus),

delegat,

gđa M.-T. Šepfer (Schoepfer)

sekretar Komisije

Sudu su se obratili g. Geus, g. Šaroloa i g. Dobel.

352

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

ČINJENICE

I. UVOD

10. S obzirom na značaj i istorijski kontekst ovog predmeta smatramo

odgovarajućim – kao izuzetak – da odeljku presude naslovljenom „Okolnosti

predmeta“ prethodi kratak uvod zasnovan na informacijama dobijenim od Dr-

žave.

11. Do Francuske revolucije 1789. godine pravo na lov bilo je privilegija

aristokratije. Samo je plemstvo moglo da lovi divljač, koja je smatrana vlasniš-

tvom godpodara.

Tokom Revolucije postojale su dve škole mišljenja po ovom pitanju. Prvi

pristup, koji je podržavao Mirabo, davao je isključivo pravo na lov samim ze-

mljoposednicima; drugi, koji je zastupao Robespjer, podrazumevao je bezuslov-

nu slobodu lova za sve građane na svakom mestu. Prvi pristup je odneo prevagu,

pa je u noći 4. avgusta 1789. godine povlastica na lov ukinuta „podvrgnuta ogra-

ničenju da samo vlasnici poseda smeju loviti“. Dekret od 11. avgusta 1789. go-

dine propisao je načelo da „svaki zemljoposednik ima pravo da uništi ili izazove

uništenje svake divljači, isključivo na svom posedu“. Nakon Zakona donetog 3.

maja 1844. godine, čiji je veći deo i danas na snazi, regulisano je pravo na lov

uvođenjem lovačkih dozvola i propisivanjem stalnih sezona lova. Član 1 tog za-

kona, koji je kasnije kodifikovan kao član 365 Zemljišnog zakonika (Code rural,

prim. prev.) i tadašnjeg člana L. 222–1 predviđao je: „Niko nema pravo lova na

zemlji koja pripada drugome bez pristanka vlasnika ili lica koje predstavlja ili je

ovlašćeno od strane vlasnika“.

Međutim, sudska praksa je ustanovila da pristanak može biti prećutan, te

da je bilo moguće loviti na tuđoj zemlji ako vlasnik lovačkih prava nije izričito

ispoljio svoje protivljenje, zakonitim merama, poput davanja zemljišta u zakup,

postavljenje lovočuvara ili postavljanje oznaka „privatno lovište“.

12. Iako su, u pokušaju da se uredi i organizuje lov, spontano nastala lovačka

društva u oblastima severno od Loare, gde su veliki posedi poljoprivrednog

ili šumovitog zemljišta, načelo prećutne saglasnosti, izveden iz sudske prakse,

razvija se na jugu Francuske. Tamo je parcelisanje zemljoposeda stvorilo model

mnogo manjih imanja, što je dovelo do skoro neograničene slobode lova, poznate

kao „opšti lov“ (Chasse banale). S izuzetkom nekoliko privatnih lovišta, lovci su

mogli upražnjavati lov gde god su želeli i niko nije bio odgovoran za adekvatno

upravljanje brojnošću divljači; kao posledica, neke vrste u određenim oblastima

su desetkovane.

13. U pomenutim okolnostima, 10. jula 1964. godine usvojen je Zakon

br. 64–696, poznat kao „Verdejev zakon“ (Loi Verdeille),⁵(vidi dole stav 41 i

sledeći). Njime je predviđeno uspostavljanje odobrenih Opštinskih udruženja

lovaca (Associations communales de chasse agréées – „ACCAs“) i odobrenih Me-

5

Nazivan i kao Zakon o lovu na tuđoj zemlji (prim. prev.).

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

353

đuopštinskih udruženja lovaca (Associations inter-communales de chasse agréées

– „AICAs“). Član 1 (koji je kasnije postao član L. 222–2 Zemljišnog zakonika,

vidi stav 41) ima za cilj da „u njihovim lovnim područjima podstakne pove-

ćanje brojnosti divljači, uništavanje štetočina i sprečavanje krivolova, da uputi

članstvo kako da love bez ometanja prava svojine i uništavanja useva, kao i da

uopšte poboljšava tehničku organizaciju lova kako bi se taj sport mogao upra-

žnjavati na zadovoljavajući način“. Radi toga, Zakon zahteva od vlasnika manjih

imanja po površini od određenog praga, koji se razlikuje od jednog okruga (dé-

partement) do drugog, da postanu članovi ACCA na teritoriji njihove opštine i

da na ova prenesu prava na lov na svojoj zemlji da bi se stvorila opštinska lovna

područja.

14. Verdejev zakon se primenjuje u svim okruzima Francuske⁶izuzev Do-

nje Rajne (Bas Rhin), Gornje Rajne (Haute Rhin) i Mozela (Moselle), gde je na

snazi poseban režim nasleđen iz nemačkog prava (vidi stav 40). Uspostavljanje

ACCA je obavezno u okruzima sa spiska koji definiše ministar nadležan za lov,

koji određuje 29 od 93 okruga na koje se Zakon odnosi, uključujući Krez (Cre-

use), gde g. Dimon, g. A. Galan, g. P. Galan, g. E. Peti, g. M. Peti i g. Pinon žive

(vidi dole stav 23) i Žirondu (Gironde) gde gđa Monsion živi (vidi dole stav 28).

U opštinama, u ostatku od 93 okruga, prefekt može ustanoviti ACCA, na osnovu

zahteva bilo kog lica koje može pružiti dokaz o saglasnosti 60% vlasnika poseda

koji u vlasništvu imaju zajedno najmanje 60% zemljišta na teritoriji opštine. Do

28. februara 1996. godine ACCA su tako bila ustanovljena u 851 opštini u 39

različitih okruga, uključujući 53 od 555 opština u Dordonji (Dordogne), gde gđa

Šasanju, g. R. Peti i gđa Lasgrezas žive (vidi stav 16).

15. Pravo na lov pripada vlasniku na njegovoj zemlji (vidi dole stav 36), ali

uspostavljanje ACCA ima za posledicu udruživanje lovnih područja jedne opšti-

ne, tako da članovi udruženja mogu loviti na celoj teritoriji koja je na taj način

stvorena (vidi dole stavove 41 i 50). Pod određenim uslovima, vlasnici imanja,

stičući u jednoj celini predviđenu minimalnu površinu zemljišta (60 hektara u

Krezu i 20 hektara u Žirondi i Dordonji) stiču pravo prigovora protiv uključi-

vanja svojih imanja u lovna područja ACCA, ili pravo da zahtevaju izuzimanje

svojih poseda iz sastava ovih udruženja (vidi dole stavove 47 do 49).

II. OKOLNOSTI PREDMETA

A. Gđa Šasanju, g. R. Peti i gđa Lasgrezas

16. Gđa Šasanju, g. R. Peti i gđa Lasgrezas rođeni su 1924, 1936. i 1927.

godine. Svo troje su zemljoradnici i žive u okrugu Dordonja, gđa Šasanju u Tur-

toaraku (Turtoirac) a drugo dvoje u Sent-Olali-d’Ans (Sainte-Eulalie-d’Ans).

Njihova imanja, koja su manje površine od 20 hektara u jednoj celini, deo

su lovnih područja ACCA Turtoarak i Šurnjak d’Ans (Chourgnac-d’Ans).

6

Naveden je termin „metropolitan Departements“, koji se odnosi na „France metropolitai-

ne“, što se odnosi na teritoriju Republike Francuske, bez prekomorskih teritorija, odnosno

bivših kolonija. (Prim. prev.).

354

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

17. Tokom 1985. godine, kao članovi Pokreta protiv lova (ROC), kasni-

je i Društva za zaštitu divljih životinja (ASPAS), registrovanog društva priznate

opšte koristi u oblasti zaštite prirode, podnosioci predstavke postavili su oznake

na granicama svojih imanja, i to „zabranjen lov“ i „utočište“. ACCA Turtoaraka

i Šurnjak d’Ansa podnela su zahtev radi donošenja sudskog naloga, zahtevajući

uklanjanje pomenutih oznaka. Sudija nadležan da postupa po hitnim predme-

tima, doneo je odluku kojom je izrekao traženu sudsku zabranu 26. decembra

1985. godine, koju je 18. juna 1987. godine potvrdio Apelacioni Sud u Bordou.

18. Prefekt okruga Dordonja, 20. avgusta 1987. godine, odbio je zahtev

gđe Šasanju, g. R. Petija i gđe Lasgrezas za izdvajanje njihovih imanja iz lovnih

područja u sastavu ACCA Turtoarak i Šurnjak d’Ans.

Ovo troje su potom podneli zahtev za sudsku reviziju navedene odluke

pred Upravnim sudom u Bordou koji je doneo presudu protiv njih 26. maja

1988. godine.

1. Postupak pred prvostepenim Sudom u Perigeu

19. Podnosioci predstavke su 30. jula 1987. godine pokrenuli građanski

postupak protiv Opštinskih udruženja lovaca Turtoaraka i Šurnjak d’Ansa pred

Osnovnim sudom u Perigeu.

U suštini, oni su tvrdili da su članovi 3 i 4 Verdejevog zakona neusaglašeni

sa članovima 9, 11 i 14 Konvencije i članom 1 Protokola br. 1, najpre jer su ovi

članovi Zakona predvideli da sve neograđene zemljišne parcele, površine manje

od 20 hektara i udaljene više od 150 metara od bilo čijeg prebivališta, odno-

sno stambenog objekta, moraju biti uključene u sastav lovnih područja ACCA,

putem prenošenja prava na lov na ova udruženja od strane vlasnika poseda ili

imalaca stvarnih prava. Kao drugo, ovakav prenos prava smatrao se automatski

izvršenim, bez materijalne naknade i ikakve saglasnosti vlasnika, koji, iako ne

želi da učestvuje u lovu postaje član udruženja lovaca po automatizmu. Podno-

sioci su zahtevali da Sud, po navedenom osnovu, odluči da su oni bili u svojstvu

zainteresovane strane (trećeg lica) prema odgovarajućim ACCA, te da njihova

zemlja više ne može biti u sastavu lovnih područja ovih udruženja i da ista ne

mogu dalje računati na prenos njihovih prava na lov. Konačno, zahtevali su od

Suda da proglasi da su oni imali prava da postave na svojim imanjima oznake

zabrane, u skladu s poštovanjem njihovih prava.

20. Osnovni sud u Perigeu je 13. decembra 1988. godine doneo sledeću

presudu:

„[U pogledu argumenata koji se tiču člana 1 Protokola br. 1]“

Kao što je rečeno, ovaj Zakon podrazumeva lišavanje prava na lov, koje je

jedno od elemenata prava na imovinu, te obavezuje vlasnike zemlje, koja je pod-

vrgnuta regulisanju ACCA, da prihvate prisustvo trećeg lica na svojoj zemlji, kon-

kretno lovaca.

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

355

Štaviše, Verdejev zakon propisuje posebna pravila koja odstupaju od načela

propisanog članom 365 Zemljišnog zakonika „Niko nema pravo lova na imanju

drugoga bez pristanka vlasnika...“

---

[Protokol br. 1] ne isključuje ograničavanje prava na imovinu ... budući da

član 1, nakon navođenja načela „Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim

u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima

međunarodnog prava“, nastavlja stavom: „Prethodne odredbe, međutim, ni na koji

način ne utiču na pravo Države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da

bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila

naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni“.

Većina postavljenih uslova odražava veoma široku prirodu ograničenja prava

na imovinu koja nacionalna zakonodavstva Država potpisnica mogu primeniti.

Verdejev zakon, čiji je navedeni cilj ... da podstakne, između ostalog, pove-

ćanje brojnosti divljači, uništavanje štetočina i sprečavanje krivolova, zadovoljava

„opšti interes“, kriterijum propisan u članu 1 [Protokola br. 1]. Prema tome, po-

kušavajući „da poboljša tehničku organizaciju lova“ Parlament je nameravao da

obezbedi demokratsko učešće u lovu, sprečavajući vlasnike poseda da rezervišu

isključiva prava na lov na svojim imanjima, ograničavajući pravo korišćenja imo-

vine, što se u ovom slučaju odnosi na pravo lova, u skladu s „opštim interesom“

prema članu 1 [Protokola br. 1].

Shodno navedenom, odredbe članova 3 i 4 [Verdejevog zakona], koji se

odnose na pravo na imovinu, nisu u suprotnosti s Konvencijom...

[U pogledu argumenata koji se odnose na članove 11, 14, 9 i 10 Konvencije]

Propisujući da će vlasnici imanja površne manje od 20 hektara biti, ipso

facto, članovi ACCA, član 4 Verdejevog zakona određuje šta predstavlja obavezno

članstvo u udruženju čije ciljeve, kao u ovom slučaju, ne dele članovi iz ličnih

moralnih razloga, te kojima su energično suprotstavljeni.

Sloboda udruživanja mora nužno biti tumačena kao „pozitivna sloboda“ za

svakog pojedinca koji se po njegovom ili njenom izboru priključuje udruženju,

ali ona takođe znači negativno pravo, da se niko ne može prinuditi na članstvo

u udruženju ili sindikalnoj organizaciji. Prihvatiti da član 11 [Konvencije] jemči

samo „pozitivne slobode“ udruživanja, značilo bi odreći se njenog suštinskog

načela, koji je zasnovan na slobodnom, dobrovoljnom izboru bilo kog lica koje

želi da se priključi grupi.

U skladu s tim, obavezujući određene vlasnike imanja da se priključe ACCA,

članovi 3 i 4 Verdejevog zakona krše samu suštinu slobode udruživanja, koja se

mora smatrati aspektom slobode savesti, mišljenja i izražavanja. Ove slobode su

zajemčene Konvencijom, te navedeni članovi ne znače samo ograničavanje slobo-

de udruživanja, već samu njenu negaciju.

Ova povreda slobode udruživanja izgleda šokantnije budući da je pravo

na prigovor protiv prenošenja prava na lov, po članu 3 Verdejevog zakona,

rezervisano isključivo za vlasnike imanja čije su pojedinčne parcele veće površine

od 20 hektara.

Time Verdejev zakon uspostavlja diskriminaciju vlasnika na osnovu veličine

zemljišnog poseda u njihovoj svojini, što je potpuno u nesaglasnosti sa članom 14

356

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

Konvencije, gde bi pravo da se ne priključe ACCA trebalo biti jednako dostupno

svim vlasnicima, bez obzira na veličinu njihovih imanja.

Ipak, mora biti utvrđeno da li ograničavanje izražavanja slobode udruživa-

nja, koje proizlazi iz članova 3 i 4 Verdejevog zakona, može biti opravdano sta-

vom 2 člana 11 [Konvencije].

Budući da se, van svake sumnje, može smatrati da je Verdejev zakon „neop-

hodan u demokratskom društvu“, te u interesu nacionalne bezbednosti ili javne

bezbednosti, radi sprečavanja nereda i kriminala, ili zbog zaštite zdravlja i mo-

rala, on može biti smatran saglasnim s Konvencijom samo ako se prihvati da su

ograničenja uživanja slobode udruživanja „opravdana radi zaštite prava i sloboda

drugih“, što su jedina ograničenja koje predviđa član 11 Konvencije.

Stoga se mora utvrditi da li Verdejev zakon, koji uređuje organizaciju Op-

štinskih udruženja lovaca, čiji su ciljevi „uopšte“ – ili u većem delu, po podnesku

tužilaca – „poboljšavanje tehničke organizacije lova tako da se ovaj sport može

upražnjavati na zadovoljavajući način“, mogu odneti prevagu nad pravom vlasni-

ka imanja da se ne priključe udruženjima lovaca.

Na prvom mestu, moramo primetiti da Verdejev zakon nije apsolutno neop-

hodan, s obzirom da se ovaj Zakon u celosti primenjuje samo u dvadeset osam

(28) od ukupno sedamdeset jednog (71) francuskog okruga, da se odnosi samo

na oko devet hiljada (9000) opština u Francuskoj, uključujući sedamdeset sedam

(77) u Dordonji, te da nije jedini pravni akt kojim se uređuju zaštita lovne divljači

i naknade štete učinjene tim povodom.

Drugo, pravo na lov se ne smatra pravom koje štiti Konvencija (vidi, u tom

smislu, Cass. Ch. Crim 15.12. 1987 – GP 1988, str. 8).

Stoga, sama zaštita upražnjavanja sporta ne može nadvladati suštinsku slo-

bodu izbora, priključivanja ili ne, nekom udruženju. Nametanjem vlasnicima ze-

mljoposeda da postanu članovi ACCA, uprkos njihovim moralnim stanovištima i

ličnoj savesti, Verdejev zakon, u ovom slučaju, nanosi tim članovima, nesrazmer-

nu ličnu štetu u odnosu na ostvarivanje cilja kojem se teži, a to je unapređenje

organizacije i sprovođenje rekreativne aktivnosti pojedinaca, koji je upražnjavaju

u svom ličnom interesu.

Ovaj Sud stoga smatra da članovi 3 i 4 [Verdejevog zakona] nisu u skladu s

obavezujućim odredbama članova 11, 9, 10 i 14 [Konvencije].

U skladu s tim, tužioci su ovlašćeni da istupe iz članstva odgovarajućih

ACCA, kao i da na svojim imanjima postave obaveštenja sadržine po vlastitom

izboru, ako su ova u saglasnosti s poštovanjem javnog reda i prihvaćenih moral-

nih vrednosti.

2. Postupak pred Apelacionim sudom u Bordou

21. ACCA iz Turtoaraka i Šurnjak d’Ansa podnela su žalbe Apelacionom

sudu u Bordou, 23. decembra 1988. godine.

Ovaj Sud je, 18. aprila 1991. godine presudom odlučio da poništi odredbe

presude donete 13. decembra 1988. godine, dajući sledeće obrazloženje:

„Izvesno je da, težeći da unapredi razumno upražnjavanje prava na lov,

putem udruživanja prava pojedinaca na imanjima manjim od površine propisane

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

357

njegovim odredbama, [Verdejev zakon] odstupa, u velikoj meri, od načela

postavljenih u odredbama člana 365 Zemljišnog zakonika, da „niko nema pravo

lova na zemlji koja pripada drugome bez pristanka vlasnika ili lica koje predstavlja

ili je ovlašćeno od strane vlasnika“. Međutim, na ovaj način je pravo na lov, kao

jedan od elemenata prava na imovinu, izdvojeno s ciljem da se koristi u skladu s

opštim interesom, kako je definisano članom 1, koji predviđa da je cilj Opštinskog

udruženja lovaca, kome su poverena ovlašćenja javne vlasti, da „u njihovim

lovnim područjima podstakne povećanje brojnosti divljači, uništavanje štetočina

i sprečavanje krivolova, da uputi članstvo kako da love bez ometanja prava na

imovinu i uništavanja useva, kao i da uopšte poboljšava tehničku organizaciju

lova tako da se taj sport može upražnjavati na zadovoljavajući način“.

Utvrđujući da je Parlament uzeo u razmatranje samo „unapređenje i spro-

vođenje rekreativne aktivnosti pojedinaca, koji je upražnjavaju u svom ličnom

interesu“, te da ovo ne opravdava lišavanje ljudi njihovih osnovnih prava, niži sud

je očigledno zanemario cilj gore navedenih odredaba Zakona, koje se tiču kako

zaštite životne sredine i divljači od nezakonitog lova, tako i štete od svakog anar-

hičnog upravljanja, organizovanja i kontrole ovog sporta. Lov, zbog veoma veli-

kog broja ljudi koji u njemu učestvuju, te svog odgovarajućeg privrednog značaja,

mora biti podvrgnut, kao i svaka druga popularna rekreativna aktivnost, ogra-

ničenjima skopčanim s normalnim funkcionisanjem javnih službi, koja su kao

takva prepoznata od Ustavnog saveta (Conseil de Constitution) i Državnog saveta

(Conseil d’Etat) (CE 7/7/1978 – CE 5/7/1985). Kako su ova ograničenja ostvari-

vanja prava na imovinu u javnom interesu eksplicitno predviđena u članu 1, Pro-

tokola br. 1 [Konvencije], tužioci Šasanju, Peti i Lasgrezas ne mogu pravovaljano

tvrditi da postoji kršenje pomenutih odredi. Shodno tome, udruživanje manjih

imanja, u cilju stvaranja lovnih područja dovoljne veličine, koja su pogodna da

obezebede što veću pristupačnost ovih rekreativnih aktivnosti, koja bi drugačije

neizbežno ostala privilegija srećne manjine vlasnika koji imaju dovoljno velika

imanja, lišava svakog osnova tvrdnju tužilaca da ih [Verdejev zakon] diskriminiše

po osnovu imovine, u smislu člana 14 [Konvencije].

Konačno, s obzirom da prenos prava na njihovoj zemlji na ACCA daje ovim

vlasnicima status članova po automatizmu, oni postaju time ovlašćeni da učestvu-

ju u upravljanju opštinskim lovnim područjima, te da štite svoje interese, što nisu

jedine prednosti citiranih odredaba. Za razliku od lica čije je članstvo u udru-

ženjima lovaca uslovljeno, između ostalog, plaćanjem članarine, na članove po

automatizmu ova obaveza se ne odnosi. Još je manje odredbi koje predviđaju pri-

nudu ili kaznene mere protiv ovih članova; slobodni su da odluče o svom učešću

u lovu, da nadziru na koji način ACCA sprovode svoje aktivnosti te učestvuju u

radu ovih udruženja, kao i da se uzdrže.

Štaviše, osnivanje ACCA njihov delokrug, modus operandi, kao i sastav nisu

samo uređeni Zakonom, već su podvrgnuti obavezujućem odobrenju prefekta,

što u ovom smislu, uprkos kolektivnoj strukturi ovih tela, podrazumeva da

njihova uloga u javnom interesu isključuje svaki oblik ugovornog odnosa među

članovima. Prijem u članstvo vlasnika poseda po automatizmu, bez naknade,

uz obavezu prenosa prava na udruženje, jedini je osnov delimičnog gubljenja

prava koji oni trpe, što, nesumnjivo, predstavlja dodatno ublažavanje mera koje

ograničavaju pravo na imovinu.

Izgleda da članovi Pokreta protiv lova (ROC), koji su potpuno svesni da op-

šti interes nameće izvesna ograničenja uživanja prava na imovinu, te da [Verdejev

358

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

zakon] ne postavlja, na bilo koji način, prepreke slobodi udruživanja, zapravo za-

htevaju priznavanje prava neučestvovanja u lovu, koje nije obezbeđeno ili zajem-

čeno nacionalnim zakonodavstvom, više od samog prava na lov po međunarod-

nim ugovorima.

...“

3. Postupak pred Kasacionim sudom

22. Presudom od 16. marta 1994. godine Treće građansko odeljenje Kasa-

cionog suda odbilo je žalbu podnosilaca dajući sledeće razloge:

Član 1 Protokola br. 1... prepoznaje pravo Države da primenjuje zakone koje

smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesi-

ma, stoga je Apelacioni sud zaključio, najpre, da se odredbe [Verdejevog zakona]

odnose na zaštitu životne sredine i divljači od nezakonitog lova, štete od svakog

oblika anarhičnog upravljanja, i na organizovanje i uređivanje samog sporta, dru-

go, udruživanje manjih imanja, u lovna područja dovoljne veličine, koja su po-

godna da obezebede što veću pristupačnost ovih rekreativnih aktivnosti, koje bi

drugačije ostale privilegija vlasnika krupnih poseda, lišavaju svakog osnova tvrd-

nju o diskriminaciju po osnovu imovine. Zaključak podnosilaca žalbe po toj tački

je stoga neosnovan.

...

Sud je zaključio, da su vlasnici zemlje koji su preneli svoja prava ACCA,

postali članovi istih po automatizmu, bez dodatnih obaveza, te da nisu predvi-

đene bilo prinudne ili kaznene mere protiv ovih članova, kao i da su oni mogli

učestvovati u radu udruženja ili se od toga uzdržavati. Povrh toga, uloga ovih

udruženja u javnom interesu, isključuje svaki oblik ugovornog odnosa među čla-

novima, postoji prijem po automatizmu, bez naknade, a od vlasnika poseda se, po

Zakonu, traži da prenesu svoja prava, što je ujedno i jedini oblik davanja koji im

se nameće, pa je, samo na osnovu iznetih razloga, Apelacioni sud doneo zaklučak,

u skladu sa Zakonom, odlučujući u ovom predmetu.

B. G. Dimon, g. A. Galan, g. P. Galan, g. E. Peti,

g. M. Peti i g. Pinon

23. G. Dimon, g. A. Galan, g. P. Galan i g. E. Peti (koji je preminuo juna

1995. godine) su rođeni 1924, 1926, 1936 i 1910 godine, redom; G. M. Peti i G.

Pinon su rođeni 1947. Svi oni su zemljoradnici koji žive u Ženujaku u okru-

gu koja se zove Krez. Svi oni poseduju imanja manje površine od 60 hektara

po jednoj celini, koja su u sastavu lovnih područja Opštinskih udruženja lovaca

(ACCA) La Selet (La Cellette) i Ženujak i predstavljaju sebe protivnicima lova

na moralnim osnovama. Svi oni su takođe članovi Udruženja za zaštitu divljih

životinja (ASPAS).

1. Postupak pred Upravnim sudom u Limožu

24. Avgusta i septembra 1987. godine svaki od podnosilaca zahtevao je

od prefekta Kreza da izuzme njihove parcele iz lovnih područja odgovarajućih

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

359

ACCA. Oni su potom zahtevali sudsku reviziju implicitne odluke prefekta, koji

na njihov zahtev nije dao bilo kakav odgovor, pred Upravnim sudom u Limožu,

pozivajući se na odredbe Konvencije, Međunarodnog pakta o građanskim i po-

litičkim pravima i Konvencije Međunarodne organizacije rada iz 1948, u vezi sa

slobodom udruživanja.

25. Upravni sud u Limožu je 28. juna 1990. godine odbio žalbe donoše-

njem šest identičnih presuda iz sledećih razloga:

„U vezi sa žalbom o mešanju u uživanje slobode savesti

...

Nijedna odredba Zakona od 10. jula 1964. godine ... ne povređuje prava

lica koja su protivnici lova da ispoljavaju ili manifestuju svoja uverenja, čak i u

javnosti. Sama činjenica da je ACCA formirano, ne nameće im, u tom smislu bilo

kakva ograničenja, obaveze ili zabrane ... Sloboda mišljenja i izražavanja lica koja

su protiv lova je nužno ograničena zaštitom prava i sloboda lovaca i onih koji dele

njihova uverenja.

U vezi sa žalbom o mešanju u uživanje slobode udruživanja

...

Pomenutim odredbama građani se ne mogu obavezati da se priključe udru-

ženju protiv svoje volje. Međutim, budući da, na osnovu suštinskih uslova na ko-

jima se ove odredbe zasnivaju, sloboda udruživanja može biti podvrgnuta ogra-

ničenjima, koja se smatraju neophodnim na osnovama opšteg interesa, građanin

može biti zakonito obavezan da se priključi udruženju čiji je cilj služenje opštem

interesu. Racionalno uživanje prava na lov, kako je uređeno zakonom od 10. jula

1964. godine je na osnovama opšteg interesa, uprkos činjenici da se, zbog samog

razloga ustanovljavanja i načina primene, ovaj zakon praktično ne primenjuje na

celoj državnoj teritoriji. Stoga ovako uvedena ograničenja pojedinačne slobode

udruživanja nisu prekomerna u svetlu opšteg interesa.

U vezi sa žalbom na povredu jednakosti pred zakonom

...

U svakom slučaju odredbe Zakona... ne uvode diskriminaciju na osnovu

imovine. Iako ovaj akt propisuje minimum površine zemlje kojim se kvalifikuju

prigovori i izuzeća iz udruženja lovaca, rečnik Zakona i istorija njegovog nastanka

i donošenja ukazuju da su ova ograničenja propisana u cilju obezbeđivanja

racionalne organizacije lova. Ovako postavljen opšti interes opravdava razlike u

odnosu prema vlasnicima u zavisnosti od površine zemljišta koje poseduju, tako

da ovakav različit tretman ne predstavlja povredu jednakosti pred zakonom.

U vezi sa žalbom na povredu prava imovine i prava korišćenja

...

Iako gorenavedene odredbe štite pravo na imovinu i pravo korišćenja imo-

vine, one ne sprečavaju dalja ograničenja nametnuta u opštem interesu. Kako je

ovaj Sud već naglasio, organizacija lova služi opštem interesu, što opravdava ova

ograničenja. Vlasnici poseda, čija je zemlja uključena u lovna područja ACCA,

dobijaju naknadu za gubitak svojih isključivih prava korišćenja imovine u obliku

članstva u udruženjima, te uslugama koje ova pružaju. Činjenica da su podnosi-

360

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

oci izjavili da nisu bili zainteresovani za takav oblik naknade se ne može smatrati

osnovom koji kvalifikuje naknadu nedovoljnom. Konačno, iako su podnosioci

tvrdili da Zakon od 10. jula 1964. godine nije obezbedio pravičnu i prethodno

određenu naknadu, suprotno odredbama koje imaju status ustavnog prava, nije

na upravnim sudovima da odlučuju o ustavnosti zakona. Shodno tome, takva žal-

ba ne može biti pravovaljano pokrenuta pred Upravnim sudom.

2. Postupak pred Državnim savetom (Conseil d‘Etat),⁷

26. Pozivajući se na članove 9, 11 i 14 Konvencije i član 1 Protokola br. 1

podnosioci su se žalili Državnom savetu.

27. Donevši 6 identičnih presuda 10. marta 1985. godine Državni savet je

odbio njihove žalbe na sledećim osnovama:

„...

Nijedna odredba [Verdejevog zakona] ne obavezuje lice koje ne učestvuje u

lovu da u njemu učestvuje, ili da odobrava lov. Prema tome, žalilac nema pravo

da tvrdi da je Upravni sud u Limožu pogrešno presudio, smatrajući da odredbe

[Verdejevog zakona] nisu u suprotnosti s odredbama člana 9 [Konvencije].

...

[Verdejev zakon] je ustanovio Opštinska udruženja lovaca uz obavezno

odobrenje prefekata u cilju poboljšavanja tehničke organizacije lova. Imajući u

vidu da je ovim telima poverena uloga javnog servisa, na njih je Zakonom prenet

niz ovlašćenja javne vlasti. Konačno, u svakom slučaju se ne može s pravom

pozivati na pomenute odredbe da bi se dovela u pitanje zakonitost sporne odluke

koju je doneo prefekt Kreza.

...

Činjenica da je zemljište koja pripada žaliocu uključeno u lovno područje

[ACCA], kao i da nosioci prava na lov mogu da tom imanju love, ne lišava žalioca

njegove imovine, već samo ograničava njegovo pravo da je koristi, u skladu

s pravilima propisanim u [Verdejevom zakonu], a koja nisu nesrazmerna cilju

kome se teži u opštem interesu. Stoga se prethodno razmatrana tvrdnja žalioca ne

može podržati.

...

Činjenica da, [Verdejev zakon] propisuje različita pravila, u zavisnosti

da li odnosna imanja imaju površinu manju ili veću od 20 hektara, proizilazi

iz različitih okolnosti, koje su bile uzete u obzir u težnji ka ostvarivanju ciljeva

Zakona, konkretno upravljanja brojnošću divljači. Ovi propisi ne nameću bilo

koji oblik zabranjene diskriminacije u smislu člana 14 [Konvencije].“

C. Gđa Monsion

28. Gđa Monsion je rođena 1940. i radi kao sekretarica. Živi u Salbefu u

okrugu Žirond.

29. Podnosilac i njen suprug, koji je preminuo februara 1994. godine,

bili su vlasnici imanja površine 16 hektara, koje je činilo deo lovnog područja

Opštinskog udruženja lovaca (ACCA) Salbefa.

7

Sud najviše instance u Francuskoj (prim. prev.).

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

361

Kao član Nacionalnog društva za zaštitu prirode (SNPN) i Pokreta pro-

tiv lova (ROC), g. Monsion je bez uspeha zahtevao, tokom procedure osniva-

nja ACCA, da se njegovo imanje proglasi za ACCA rezervat. On je dalje, pred

upravnim sudovima, osporavao dekret Prefekture od 7. decembra 1979. godine

kojim je udruženje lovaca odobreno, ali takođe bez uspeha.

30. Od tada je, odlučan da svoje imanje uključi u mrežu dobrovoljnih pri-

rodnih rezervata pod upravom Nacionalnog društva za zaštitu prirode (SNPN),

zahtevao pismom od 15. juna 1987. godine od prefekta Žironde da, pre svega

naloži Opštinskom udruženju lovaca Salbefa da ga izbrišu sa spiska svojih člano-

va i drugo, da njegovu zemlju isključe sa spiska imanja koja čine lovno područje

ovog udruženja. On je podneo istovetan zahtev predsedniku Opštinskog udruže-

nja lovaca, pismenim putem.

Prefekt i predsednik ACCA odbili su dopisima od 25. juna odnosno 10.

jula 1987. godine njegov zahtev.

1. Postupak pred Upravnim sudom u Bordou

31. G. Monsion i Nacionalno društvo za zaštitu prirode (SNPN) su 13.

avgusta 1987. godine zahtevali od Upravnog suda u Bordou da stavi van snage

odluke od 25. juna i 10. jula 1987. godine na osnovu tvrdnje da su iste ultra vires.

Oni su u osnovi tvrdili da je izvršena povreda članova 9, 11 i 14 Konvencije i

člana 1 Protokola br. 1.

32. Presudom od 16. novembra 1989. godine, Upravni sud u Bordou odbio

je ove zahteve na sledećim osnovama:

„U vezi s odlukom predsednika ACCA od 10. jula 1987. godine:

... [G. Monsionov zahtev predsedniku Opštinskog udruženju lovaca Salbefa]

ima se smatrati prigovorom članstvu zasnovanom u skladu sa Zakonom iz 1901.

[Zakon o udruženjima, prim prev.]. Iako su radi ostvarivanja ciljeva propisanih

[Verdejevim zakonom Opštinskim udruženjima lovaca] poverena neka ovlašćenja

javne vlasti, ista ipak ostaju privatno pravna tela. Odluke koje ona donose izvan

konteksta vršenja pomenutih ovlašćenja, pogotovo u pogledu davanja ili odu-

zimanja članstva, su privatno-pravna akta, te samim tim ne mogu biti predmet

odlučivanja upravnih sudova. Shodno tome, zahtevi.... usmereni protiv odluke o

odbijanju isključenja g. Monsiona sa spiska članova Opštinskog udruženja lovaca

Salbefa, su podneti sudu koji nije nadležan da ih uzme u razmatranje, te stoga isti

imaju biti odbačeni.

U vezi s odlukom Prefekta Žironde od 25. juna 1987. godine

...

Po navodima člana 14 Konvencije

Pravo da se u lovu učestvuje ili da se u njemu ne učestvuje, nije jedno od

prava i sloboda čije je uživanje zaštićeno [Konvencijom]. Prema tome, g Monsion i

Nacionalno društvo za zaštitu prirode [SNPN] ne mogu se pozivati na Konvenciju

u izjavljivanju žalbe na povredu jednakosti pred zakonom. Međutim, jednakost

pred zakonom je opšte pravno načelo na koji se žalioci mogu pozvati.

Član 3 [Verdejevog zakona] rezerviše vlasnicima zemlje, koja dostiže

površinu od najmanje 20 hektara u jednoj celini, pravo da ističu prigovor na

362

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

uključivanje odnosnih parcela u lovna područija ACCA. Ova ograničenja, za koja

nije dokazano da predstavljaju diskriminaciju po osnovu imovine, propisana su

u cilju obezbeđivanja racionalnog organizovanja lova putem udruživanja u više

lovnih područja, dovoljne veličine, da bi se što većem broj ljudi omogućilo da uživa

pravo na lov. Tako postavljena ograničenja se ne mogu smatrati narušavanjem

jednakosti pred zakonom.

[Konvencija], štiteći pravo na imovinu, ne stoji na putu ograničenja tog

prava u skladu s opštim interesom. Organizacija lova, na osnovu same prirode te

aktivnosti, broja lovaca i socijalnog fenomena koji predstavlja je stvar od opšteg

interesa, koja opravdava ograničavanje prava na imovinu. Vlasnik zemlje, čija je

imovina uključena u lovno područije ACCA, dobija naknadu za gubitak svojih

prava na korišćenje u obliku prava da koristi zemlju drugih sopstvenika, da ne

pomenemo druge usluge koje obezbeđuje udruženje lovaca, čiji član vlasnik

postaje po automatizmu. Štaviše, g Monsion nema osnova da se poziva na

sopstveno odbijanje da prihvati ovu naknadu, kao dokaz za svoju tvrdnju da nije

dobio pravičnu naknadu za gubitak svojih prava korišćenja imovine.

...

U vezi sa članom 9 [Konvencije]

Cilj ovih odredaba je zaštita prava i osnovnih sloboda u koja „pravo da se

učestvuje u lovu“ ne spada. Dalje, one predviđaju da postavljeni principi mogu biti

podvrgnuti ograničenjima svojstvenim istovremenom ostvarivanju ličnih prava i

sloboda. Zaista, ograničenja ovih prava i sloboda su stoga opravdana, po svom

principu i načinu sprovođenja, u svetlu suprotstavljenih interesa. Organizacija

lova je postala neophodna, kao što je gore naglašeno, usled potrebe zaštite javnog

reda, javne bezbednosti i opšteg prava na lov.

...

Po navodima iz člana 11 [Konvencije]

Učešće u [ACCA], za vlasnika poseda čije je imanje uključeno u lovno

podrućje udruženja, je pravo dato kao naknada za gubitak isključivog prava na

korišćenje sopstvene zemlje i ima za cilj da mu omogući odbranu vlastitih interesa

u okviru udruženja. Povrh toga, on ima pravo da istupi iz članstva udruženja pod

uslovima propisanim u članu 8 [Verdejevog zakona], bez plaćanja ikakve posebne

naknade, jer se prenos njegovih prava ne može tumačiti kao oblik naknade,

s obzirom da su prednosti članstva predviđene kao vid kompenzacije. Shodno

tome, odbijanje da se dopusti g Monsionu istupanje iz Opštinskog udruženja

lovaca Salebefa nije povredilo slobodu udruživanja.

2. Postupak pred Državnim savetom

33. Na osnovu članova 9, 11 i 14 konvencije i člana 1 Protokola br. 1, g.

Monsion i Nacionalno društvo za zaštitu prirode žalili su se Državnom savetu 3,

odnosno 11. januara 1990. godine.

34. Državni savet je 10. maja 1995. godine odbio ove žalbe presudom, koja

je dala istovetne razloge prethodnim, koje je Savet doneo 10. marta iste godine,

u predmetima g. Dimona, g. A. Galana, G. P. Galana, g. E. Petia, g. M. Petia i g.

Pinona (vidi gore stav 27).

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

363

III. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO

35. Član L. 220–1 Zemljišnog zakonika predviđa:

Država je odgovorna za upravljanje i regulisanje lova u skladu s opštim in-

teresima.

A. Pravo na lov i pravo na imovinu

36. Član L. 222–1 (nekadašnji čl. 365) Zemljišnog zakonika predviđa

„Niko nema pravo lova na zemlji koja pripada drugome bez pristanka

vlasnika ili lica koje predstavlja ili je ovlašćeno od strane vlasnika“.

„Pravo na lov“, stoga, pripada vlasniku. To je lično pravo, iako zakon daje

pravo zakupcu iznajmljenog poljoprivrednog dobra, da lovi na imovini vlasnika

(čl. L. 415–7 Zemljišnog zakonika).

Vlasnik može prepustiti svoja prava na lov, ali ova ne može prodati ili njima

raspolagati nezavisno od same nepokretnosti.

37. Član R. 228–1 Zemljišnog zakonika predviđa:

„Svako ko lovi na zemljištu koje pripada drugome bez saglasnosti vlasnika

zemlje ili imaoca prava na lov biće kažnjen u skladu s prekršajnim propisima 5.

kategorije.“

38. Prema članu R. 227–5 Zemljišnog zakonika ministar nadležan za lov

dužan je da sastavi listu životinjskih vrsta koje određuje kao štetočine u skladu sa

članom L. 227–8. Ova lista se sastavlja nakon što je Nacionalni savet za lov i div-

lje životinje konsultovan, zbog mogućeg štetnog uticaja na životinjske ili ljudske

aktivnosti ili biološku ravnotežu.

Član 227–6 predviđa da Prefekt svakog okruga mora da odluči koje

životinjske vrste, s liste propisane u članu 227–5, predstavljaju štetočine u

tom okrugu, u skladu s lokalnom situacijom i to na osnovu sledećeg: zaštite

javnog zdravlja i bezbednosti, sprečavanja nastanka znatne štete poljoprivredi,

šumarstvu, vodoprivredi ili radi zaštite biljnog i životinjskog sveta.

Prefekt donosi ovu odluku svake godine, nakon konsultovanja s

Nacionalnim savetom za lov i divlje životinje u svom okrugu, kao i s Lovačkim

savezom. Odluka se objavljuje najkasnije 1. decembra i stupa na snagu 1. januara

sledeće godine.

Prema članu R. 227–7 Zemljišnog zakonika, vlasnik imanja, držalac ili

zemljoradnik u svojstvu zakupca, mora lično preduzeti odgovarajuće mere radi

uništavanja štetočina, ili dopustiti da se ove mere primene u njegovom prisustvu,

ili da delegira u pismenoj formi pravo da se ova obaveza izvrši. Niko ko je na

ovakav način delegirao svoja prava ne može tražiti naknadu.

Sudskom praksom je ustanovljeno da se uništavanje štetočina ne smatra

lovom, već se ova aktivnost smatra prirodnim sadržajem prava na imovinu ili

uživanja imovine. (Apelacioni sud Pariza, 9. Jul 1970. godine D.1971.16, po pri-

medbi M. B.)

364

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

B. Obavezno ukrupnjavanje lovnih područija

39. U određenim slučajevima, Zakon propisuje obavezu ukrupnjavanja

lovnih područija.

1. Propisi koji se primenjuju u okruzima Donja Rajna,

Gornja Rajna i Mozel

U okruzima Donja Rajna, Gornja Rajna i Mozel uživanje prava na lov

je uređeno lokalnim propisom od 7. februara 1881. godine. Ova prava, u ime

vlasnika imanja, nadzire opština. Opština, putem javnog tendera, prenosi svoja

prava na lovnim područijima na period od devet godina. Površina ovakvih lov-

nih područija ne može biti manja od 200 hektara. Zakup se raspodeljuje među

vlasnicima zemlje u odnosu na površinu katastarske parcele proporcionalno, ili

se predaje opštini, kada dve trećine vlasnika, koji poseduju najmanje dve trećine

zakupljenog zemljišta odluče tako.

Vlasnik zemljišne parcele veće od 25 hektara, u jednoj celini (5 hektara za

jezera, bare i druge površine pod vodom) može zadržati svoja prava na lov, ali

ako prethodno opisana, kvalifikovana većina vlasnika odluči da prepusti zakup

lovnih područija opštini, on mora platiti naknadu opštini srazmernu površini

svog imanja. Više vlasnika ne mogu udruživati svoje parcele da bi obezbedili

obavezni minimum. Ovaj propis se ne primenjuje na ograđene zemljišne parcele,

koje su izolovane od prirodne komunikacije sa susednim zemljištem.

2. Propisi koji se primenjuju u ostalim

okruzima kontinentalne Francuske

41. U ostalim okruzima, pravila koja su na snazi je propisao Zakon br.

64–696 od 10. jula 1964. godine, poznat kao Verdejev zakon, koji predviđa

obrazovanje opštinskih i međuopštinskih udruženja lovaca (ACCA odnosno

AICA).

Opštinska udruženja lovaca (ACCA), koja su u saglasnosti s Osnovnim za-

konom o udruženjima (Zakon od 1. jula 1901. godine), s posebnim odredbama

Verdejevog zakona (kodifikovanih članovima L. 222–2 i delovima Zemljišnog

zakonika), kao i regulatornim odredbama kodifikovanim članovima kao R. 222–

1 (et seq.) Zemljišnog zakonika udružuju lovna područija unutar svojih opština.

Zakonom propisani cilj ovih odredaba je da: „u njihovim lovnim područjima

podstakne povećanje brojnosti divljači, uništavanje štetočina i sprečavanje krivo-

lova, da uputi članstvo kako da love bez ometanja prava na imovinu i uništavanja

useva kao i da uopšte poboljšava tehničku organizaciju lova tako da se taj sport

može upražnjavati na zadovoljavajući način“ (čl. L. 222–2 Zemljišnog zakonika).

42. Ne može biti više od jednog ACCA unutar jedne opštine, ali dva ili

više udruženja unutar istog okruga mogu obrazovati Međuopštinska udruženja

lovaca (AICA) (čl. L. 222–22 i R. 222–70 Zemljišnog zakonika).

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

365

(a) Osnivanje opštinskih udruženja lovaca

43. Formiranje opštinskih udruženja lovaca (ACCA) obavezno je samo u

određenim okruzima, na osnovu liste koju sačinjava ministar nadležan za uređe-

nje lova, po dobijanju predloga prefekata, s kojim su saglasni saveti ovih okruga,

te nakon prethodno obavljenih konsultacija s Poljoprivrednom komorom i Lo-

vačkim savezom, na nivou okruga (čl. L.222–6 Zemljišnog zakonika). Ova lista

obuhvata dvadeset devet od ukupno devedeset tri francuske okruga, s izuzetkom

okruga Donja Rajna, Gornja Rajna i Mozel, a uključuje okruge Krez i Žirondu.

U ostatku od ovih 93 okruga, prefekt sačinjava listu opština u kojima se

ACCA imaju obrazovati. Odluka prefekta se zasniva na osnovu prijave bilo kog

lica koje može pružiti dokaze da je ne manje od 60% vlasnika koji u svom pose-

du imaju ne manje od 60% zemlje u jednoj opštini, saglasno da osnuje udruženje

na period od šest godina (čl. L. 222–7 Zemljišnog zakonika). Do 28. februara

1996. godine ACCA su, tako, bila obrazovana u 851 opštini u 39 različita okruga,

uključujući 53 od ukupno 555 opština u Dordonju.

44. Sve u svemu, ACCA su osnovana u, otprilike 10.000 opština od oko

36.000 koliko postoji u kontinentalnoj Francuskoj (France metropolitaine).

45. U ovim opštinama prefekt mora da organizuje javnu raspravu da bi

utvrdio „listu imanja na koja će se odnositi prenos prava na lov na opštinska

udruženja lovaca, od strane vlasnika ovih imanja ili imalaca prava“ (čl. L. 222–8,

L. 222–9 i R. 222–17 Zemljišnog zakonika)

Član L. 222–9 Zemljišnog zakonika predviđa:

„Ovakav prenos će se smatrati obnovljivim po automatizmu, na period od 6

godina, po zahtevu opštinskih udruženja lovaca, pod uslovom da, u roku od tri

meseca od dana kada je izjava o osnivanju udruženja poslata na adresu opštine i

vlasnika zemlje ili imaoca prava na lov, koji ispunjavaju uslove propisane članom

L. 222–13, preporučenim pismom s formularom za potvrdu prijema, tako da su

poštanski troškovi plaćeni od strane pošiljaoca, a vlasnik zemlje ili imalac prava

na koju se prenos odnosi ne obavesti predsednika opštine, preporučenim pismom

s formularom za potvrdu prijema, o svom prigovoru na prenos prava, s obrazlo-

ženjem osnova u prilogu“.

(b) Predviđena površina zemljišta

(i) Zemljište na koje se odnosi prenos prava na ACCA

46. Član L. 222–10 Zemljišnog zakonika predviđa:

„Opštinska udruženja lovaca mogu da love na zemljištu izuzev:

1. u poluprečniku od 150 metara od bilo čijeg prebivališta odnosno stambe-

nog objekta.

2. onog koje je ograđeno na način kako je opisano u članu L. 224–3

Zemljišnog zakonika (neprekidnom i neprobijenom ogradom, koja predstavlja

prepreku komunikaciji sa susednim zemljištem i koju divljač ili ljudi ne mogu

preskočiti, probiti ili na drugi način savladati);

366

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

3. onog koje je čini neprekidnu površinu veću od minimalne koju propisuje

član L. 222–13 i u odnosu na koju su vlasnici ili imaoci prava na lov izjavili pri-

govor.

4. onog koje je u javnoj svojini i pripada državi, okrugu, opštini, ili je deo

javnog šumskog dobra ili pripada Francuskoj državnoj železničkoj kompaniji.“

(ii) Zemljište u odnosu na koje se prenos prava može

osporavati ili opozvati

47. Vlasnici zemlje ili imaoci prava na lov – ili grupe vlasnika – mogu ista-

ći prigovor protiv uključivanja njihovih poseda u lovna područja ACCA, kada

su određeni uslovi ispunjeni, u skladu sa članom L 222–13 Zemljišnog zakonika,

koji predviđa:

„Da bi prigovor vlasnika zemljišta ili imaoca prava bio osnovan, isti se mora

odnositi na imanje čija površina u jednoj celini iznosi najmanje 20 hektara.

Ovaj minimum će biti umanjen kada se odnosi na lovišta vodenih ptica:

1. do 3 hektara za neisušene močvare

2. do 1 hektara za izolovane vodene površine

3. do 50 ari za stajaće vodene površine, na kojima, do 1. septembra 1963.

godine postoje fiksne instalacije, skloništa i zakloni

Minimum će, takođe, biti snižen, kada se odnosi na lov ptica iz porodice

8

Colombidae, do 1 hektara za zemljište gde su, do 1. decembra 1963. godine,

postavljene fiksne instalacije u svrhu lova.

Minimum će biti podignut do 100 hektara, za zemljište u planinskim oblasti-

ma, iznad šumskog pojasa.

Rešenja doneta za svaki okrug, pod uslovima propisanim u članu L. 222–6

mogu uvećati zahtevani minimum površine zemljišta. Ovako nastala uvećanja ne

mogu biti veća od dvostruke vrednosti, u smislu gore navedenog propisanog mi-

nimuma.“

U okruzima, gde je obrazovanje ACCA obavezno, minimalna površina ze-

mljišta može biti utrostručena, odlukom nadležnog ministra (Državni savet, 15.

oktobar 1990. godine de Viri (Viry) i drugi, RFDA 6 (6), novembra – decembra

1990. godine p. 1100)

48. Član L. 222 – 14 Zemljišnog zakonika dodaje:

„Svaki vlasnik zemljišta ili imalac prava na lov, koji je izjavio prigovor obave-

zan je da plati sve takse i troškove koje mogu nastati u odnosu na privatna lovna

područja, starati se o zemljištu, preduzeti odgovarajuće mere u cilju uništavanja

štetočina, te postaviti znake na granicama svog imanja kojima potvrđuje status

istih. Ako vlasnik zemljišta to zahteva, udruženje lovaca mora postupati prema

njegovom posedu kao lovočuvar“.

49. Kada vlasnik zemljišta ili imalac prava na lov na posedu površine veće

od minimuma, u skladu sa članom L. 222 – 13 Zemljišnog zakonika, želi da

napusti članstvo u Opštinskom udruženju lovaca (ACCA), on to može učiniti

8

Porodica golubova (prim. prev.).

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

367

samo po isteku svakog od sukcesivnih perioda od 6 godina, s otkaznim rokom

od 2 godine. Opštinsko udruženje lovaca, u tom slučaju, ima pravo da zahteva

plaćanje naknade, koju određuje nadležni sud, a koja odgovara vrednosti po-

boljšanja koje je udruženje učinilo na njegovom posedu (čl. L 222–17 Zemljiš-

nog zakonika)

Kada vlasnik zemljišta manje površine od minimalne gore navedene, po-

tom stekne dopunsku parcelu zemljišta susednog prvobitnom imanju, u jednoj

celini, veću od propisanog minimuma, on ima pravo da zahteva da se tako for-

mirana zemljišna jedinica izuzme iz lovnih područja ACCA (čl. L. 222–54 Ze-

mljišnog zakonika). Vlasnici zemljišta i/ili imaoci prava na lov ne mogu se udru-

živati kako bi stekli pravo da istupe iz članstva u ACCA (Državni savet, 7. jula

1978. godine, Sieur de Vauxmoret, Recueil Lebon, p. 295).

(c) Posledice prenosa prava na lov ACCA

50. Članovi L. 222–15 i L. 222–16 Zemljišnog zakonika predviđaju,

redom:

„Prenos prava na lov učinjen od strane vlasnika ili imaoca prava na lov će

isključiti sva druga prava na lov, osim ukoliko su strane drugačije ugovorile.“

„Prenos daje prava vlasniku na naknadu od udruženja ukoliko trpi izmaklu

dobit nastalu lišavanjem prethodnih izvora prihoda.

Visinu naknade će odrediti nadležni Sud, tako da odgovara sumi koju

udruženje duguje vlasniku prava na lov koji je učinio poboljšanja na zemljištu na

kome ima pravo lova.“

(d) Članovi ACCA

51. Član L. 222–19 predviđa:

„Statut svakog udruženja će obezbediti da svako lice, koje ima važeću lovačku

dozvolu može postati član pod sledećim uslovima:

1. da ima prebivalište na teritoriji opštine, ili da ima boravište najmanje četiri

uzastopne godine bez prekida na dan prijema u članstvo, te da je na listi lica koja

su obavezna da plaćaju jedan od četiri oblika direktnog oporezivanja; ili

2. da je vlasnik zemlje ili prava na lov, koja je preneo; u ovom slučaju,

supruga, preci ili potomci ovog lica mogu takođe postati članovi; ili

3. je zakupac poljoprivrednog zemljišta kome je vlasnik zemljišta preneo

svoja prava na lov

Statut će takođe propisati minimalni broj članova udruženja da bi ono pravno

postojalo i minimalni procenat od ukupnog članstva koji mogu činiti lovci koji ne

spadaju u bilo koju od navedenih kategorija.

Vlasnik zemlje koji ne učestvuje u lovu postaće član udruženja po

automatizmu, bez naknade i neće biti u obavezi da naknadi ikakav gubitak koje

udruženje može trpeti.

52. Članovi ACCA imaju pravo da love na celom lovnom područiju,

u skladu s unutrašnjim aktima svog udruženja (čl. L. 222–20 Zemljišnog

zakonika).

368

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

(e) Nadzor koji vrši prefekt

53. Udruženje je odobreno odlukom prefekta, nakon što je ovaj utvrdio

da su ispunjene sve procesne pretpostavke registracije i da su Statut i unutrašnja

akta udruženja saglasna ustavnim normama (čl. L. 222–2 i R. 222–39 Zemljišnog

zakonika).

Prefekt postupa kao nadzorni organ u odnosu na ACCA. Sve promene

Statuta, unutrašnjih akata ili pravila kojima se uređuje lov moraju biti podnete

prefektu na odobrenje (čl. R.222–2 Zemljišnog zakonika). Član R. 222–3 dalje

predviđa da prefekt može doneti odluku o privremenim merama ili čak raspustiti

ili u celosti zameniti Izvršni odbor ACCA, ako ova prekrše bilo koju od obaveza

propisanih članovima R. 222–1 do R. 222–81.

C. Rezervati za divljač

1. Rezervati po ranijem članu 373–1 Zemljišnog zakonika

i obavezni rezervati za divljač ACCA i AICA

54. Zakon br. 56–236 od 5. marta 1956. godine, kodifikujući najpre kao

član 373–1 a potom kao član L. 222–25 Zemljišnog zakonika uvodi obavezno

stvaranje rezervata za divljač. Ministar nadležan za lov imao je pravo da sačini,

na osnovu predloga lovačkih saveza svakog okruga listu okruga u kojima se

mogu obrazovati opštinski rezervati za divljač.

Na osnovu predloga lovačkih saveza svakog okruga, i nakon prethodne

konsultatije Opštinskog veća, Saveta okruga i Poljoprivredne komore, ministar

može odlukom ustanoviti, za svaki od ovih okruga listu opština, u kojima je

obrazovanje rezervata za divljač obavezno, s uputstvom koje propisuje minimal-

nu površinu ovih rezervata. Osim u smislu izuzetka, obrazloženog u petom stavu

člana 373–1 Zemljišnog zakonika, lov je izričito zabranjen unutar ovih rezerva-

ta.

55. Verdejev zakon zahteva od ACCA i AICA da formiraju jedan ili više

opštinskih ili međuopštinskih rezervata za divljač. Površina koju ovi rezervati

zauzimaju mora biti najmanje jedna desetina ukupne površine lovnih područija

udruženja. Spisak parcela koje čine rezervat, sačinjen na osnovu izvoda iz

zemljišno-knjižnog registra, mora odobriti prefekt. Ovi rezervati moraju biti

formirani „u delovima lovnog područija pogodnim za zaštitu vrsta divljači i

uspostavljeni na takav način koji obezbeđuje poštovanje prava svojine, uzgajanje

useva i različitih vrsta plemenitog bilja“ (čl. L. 222–21, R 222–66, R. 222–67

Zemljišnog zakonika).

2. Objedinjavanje propisa koji uređuju rezervate za divljač:

rezervati za divljač i divlje životinje

(a) Objedinjavanje propisa kojima se uređuju rezervati za divljač

56. U novoj verziji, po izmenama Zakona br. 90–85 od 23. januara 1990.

godine, član L. 222–25 predviđa:

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

369

„Uslovi za uspostavljanje i upravljanje rezervatima za divljač biće propisani

dekretom Državnog saveta. Ovaj će odrediti konkretne uslove za odlučivanje o

merama koje bi trebalo usvojiti radi sprečavanja uticaja aktivnosti ljudi, podsticaja

zaštite divljači i njenih staništa i održavanja biološke ravnoteže.“

57. Dekret br 91–971 od 23. septembra 1991. godine (Sl. list od 24.

septembra 1991. godine) uveo je „rezervate za divljač i divlje životinje“ i izmenio

članove R. 222–82 do R. 222–92 i R. 222–65 Zemljišnog zakonika.

Izmenjeni član R. 222–65 navodi da su rezervati uređeni odredbama

članova R. 222–82 do R. 222–92 Zemljišnog zakonika.

Član 4 Dekreta, dalje nalaže da rezervati za divljač odobreni od Države,

pre svog stupanja na snagu, budu uređeni saglasno odredbama članova R. 222–

85 do R. 222–92 Zemljišnog zakonika.

(b) Rezervati za divljač i divlje životinje (članovi R. 222–82 do R. 222–92

Zemljišnog zakonika)

58. Rezervate za divljač i divlje životinje osniva prefekt (čl. R. 222–82 Ze-

mljišnog zakonika) na sopstvenu inicijativu „Gde postoji potreba da se obezbedi

podrška zaštiti divljači u većim razmerama, te u smislu upravljanja projektima

koji se sprovode u opštem interesu“ (čl. R. 222–84 Zemljišnog zakonika), ili na

osnovu zahteva imaoca prava na lov (čl. R. 222–83 Zemljišnog zakonika); ako

prefekt zahtev odbije obavezan je da dâ razloge svoje odluke (ibid.).

Prefekt može da zatvori rezervat za divljač i divlje životinje u svakom

trenutku, na osnovu opšteg interesa ili na osnovu zahteva imaoca prava na lov,

posebno pri isticanju svakog od šestogodišnjih perioda po osnivanju rezervata.

Ako prefekt zahtev odbije obavezan je da razloge svoje odluke. (čl. R. 222–85

Zemljišnog zakonika).

59. Svaki lov je zabranjen u rezervatima za divljač i divlje životinje. Od-

luka kojom je osnovan rezervat može, međutim, predvideti mogućnost prime-

ne plana lova kada je neophodno da se održi biološka ravnoteža i uravnotežen

odnos između lova, poljoprivrede i šumarstva. U tom slučaju, primena plana

lova mora biti odobrena, svake godine, odlukom kojom se dodeljuju kvote (čl.

R. 222–86 Zemljišnog zakonika). Štaviše, hvatanje lovne divljači u naučne svr-

he ili u cilju povećanja brojnosti, može biti odobreno pod uslovima propisanim

osnovnim Zakonom (čl. 222–87 Zemljišnog zakonika). Sve druge aktivnosti koje

bi verovatno smetale divljači ili ugrožavale njeno stanište mogu biti kontrolisane

ili zabranjene (čl. R. 222–89 do R. 222–91).

C. Prirodni rezervati

1. Prirodni rezervati osnovani dekretom

60. Član L. 242–1 Zemljišnog zakonika predviđa:

„Delovi teritorije jedne ili više opština mogu biti proglašeni kao prirodni

rezervati, gde su od naročitog značaja, očuvanje biljnog i životinjskog sveta,

zemljišta, voda, nalazišta minerala ili fosilnih materijala te životne sredine uopšte,

370

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

ili gde je ove neophodno zaštiti od bilo kakvog oblika nepredvidljivih veštačkih

uticaja, koji bi im mogli naneti štetu. Ovakvo proglašavanje prirodnih rezervata

se može odnositi na pomorsko javno dobro i Francuske nacionalne vode. „

Najvažniji faktori koje bi trebalo uzeti u obzir u ove svrhe su: očuvanje

biljnih i životinjskih vrsta ili staništa kojima preti uništenje na svim delovima

državne teritorije, ili onoj koju karakterišu retke, ili izuzetne odlike; obnavljanje

populacije biljnog i životinjskog sveta ili njihovih staništa; očuvanje botaničkih

bašta i rezervata za retke ili izuzetne biljke i vrste kojima preti izumiranje;

očuvanje životnog staništa i retkih geoloških, geomorfoloških i speleoloških

tvorevina; i očuvanje ili obrazovanje među-odredišta na glavnim putevima

migracije divljih životinja.

61. Odluka o proglašavanju prirodnog rezervata vrši se dekretom, nakon

što su sve nadležne lokalne vlasti konsultovane. U slučaju da vlasnik uskrati

pristanak, rezervat se proglašava dekretom Državnog saveta (član 242–2 Ze-

mljišnog zakonika). Postupak proglašavanja, koji pokreće ministar nadležan za

zaštitu prirode, propisan je u članovima R. 242–1 do R. 242–18 Zemljišnog

zakonika.

Do 23. septembra 1998. godine 144 prirodna rezervata su ustanovljena po

pomenutom postupku.

2. Dobrovoljni prirodni rezervati

62. Član L. 242–11 Zemljišnog zakonika predviđa:

„U cilju zaštite divljih biljnih i životinjskih vrsta od naučnog i ekološkog

interesa, koji se javljaju na privatnoj imovini, vlasnici mogu zahtevati odobrenje

osnivanja dobrovoljnog prirodnog rezervata od organa uprave, u konsultaciji s

nadležnim lokalnim vlastima.

63. Vlasnik imanja mora podneti zahtev za odobravanje rezervata pre-

fektu, uz dokumentaciju u prilogu koja sadrži, između ostalog, sledeće (čl. R.

242–26 Zemljišnog zakonika): dopis koji iznosi cilj, razloge i delokrug projekta;

izveštaj stručnog lica koje dokazuje konkretan naučni i ekološki interes kome

se teži primenom projekta; spisak postupaka ili aktivnosti za koje se smatra da

ugrožavaju zaštitu vrsta od naučnog i ekološkog interesa, te spisak adekvatnih

mera, bilo trajnih ili privremenih, koje podnosilac zahteva želi da budu preduze-

te; kao i detalje uređenja koje vlasnik namerava da preduzme radi nadzora nad

rezervatom i objektima koji su potrebni za njegovu zaštitu.

Prefekt podnosi ovu dokumentaciju, radi pribavljanja mišljenja, nadlež-

nim opštinskim većima, ACCA – ili, gde ova nisu formirana, Lovačkom savezu

okruga – kada postoji zahtev da se lov na području rezervata zabrani ili reguliše,

te Zemljišnoj komisiji okruga, koja zaseda u svojstvu organa vlasti nadležnog za

zaštitu prirode (čl. 242–27 Zemljišnog zakonika).

64. Prefekt je ovlašćen da donose odluku. Kada je to neophodno, njegova

odluka, koja znači odobrenje, određuje granice rezervata, prirodu mera za

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

371

očuvanje koje se imaju primeniti i obaveze vlasnika imanja u vezi s nadzorom i

zaštitom (čl. R 242–28 Zemljišnog zakonika).

65. Odobrenje se izdaje na period od šest godina, obnovljivo je uz prećut-

nu saglasnost i može biti povučeno po isteku svakog perioda od šest godina, ako

vlasnik prethodno podnese takav zahtev (čl. R 242–31 Zemljišnog zakonika).

Do 7. septembra 1988. godine 129 ovakvih rezervata je ustanovljeno u

skladu s pomenutim postupkom.

POSTUPAK PRED KOMISIJOM

66. Komisiji su se obratili podnošenjem predstavki gđa Šasanju, g R. Peti i

gđa Lasgrezas 20. aprila 1994. g. Dimon, g. P. Galan, g. A. Galan, g. E. Peti, g. M.

Peti i g. Pinon 29. aprila 1995. godine i gđa Monsion 30. juna 1995 godine.

Podnosioci predstavki su izneli stav da su, u skladu sa Zakonom br. 64–

696 od 10. jula 1964. godine o organizaciji Opštinskih udruženja lovaca, koji

je poznat kao „Verdejev zakon“ bili u obavezi da, uprkos svom protivljenju

lovu na moralnim osnovama, prenesu pravo na lov na sopstvenoj zemlji na

pomenuta odobrena udruženja lovaca, da su postali članovi ovih udruženja po

automatizmu, te da nisu mogli da spreče lov na svojim posedima, dokazujući

da su im ovim povređena prava na slobodu savesti i udruživanja i neometanog

uživanja imovine, zajemčena, redom, članovima 9 i 11 Konvencije i članom 1

Protokola br. 1. Oni su dalje tvrdili da su bili žrtve diskriminacije na osnovu

imovine, suprotno članu 14 Konvencije, u vezi s tri pomenute odredbe, odnosno

da su isključivo vlasnici poseda koji prelaze određeni minimum površine

žemljišta, mogli izbeći obavezan prenos prava na lov na Opštinska udruženja

lovaca, to jest sprečavati lov na svojoj zemlji i sebe izuzeti od obaveznog članstva

u ovim udruženjima.

67. Komisija je proglasila tri predstavke (br. 25088/94, 28331/95 i 28443/95)

prihvatljivim 1. jula 1996. godine. U svom izveštaju (prethodno čl. 31 Konvenci-

je), po predstavci br. 25088/94, od 30. oktobra 1997. godine, izrazila je mišljenje

da je bilo povrede člana 1 Protokola 1, razmatrano odvojeno (sa dvadeset sedam

glasova prema pet) i u vezi sa članom 14 Konvencije (sa dvadeset pet glasova

prema sedam) i da je bilo povrede člana 11 Konvencije, razmatrano odvojeno (sa

dvadeset četiri glasa prema osam), a u vezi sa članom 14 (sa dvadest dva glasa

prema deset), ali da nije bilo neophodno razmatrati predmet u odnosu na član 9

Konvencije (sa dvadeset šest glasova prema šest). U svom izveštaju po predstav-

kama br. 28331/95 i 28443/95, obe od 4. decembra 1997. godine, donela je isti

zaključak s dvadeset šest glasova prema pet (čl.1 Protokola br. 1 odvojeno), dva-

deset četiri glasa prema sedam (čl. 1 Protokola br. 1 u vezi sa čl. 14 Konvencije),

dvadeset četiri glasa prema sedam (čl. 11), dvadeset dva glasa prema devet (čl.

11 u vezi sa čl. 14) i dvadeset četiri glasa prema sedam (da nije bilo neophodno

razmatrati predmet u odnosu na čl. 9 Konvencije). Integralni tekst mišljenja Ko-

372

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

misije u vezi s predstavkom broj 25088/94, i suprotnih mišljenja njenih članova

objavljeni su kao aneks (dodatak) ove presude.⁹

ZAVRŠNI PODNESCI SUDU

68. Država je u svom podnesku zahtevala da Sud odbaci žalbe podnosilaca

predstavki u vezi sa članovima 9 i 11 Konvencije, pre svega, jer smatra da su ove

u nesaglasnosti s Konvencijom ratione materiae i po drugom osnovu, jer smatra

da nije postojala povreda citiranih odredaba. Država je zahtevala od Suda da

odbije stav podnosilaca predstavki po članu 1 Protokola br. 1, na osnovu svo-

je tvrdnje da nije postojala povreda ovih odredaba. Konačno, u vezi sa stavom

predstavki po članu 14 Konvencije u vezi sa članovima 9 i 11 i članom 1 Proto-

kola br. 1, Država je shodno zahtevala od Suda da ove odbije po osnovu svoje

tvrdnje da nije bilo povrede člana 14 Konvencije.

69. Podnosioci predstavki zahtevali su da Sud zaključi da je primena

Verdejevog zakona povredila njihova prava u smislu članova 9 i 11 Konvencije,

člana 1 Protokola br. 1 i člana 14 Konvencije, u vezi s drugim odredbama na ko-

jima se ovaj član zasniva, te da im shodno odredi pravičnu naknada.

PRAVO

I. NAVODNA POVREDA ČLANA 1 PROTOKOLA 1

RAZMATRANA ODVOJENO

70. Podnosioci predstavki smatraju da je obavezni prenos prava na lov na

njihovom zemljištu na ACCA, u smislu odredbi Verdejevog zakona, predstavljalo

ometanje njihovog prava na neometano uživanje imovine, koje je zajemčeno

članom 1 Protokola br. 1 koji propisuje:

„Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.

Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima

predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava“.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da

primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u

skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina

ili kazni“.

A. Primena člana 1 Protokola br. 1

71. Strane pred Sudom saglasne su da je obavezni prenos prava na lov na

ACCA, u smislu Verdejevog zakona, trebalo razmatrati u svetlu drugog stava

člana 1 Protokola br. 1, koji je rezervisao Državi pravo da primenjuje zakone koje

9

Napomena Sekretarijata: Iz praktičnih razloga aneks će postati sastavni de ove presude

tek kada konačna verzija bude publikovana (u službenom zborniku odabranih presuda i

odluka Suda), ali se kopija izvešatja Komisije može dobiti u Sekretarijatu Suda.

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

373

smatra potrebnim da bi regulisala pravo korišćenja imovine, u skladu s opštim

interesom. S druge strane, one se nisu saglasile u pogledu tvrdnje da je došlo do

ograničavanja prava podnosilaca predstavki na uživanje svoje imovine.

72. Podnosioci predstavki su izjavili da njihova obaveza da prenesu prava

na lov na njihovom zemljištu na ACCA, protivno njihovoj volji i bez naknade ili

protivusluge, čini protivpravno ograničavanje njihovih prava na korišćenje imo-

vine, pre svega, zato što su obavezni da trpe prisustvo lovaca na svojoj zemlji,

iako su oni protivnici lova iz moralnih razloga, drugo, zato što ne mogu koristiti

svoja imanja za osnivanje prirodnih rezervata, u kojima bi lov bio zabranjen.

73. Država, s druge strane, smatra da je ograničavanje prava na imovinu

podnosilaca bilo od manjeg značaja, budući da ovi nisu zaista bili lišeni svojih

prava da koriste imovinu. Verdejev zakon nije ukinuo pravo na lov, koje je jedan

od elemenata prava na imovinu, već je samo nameravao da umanji isključivo

uživanje tog prava vlasnicima imanja. Stoga su podnosioci bili lišeni samo

svog prava da spreče druge da love na njihovom zemljištu. Lov je, međutim,

upražnjavan samo tokom šest meseci svake godine, te je član L. 222–10

Zemljišnog zakonika izričito propisao da članovi ACCA ne smeju loviti na

zemljištu unutar poluprečnika od 150 metara u odnosu na stambene objekte ili

bilo čije prebivalište (površina od oko 7 hektara).

74. Sud primećuje da, iako podnosioci nisu bili lišeni svog prava da

koriste imovinu, da je daju u zakup ili je prodaju, obavezan prenos prava na

lov na njihovom zemljištu na ACCA ih je sprečavao da koriste svoje pravo na

lov, na način kako njima odgovara, iako je ovo pravo neraskidivo povezano s

pravom na imovinu. U ovom slučaju podnosioci ne žele da love na svojoj zemlji

i protive se činjenici da drugi mogu loviti na njihovim imanjima. Međutim,

iako su protiv lova na moralnim osnovama, oni su u obavezi da trpe prisustvo

naoružanih ljudi i pasa goniča na svojoj zemlji svake godine. Ovo ograničenje

prava uživanja nesumnjivo jeste ograničavanje prava na imovinu podnosilaca

predstavki. Shodno tome, drugi stav člana 1 je primenljiv u ovom predmetu.

B. Saglasnost s uslovima propisanim u drugom stavu

75. Opšte je prihvaćen stav sudske prakse da se drugi stav člana 1

Protokola br. 1 mora tumačiti u svetlu načela propisanih u prvoj rečenici ovog

člana. Prema tome, ovo ograničenje prava mora uspostaviti „pravičnu ravnotežu“

između zahteva od opšteg interesa za društvo i potrebe zaštite osnovnih ličnih

prava. Težnja ka uspostavljanju ove ravnoteže se odražava u strukturi člana 1,

u celosti, te stoga iz drugog stava ovog člana sledi da: mora biti uspostavljen

pravičan odnos srazmere između sredstava koja se koriste i cilja kome se teži.

Razmatrajući da li je ovaj uslov ispunjen, Sud zaključuje da Država uživa široko

polje slobodne procene, kako u pogledu sredstava primene tako i procene da li

su posledice primene propisa opravdane u opštem interesu, odnosno u svrhu

postizanja cilja konkretnog Zakona (vidi the Fredin v. Sweden (No. 1), presuda

od 18. februara 1991. godine, Series A No. 192, str. 17, st. 51).

374

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

1. Cilj mešanja [u uživanje prava]

76. Podnosioci pretstavke su osporavali legitimnost ciljeva Verdejevog za-

kona. Oni su izneli mišljenje da ovaj zakon nije usvojen u opštem interesu, već u

korist određene kategorije građana, odnosno lovaca. Budući da sam Zakon utvr-

đuje da je cilj ACCA da „poboljšava tehničku organizaciju lova tako da se taj

sport može upražnjavati na zadovoljavajući način“.

Ovaj zakon je predvideo divlje životinje samo kao vrstu „divljači“, drugim

rečima kao one vrste koje su tradicionalno predmet lova. U vezi s uništavanjem

štetočina, čemu je stvaranje Opštinskih udruženja lovaca takođe trebalo da služi,

podnosioci predstavke izneli su stav da čak i tamo gde su ova udruženja (ACCA)

osnovana, pravo na uništavanje štetočina je u isključivom domenu vlasnika, dr-

žalaca ili zakupaca zemljišta (član L. 227–8 Zemljišnog zakonika), te da ova pra-

va mogu biti preneta, ako je neophodno, na ACCA.

77. Podnosioci predstavki su, dalje, mišljenja da detaljni propisi za primenu

Verdejevog zakona otkrivaju odsustvo svakog opravdanog opšteg interesa.

Obavezni prenos prava na lov na ACCA bio je izuzetak u francuskom pravu u

odnosu na načelo da niko nema pravo da lovi na imanju drugoga bez njegovog

pristanka, prava koje je takođe podrazumevalo, po mišljenju podnosilaca

predstavki, pravo da se ne učestvuje u lovu. Verdejev zakon vređa lična uverenja,

budući da uopšte nije predvideo mogućnost postojanja vlasnika poseda koji ne

žele da učestvuju u lovu. Konačno, radi efikasnog staranja o brojnosti divljači,

uopšte nije postojala potreba uspostavljanja ovog mehanizma prethodnog pri-

svajanja prava, koji je predviđen Verdejevim zakonom.

Podnosioci tvrde da su, nakon više od 30 godina primene ovog zakona,

od ukupno 36.200 opština na teritoriji Francuske, u samo oko 9.200 ustanov-

ljena su ACCA, među kojima su, grubo govoreći, oko 8.700 uspostavljena na

načelu obaveznosti, prema oko 500, koja su osnovana dobrovoljno, dogovorom

vlasnika zemljišta. Verdejev zakon se ne primenjuje u tri okruga, i to u Donjoj

Rajni, Gornjoj Rajni i Mozelu, kao i na imovini u vlasništvu države, lokalnih ili

regionalnih vlasti. Prema podnosiocima, činjenica da sistem zapravo nije opšte

primenljiv dokazuje da nije bilo opšteg interesa, te da ACCA postoje samo da bi

upravljala lovom kao vidom rekreacije.

Podnosioci su izneli da je lobi lovaca, iako predstavlja samo 3% stanov-

ništva, nametnuo svoju politiku i sproveo je propisima koji krše pravo Evrop-

ske unije i međunarodno pravo koje obezebeđuje bolju zaštitu prirode. Citirali

su, kao dokaz iznete tvrdnje, činjenicu da je Francuska jedina evropska zemlja

u kojoj je dopušteno ubijanje ptica selica tokom februara, uprkos presudi Suda

pravde Evropskih zajednica, te presude Državnog saveta od 10. marta 1995.

godine i više od sto presuda upravnih sudova u zemlji koja primenjuje direk-

tive EZ.

78. Država smatra uprošćenom, ocenu dekoruga opšteg interesa Verdeje-

vog zakona koja se služi samo aršinom unapređenja lova kao isključive koristi za

same lovce. Divlje životinje i zaštita svojine i useva su, takođe, crpli koristi od

adekvatne organizacije lova.

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

375

Država je skrenula pažnju da je lov aktivnost koja je čvrsto ukorenjena

u seoskoj tradiciji Francuske. Međutim, pravilo da niko nema pravo da lovi na

zemljištu koje ne poseduje je dugi niz godina bilo zanemarivano na teritoriji do-

brano većoj od polovine Francuske. Jedan od glavnih ciljeva Verdejevog zakona

je, stoga, bilo ustanovljavanje osnovnog organizacionog tela, bez koga bi svaka

pravična i racionalna organizacija lova, u skladu s očuvanjem životne sredine,

bila nemoguća. Pored toga, ACCA su odigrala i obrazovnu ulogu, zahvaljujući

učešću samih lovaca u vođenju udruženja i formulisanju pravila lova kao i samo-

ustanovljenoj disciplni, koja je propisana prema članstvu, bez obzira na učešće

u lovu, te pravilima ovih udruženja i propisima o lovu, s predviđenim sistemom

sankcija, koji im daje potporu.

Država je, na sličan način, odbacila tvrdnju podnosilaca da, s obzirom da

se Verdejev zakon ne primenjuje na celokupnoj teritoriji Francuske, on ne služi

bilo kakvom opštem interesu. Država smatra da se Zakon mogao primenjivati u

celoj Francuskoj pod demokratskim uslovima, što, naime, potvrđuju obavezno

osnivanje ACCA nakon obaveznog konsultovanja Saveta okruga, Poljoprivredne

komore, i Saveza lovaca tih okruga, kao i postojanje dobrovoljnog vida osnivanja

udruženja, koji je predviđen u drugim slučajevima.

Konačno, Zakon se ne može primenjivati u svim delovima Francuske, s

obzirom da potreba ukrupnjavanja lovnih područja zavisi od geografskih i pri-

rodnih odlika pojedinačnih okruga. Na primer, nije moglo biti govora o organi-

zovanju ACCA u planinskim ili izgrađenim, urbanim regionima ili u okruzima

gde je lov već bio organizovan.

79. Sud smatra da je, u pogledu ciljeva koje je Verdejev zakon namenio

ACCA, kako je izneto u članu 1 ovog zakona, te objašnjenjima koja su data u

odnosu na ovu oblast, nesumnjivo u opštem interesu suzbijanje nedozvoljenog

lova i podsticanje racionalnog upravljanja brojnošću divljači.

2. Srazmernost ograničavanja prava

80. Podnosioci predstavki smatraju da je obavezan prenos prava na lov na

njihovom zemljištu na udruženje lovaca predstavljao nesrazmerno ograničavanje

njihovog neometanog uživanja imovine. Oni su izjavili da nisu raspolagali

sredstvima da izbegnu ovakav prenos, uprkos zahtevima koje su uputili

udruženjima lovaca ili prefektima, u cilju izuzimanja njihove imovine iz lovnih

područija nadležnih udruženja lovaca. Oni su izneli mišljenje da nije bilo potrebe

za prisvajanjem malih poseda radi dobrobiti ACCA, u svrhu racionalisanja

brojnosti divljači. U okruzima i opštinama gde ACCA ne postoje, činjenica da

neki vlasnici poseda ne žele da učestvuju u lovu, odnosno zabranjuju lov na svojoj

zemlji, nije prouzrokovalo bilo kakav problem, kako u vezi s razmnožavanjem

određenih životinjskih vrsta ili u vezi s vrstama koje su proglašene štetočinama,

koje samo vlasnici zemljišta imaju pravo da uništavaju.

81. Država je odbacila ove tvrdnje. Ona stoji na stanovništu da je Verdejev

zakon obezbedio široku lepezu sredstava koja stoje na raspolaganju vlasnicima

376

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

zemljišta koje žele da izbegnu svoje uključivanje u pomenuta udruženja. Država

je citirala, u vezi s tim, činjenicu da je podnosiocima stajala na raspolaganju mo-

gućnost da ograde svoja imanja (član L. 222–10 i L. 224–3 Zemljišnog zakonika,

vidi gore stav 46), da bi stekli u skladu sa članom R. 222–54 Zemljišnog zakoni-

ka, dodatno zemlju susednu njihovoj s kojom bi činila jedinstvenu parcelu koja

površinom prelazi minimum propisan članom L. 222–13 Zemljišnog zakonika

(vidi gore stavove 47 i 49) ili da upute zahtev odgovarajućem ACCA radi uklju-

čivanja njihovih imanja u rezervat za divljač, koji je svako udruženje lovaca bilo

obavezno da formira, kako je propisano u članu L. 222–21 Zemljišnog zakonika

(vidi gore stav 55).

Dodatno, podnosioci su mogli da zahtevaju od ministra ili prefekta da

uključe njihove posede u sastav rezervata za divljač ili rezervata za divljač i divlje

životinje (čl. L. 222–25 i R. 222–83, vidi gore stavove 56 i 58). Na sličan način,

oni su mogli zahtevati da se njihova zemlja proglasi za prirodni rezervat ili da se

registruje kao dobrovoljni prirodni rezervat (čl. L. 241–1 i L. 242–11 Zemljišnog

zakonika, vidi gore stavove 60–63).

Država dalje naglašava da vlasnici nisu prinuđeni na prenos svojih prava

na lov na udruženje lovaca bez dobijanja ikakve naknade; podnosioci su, doduše,

izgubili svoja isključiva prava na lov, ali je ovaj gubitak nadoknađen činjenicom

da su oni, sa svoje strane, mogli da love na celom lovnom području odgovaraju-

ćih udruženja lovaca.

Štaviše, obavezni prenos daje pravo vlasnicima na naknadu, kada su oni

po ovom osnovu trpeli izmaklu dobit usled lišavanja prethodnog izvora prihoda

(čl. L. 222–16 Zemljišnog zakonika vidi stav 50).

82. Sud smatra da nijedna od mogućnosti koje je pomenula Država, u

praksi, ne bi mogla da obezbedi izuzimanje podnosilaca od zakonske obaveze

prenosa prava na lov na njihovom zemljištu na ACCA. Sud primećuje da ograda,

u smislu člana L. 224–3, mora biti neprekidna, neprobijena i takva da je divljač

ili ljudi ne mogu probiti, što pretpostavlja da ona mora biti određene visine i

čvrstine. Od podnosilaca se ne može zahtevati da trpe znatne troškove da bi

izbegli obavezu prenosa prava na lov na svom zemljištu na ACCA. Takav zahtev

prema podnosiocima izgleda još više nepravičan zbog materijalne održivosti

korišćenja zemljišta u tom slućaju, budući da se ova, s izuzetkom imanja gđe

Monsion, koriste u poljoprivredne svrhe, koje bi bile ugrožene podizanjem takve

ograde.

Kada je reč o tvrdnji da su podnosioci predstavki mogli zahtevati

priključivanje njihovog zemljišta rezervatima za divljač ili prirodnim rezervatima,

Sud smatra da ni ACCA, ni ministar, kao ni prefekt nisu ovlašćeni da usvoje takve

zahteve fizičkih lica, što je očigledno u ovom slučaju jer su zahtevi podnosilaca

odbijeni (vidi gore stavove 18, 24 i 29–30). Konačno, vidi se iz odredbi kojima se

uređuju prirodni rezervati (vidi gore stavove 60 i 62) da podnosioci nisu mogli

da potvrde da ispunjavaju posebne uslove propisane za proglašavanje njihovih

poseda rezervatima.

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

377

Kada je reč o različitim oblicima propisane naknade koje ističe Država,

Sud je na stanovištu da se ne može smatrati da ove predstavljaju pravičnu

naknadu za gubitak prava korišćenja imovine. Jasno je da je namera Verdejevog

zakona da podvrgne vlasnike zemljišta obaveznom prenosu isključivog prava na

lov na njihovoj zemlji, čiji bi gubitak trebalo da bude nadoknađen povezanim

pravom na lov na delovima opštinske teritorije koji su pod upravom udruženja

lovaca ACCA. Međutim, ovakva naknada je vredna samo ako su zainteresovani

vlasnici zemljišta lovci ili spremni da prihvate lov kao takav. Ali Zakon od 1964.

godine ne predviđa bilo kakav vid naknade za vlasnike poseda koji su protivnici

lova, koji, po definiciji ne žele da ostvare bilo kakvu prednost ili dobit od prava

na lov koje izričito ne žele da koriste. Shodno tome, naknada za izmaklu dobit,

koja je nastala po osnovu lišavanja prethodnog izbora prihoda, odnosi se samo

na vlasnike zemljišta, koji su, pre osnivanja ACCA u njihovoj opštini, ostvarivali

prihode korišćenjem svojih prava na lov, dajući ih u zakup npr; navedeno se ne

može primeniti na podnosioce predstavki u ovom predmetu.

Kako su svi podnosioci zapravao vlasnici zemljišnih poseda površine ma-

nje od zahtevane za pravno valjan prigovor (vidi gore stav 47), oni, stoga, nisu

mogli izbeći obavezni prenos svojih prava na lov na svom zemljištu na ACCA, u

svojim opštinama.

83. Međutim, ovakav obavezni prenos prava je izuzetak od opšteg

načela propisanog članom 544 Građanskog zakonika, koji predviđa da imovina

podrazumeva pravo na uživanje i korišćenje imovine u apsolutnom smislu, ako

se ova prava ne koriste na način zabranjen zakonom. Obavezan prenos prava na

lov, koji je u francuskom pravu element prava svojine, takođe odstupa od načela

propisanog članom L. 222–1 Zemljišnog zakonika, prema kome niko nema

pravo da lovi na zemlji drugoga, bez pristanka vlasnika. Sud dalje primećuje da

su, po članu R. 228–1, kršenja ovog propisa kažnjiva sankcijama propisanim za

5 kategoriju prekršaja. Konačno, trebalo bi primetiti, da su po Zakonu (čl. R.

227–7), vlasnici ujedno i nosioci lične odgovornosti za uništavanje štetočina, te

da se ova, ako je neophodno, može preneti, u pismenoj formi, na ACCA, ili na

bilo koje drugo lice po izboru vlasnika.

84. Sud dalje primećuje da su, nakon usvajanja 1964. godine Verdejev za-

kon, kojim su, od početka, izuzeti okruzi Donja Rajna, Gornja Rajna i Mozel,

samo dvadeset devet (29), od ukupno devedeset tri (93) okruga na koje se ovaj

zakon primenjuje, bila podvrgnuta mehanizmu obaveznog osnivanja ACCA, te

da su ova dobrovoljno formirana u samo 851 opštini, kao i da se Zakon pri-

menjuje na imanja površine manje od 20 hektara, izuzimajući velika privatna

zemljišna dobra i zemljište u državnoj svojini (vidi gore stav 46).

85. U zaključku, uprkos legitimnim ciljevima usvajanja Verdejevog zako-

na, Sud smatra da posledica sistema obaveznog prenosa prava, koji propisuje,

stavlja podnosioce predstavki u položaj kojim je narušena ravnoteža pravičnosti

između zaštite prava na imovinu i ciljeva od opšteg interesa. Obavezivanje vla-

snika malih poseda da prenesu svoja prava na lov na svom zemljištu, tako da ga

druga lica mogu koristiti, na način potpuno nespojiv s njihovim uverenjima im

378

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

nameće nesrazmeran teret, koji nije opravdan u smislu člana 1 stava 2 Protokola

br. 1. Stoga, Sud smatra da je postojala povreda navede odredbe.

II. NAVODNE POVREDE ČLANA 1 PROTOKOLA BR. 1,

RAZMATRANE U VEZI SA ČLANOM 14 KONVENCIJE

86. Podnosioci predstavki su izjavili da ih odredbe Verdejevog zakona

diskriminišu dvojako, po osnovu imovine i po osnovu njhovih uverenja i načina

života. Oni su se pozvali na član 14 Konvencije:

„Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se

bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik,

veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s

nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.“

87. Oni sebe smatraju žrtvama oblika diskriminacije, koji nastaje

primenom mehanizma ustanovljenog Verdejevim zakonom, na osnovu činjenice

da su samo vlasnici zemljišta površine veće od 20 hektara, ili oni koji raspolažu

dovoljnim materijalnim sredstvima da podignu skupu, neprobojnu ogradu, izu-

zeti od obaveze da prenesu svoja prava na ACCA.

Oni takođe izjavljuju, da je postojao i drugi vid diskriminacije, s obzirom

da su lovci stavljeni u povoljniji položaj, budući da im je, kao naknada za ustu-

panje njihovog ličnog prava na lov, dato ovakvo pravo na većoj teritoriji, dok

su lica koja ne učestvuju u lovu izgubila, ostavši pri tom bez ikakve naknade,

ne samo svoje pravo korišćenja imovine već i slobodu misli i izražavanja svojih

uverenja, narušavanjem njihovih prava da primenjuju svoja moralna načela na

vlastitoj zemlji. Pritom, lovci su kolektivno dobili, bez naknade, prava na privat-

nom zemljištu putem obaveznog prenosa, dok udruženja za očuvanje prirode

nisu više mogla da koriste prava na osnovu dobrovoljnog prenosa, na zemljištu

svojih članova.

88. Država je dokazivala da načelo nediskriminacije, propisano članom

14, ne zabranjuje primenu različitih pravila prema licima u različitom položaju.

U ovom slučaju, samo imovina određene veličine može biti predmet racionalnog

upravljanja brojnošću divljači, zbog čega je trebalo da manji posedi budu udruženi.

U skladu s tim, različite kategorije vlasnika ne čine jedinstvenu kategoriju lica,

pa je razlika među njima objektivne prirode, čime je postojanje različitog praga

primene prava na prigovor opravdano. S tim u vezi, Država dodaje da, iako je

kriterijum površine zemljišta od 20 hektara više približan nego proizvoljan,

sudska praksa u ovoj sferi primene instituta Konvencije ostavlja državama široko

polje slobodne procene.

Konačno, Država je izjavila da je predstavka o diskriminaciji po osnovu

imovine, na osnovu činjenice da su vlasnici najvećih poseda mogli izbeći oba-

veze zakona iz 1964. godine, neozbiljna. U svakom slučaju, Država je smatrala

da je ta tvrdnja netačna, s obzirom da su određeni posedi manje površine od 20

hektara mogli imati mnogo veću privrednu i vrednost u novcu od nekih imanja

površine veće od 20 hektara, koje čini pusto ili neobradivo zemljište.

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

379

89. Sud naglašava da član 14 ne egzistira nezavisno, već ima značajnu ulo-

gu u dopuni drugih odredaba Konvencije i protokola, s obzirom da štiti lica u

sličnom položaju od svake diskriminacije koja ometa uživanje njihovih prava

propisanih drugim odredbama. Kada se poziva na bitan član Konvencije, kako

pojedinačno ili u vezi sa članom 14, te kada je posebna povreda suštinskog člana

ustanovljena, opšte uzevši, nije neophodno da Sud razmatra predmet po članu

14, iako je stav drugačiji, ako je nejednako postupanje prema uživanju nekog od

prava temeljni aspekt premeta (vidi Dudgeon v. United Kingdom, presuda od 22.

oktobra 1981. godine, Series A No. 45, str. 26, st. 67).

90. U ovom predmetu, Sud mora uzeti u razmatranje posledice osnivanja

ACCA u skladu s Verdejevim zakonom, na uživanje prava zajemčenih Protoko-

lom br. 1 podnosiocima, kao vlasnicima poseda. Diskriminišuća postupanja koja

podnosioci navode, leže u razlici povučenoj između vlasnika poseda površine od

20 hektara ili više u Dordonji i Žirondi, odnosno 60 hektara u Krezu, u odnosu

na mogućnost isticanja prigovora protiv obaveznog prenosa njihovih prava na

lov na ACCA, u skladu sa članom L. 222–13 Zemljišnog zakonika (vidi gore stav

47), te onih vlasnika manjih poseda, poput podnosilaca, koji ovo nisu mogli.

Imanja različitih podnosilaca, u ovom predmetu, pružaju dobru ilustraciju situ-

acije koje mogu proisteći; imanja gđe Šasanju, g. Petija i gđe Lasgrezas nalaze se

u Dordonji, okrugu gde je osnivanje ACCA dobrovoljno i prag za podnošenje

prigovora iznosi 20 hektara, dok se imanja g. Dimona, g. P. Galana, g. A. Galana,

g. M. Petija i g. Pinona nalaze u Krezu, odnosno Žirondi (gđa Monsion), što su

okruzi u kojima je osnivanje ACCA obavezno, a prag za podnošenje prigovora

iznosi 60 hektara u Krezu i 20 hektara u Žirondi.

91. Sud ponovo naglašava da je razlika u postupanju diskriminišuća ako

„nema objektivnog i razumnog opravdanja“, te ako ona ne teži „legitimnom cilju“,

ili ako ne postoji „razuman odnos srazmernosti između upotrebljenih sredstava

i cilja čijoj se realizaciji teži“. Štaviše, Države ugovornice uživaju izvesno polje

slobode procene u određivanju da li i u kojoj meri razlike između inače sličnih

situacija opravdavaju različita postupanja (vidi poslednji, Larkos v. Cyprus [GC],

br. 29515/95, st. 29, ECHR 1999–I).

92. Sud primećuje da je tužena Država težila da opravda razlike u

postupanju prema vlasnicima malih u odnosu na vlasnike većih zemljišnih

poseda, opravdavajući potrebu udruživanja manjih parcela ciljem unapređivanja

racionalnog upravljanja brojnošću divljači. Prihvatajući da mera koja vodi

različitom postupanju prema licima u sličnom položaju može biti opravdana

u javnom interesu, Sud konstatuje da, u ovom predmetu, Država nije pružila

uverljivo obrazloženje u odnosu na pitanje kako se zapravo služi opštem interesu

obavezom prenosa prava na lov, nametnutom samo vlasnicima malih poseda.

Na prvi pogled, racionalna eksploatacija divljači u konkretnoj opštini jednako je

nužna na velikim imanjima koliko i na malim, a Država nije dokazala postojanje

pretežnog interesa koji bi opravdao upotrebu kriterijuma površine zemljišta

kao isključivog osnova razlikovanja. Sud ne uočava čime bi se mogla objasniti

činjenica da u jednoj te istoj opštini vlasnici velikih poseda mogu zadržati za sebe

380

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

isključivo pravo lova na svom zemljištu, posebno u pogledu izvlačenja profita od

većih imanja, a da su pri tom izuzeti od obaveze da prenesu ova prava na opštinu,

ako sami ne učestvuju u lovu, raspolažu pravom da zabrane drugima da to čine

na njihovoj zemlji, dok su vlasnici malih poseda, nasuprot tome, obavezni da

prenesu prava na svojoj zemlji na ACCA.

93. Štaviše, iako može biti u interesu lovaca koji su vlasnici malih parcela

da se povezuju u cilju stvaranja većeg lovnog područja, nema objektivnog i

razumnog opravdanja za nametanje povezivanja ljudima koji to ne žele, putem

obavezujućeg prenosa prava, isključivo na osnovu kriterijuma površine zemlje

koji je, kako je Država priznala, više približan aršin.

Dalje, u okruzima, poput Dordonja, gde je osnivanje ACCA dobrovoljno i

gde samo u 53 od 555 opština postoje ova udruženja, primena Verdejevog zakona

vodi situaciji u kojoj su neki od vlasnika malih poseda obavezni na prenos prava

na lov na svom zemljištu, dok su u susednoj opštini, u kojoj su zastupljeni slična

vrsta zemljišta i iste vrste divljih životinja, svi vlasnici poseda, bili ovi veliki ili

mali, slobodni da koriste svoju imovinu kako žele.

95. Sud zaklučuje da, budući da su posledice različitog postupanja prema

velikim posednicima u odnosu na male u tome što samo prvi uživaju pravo

korišćenja imovine u skladu sa savešću, ovo predstavlja diskriminaciju po osnovu

imovine, u smislu člana 14 Konvencije. Stoga, Sud smatra da je postojala povreda

člana 1 Protokola br. 1 u vezi sa članom 14 Konvencije.

III. NAVODNE POVREDE ČLANA 11 KONVENCIJE

RAZMATRANE SAMOSTALNO

96. Podnosioci predstavke su izjavili da su trpeli povredu svoje slobode

udruživanja na osnovu činjenice da su, prema relevantnim odredbama Verde-

jevog zakona, protiv svoje volje, bili prinuđeni da postanu članovi Opštinskih

udruženja lovaca po automatizmu, koja po ovom zakonu nisu mogli da napuste.

Pozvali se na član 11 Konvencije koji predviđa:

„1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s

drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite

svojih interesa.

2. Za vršenje ovih prava neće se postavljati nikakva ograničenja, osim onih

koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu na-

cionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala,

zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Ovim se članom

ne sprečava zakonito ograničavanje vršenja ovih prava pripadnicima oružanih

snaga, policije ili državne uprave.“

A. Primena člana 11

97. Podnosioci predstavki smatrali su da ACCA nesumnjivo spadaju u

delokrug člana 11. Oni su dokazivali da su udruženja lovaca, iako odobrena od

strane vlasti, ostala isključivo tela privatnopravnog karaktera, kako je i Verdejev

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

381

zakon izričito predvideo u skladu sa Zakonom o udruženjima od 1. jula 1901.

godine. Udruženjem predsedava lovac koji je izabran od strane lovaca. Ovim

udruženjima nisu poverene bilo kakve ovlašćenja javne vlasti izvan delokruga

ordonansi,¹⁰budući da sam mehanizam zvaničnog odobravanja nije dovoljan da

pretvori udruženje privatnopravnog karaktera u telo javne uprave.

98. Država je, s druge strane, dokazivala da su udruženja lovaca javno

pravnog karaktera, budući da im je Parlament poverio ovlašćenja javne vlasti,

u značenju koje je izvan pravnog domena člana 11. Udruženje lovaca je tako

moglo biti osnovano, na primer, odobrenjem prefekta, te nije imalo odrešene

ruke u vezi s usvajanjem kako svog Statuta tako i unutrašnjih akata, osnovnih

elemenata koji su propisani članovima R. 222–62 i dr. Zemljišnog zakonika. Po-

red toga, prefekt je imao pravo nadzora i nametanja sankcija ACCA, ovlašćenje

prethodnog odobrenja svake promene akata, kao i disciplinska ovlašćenja prema

ovim udruženjima.

Država je, stoga, smatrala da su ACCA, iako osnovana u skladu sa Za-

konom od 1. jula 1901. zapravo javnopravne, kvazi-upravne institucije, čija su

unutrašnja upravljačka tela, uistinu, slična odgovarajućim udruženjima, ali čiji

ih Statuti jasno razdvajaju od običnih udruženja, budući da su ACCA podvrgnu-

ta mešanom pravnom režimu, koji sadrži elemente i privatnog i javnog prava.

Predstavka o povredi člana 11 je, u skladu s napred navedenim, u nesaglasnosti s

Konvencijom, ratione materiae.

99. Sud primećuje da je pitanje da li udruženja lovaca reguliše privatno ili

javno pravo daleko od rešene stvari u francuskom pravu. Upravni Sud u Bordou

je primetio, na primer, u svojoj presudi od 16. novembra 1989. godine (vidi gore

stav 32): „Iako su, u svrhu postizanja cilja propisanog Verdejevim zakonom,

udruženjima lovaca preneta ovlašćenja javne vlasti, ona, u svakom slučaju, ostaju

privatnopravna tela“, pa je dalje naveo: „Odluke koje ona donose...naročito u

pogledu odobravanja ili ukidanja pojedinačnog članstva, su privatnopravna akta,

koja ne podležu oceni Upravnih sudova.“

Ovakav pristup su, takođe, zauzeli i građanski sudovi, odlučujući u pred-

metu gđe Šasanju i drugih (vidi gore stavove 21 i 22). S druge strane, u odluci

protiv podnosilaca (g. Dimona i ostali i gđa Monsion), koji su se žalili Upravnim

sudovima protiv odbijanja prefekta da isključi njihova imanja iz lovnih područja

ACCA, nadležni sudovi su se pozvali na ovlašćenja javne vlasti, koja su, navod-

no, samo poverena ovim udruženjima.

100. Međutim, glavno pitanje nije da li su u francuskom pravu ova udru-

ženja privatnopravnog, javnog ili kvazi-javnog, ili kombinovanog karaktera, već

da li su ona udruženja za svrhu člana 11 Konvencije.

Ako bi Države ugovornice bile u mogućnosti, da, po svom nahođenju,

klasifikuju ova udruženja kao „javna“ ili „kvazi-upravna“, te da ih uklone iz

pravnog domena člana 11, to bi im dalo takvu širinu tumačenja, koja bi mogla

10

Uredbe sa zakonskom snagom, kojima su bliže, postavljena načela i sadržina opštih ustav-

nih odredbi u pojedinim pravnim oblastima, npr. udruživanja (prim. prev.).

382

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

dovesti do posledica u nesaglasnosti s ciljem i svrhom Konvencije, a to je, za-

štita prava, koja nisu teorijska ili prividna već praktična i delotvorna (vidi the

Artico v. Italy, presuda od 13. maja 1980. godine, Series A No. 37, str. 15–16, st.

33, i kasnije, the United Communist Party of Turkey and Others v. Turkey, pre-

suda od 30. januara 1998. godine, Reports of Judgements and Decisions 1998–I,

str. 18–19, st. 33).

Sloboda misli i mišljenja, kao i sloboda izražavanja, zajemčene članovima

9 i 10 Konvencije, redom, imale bi veoma ograničen značaj, ako ne bi bile pro-

praćene jemstvima koje omogućavaju pojedincima da dele svoje ideje i uverenja

s drugima, naročito, putem udruženja lica koja dele zajednička uverenja, ideje ili

interese.

Termin „udruživanje“ stoga poseduje autonomno značenje; klasifikacija

u domaćem pravu ima samo relativnu vrednost i predstavlja zapravo početnu

tačku u ostvarivanju prava.

101. Tačno je da ACCA duguju svoje postojanje volji Parlamenta, među-

tim, Sud primećuje da su ova udruženja zapravo ustanovljena u skladu sa Za-

konom od 1901. godine, te sačinjena od lovaca ili vlasnika prava na lov, dakle

fizičkih lica, koja sva, a priori, žele da udruže svoja imanja u svrhu lova.

Shodno tome, činjenica da prefekt vrši nadzor nad radom ovih udruženja

nije dovoljna da podrži argument da ona čine sastavni deo državne uprave (vidi,

mutatis mutandis, the Le Compte, Van Leuven and De Meyere v. Belgium, presuda

od 23. juna 1981. godine, Series A No. 43, str. 26–27, st. 64). Štaviše, ne može se

tvrditi da, po Verdejevom zakonu, ACCA uživaju nadležnosti izvan sfere ordo-

nansa, bilo upravnog, ili disciplinskog karaktera, ili u domenu donošenja pravi-

la i propisa, odnosno obavljanju poslove javne vlasti, u svojstvu profesionalnih

udruženja.

102. Sud, na osnovu iznetog, smatra, saglasno stavu Komisije, da su ACCA

zapravo „udruženja“ ustanovljena u svrhu predviđenu članom 11.

B. Saglasnost sa članom 11

1. Postojanje povrede prava

103. Strane pred Sudom nisu osporile da je obaveza pristupanja udruže-

njima lovaca, po Verdejevom zakonu, zapravo ograničavanje „negativne“ slobode

udruživanja. Sud deli to mišljenje, pa će razmatrati, u skladu s tim, predstavku

po članu 11 u smislu člana 9, s obzirom da zaštita prava na lično mišljenje je-

ste jedan od ciljeva slobode udruživanja, koja podrazumeva i negativnu slobodu

udruživanja (vidi the Sigurður A. Sigurjónsson v. Iceland, presuda od 30. juna

1993. godine, Series A No. 264, str. 17, st. 37).

2. Opravdanost ograničavanja

104. Ovakvo ograničavanje je u suprotnosti sa članom 11, osim ako nije

„propisano zakonom“ i predviđeno u svrhu dosezanja jednog ili više legitimnih

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

383

ciljeva navedenih u stavu 2, odnosno „neophodnih u demokratskom društvu“,

radi postizanja tog cilja ili ciljeva.

(a) „Propisano zakonom“

105. Strane pred Sudom su se složile da je ograničavanje prava propisano

Zakonom, budući da obavezu podnosiocima predstavki da se priključe ACCA u

svojim opštinama nameće Verdejev zakon iz 1964 godine, kao i posebno, članovi

L. 222–9 i L. 222–19, st. 3 Zemljišnog zakonika (vidi gore stavove 45 i 51).

(b) Legitimi cilj

106. Država je izjavila da je ograničavanje prava na koje se predstavke

odnose, učinjeno radi postizanja legitimnog cilja zaštite prava i sloboda drugih.

Propisujući udruživanje manjih parcela zemlje i zahtevajući od vlasnika ovih da

se priključe udruženjima lovaca (ACCA), Verdejev zakon je težio da obezbedi

demokratsko učešće u lovu, s ciljem da učini pristupačnim ovu rekrativnu aktiv-

nost što većem broju ljudi, koja bi, drugačije, ostala privilegija vlasnika krupnih

poseda.

107. Podnosioci su, nasuprot, izjavili da je lov ništa drugo osim rekrea-

tivne aktivnosti za one koji u njemu učestvuju. Iako podnosioci nisu osporavali

pravo lovcima da uživaju i učestvuju u lovu, oni su smatrali da nije na Parla-

mentu da nameće obavezu onima koji su protiv lova da se priključe ACCA, čije

ciljeve i pravila, svim svojim bićem ne odobravaju.

108. Komisija je smatrala da je, iako je lov bio drevna aktivnost, upra-

žnjavana hiljadama godina, takođe tačno da, razvojem poljoprivrede, urbani-

zacijom i stvaranjem novih stilova života, u današnje vreme, glavna svrha lova

postaje da obezbedi zadovoljstvo i opuštanje onima koji u njemu učestvuju, po-

štujući lovnu tradiciju. Međutim, organizacija i upravljanje rekreativnom aktiv-

nošću može takođe biti stvar koja se nalazi u domenu državne odgovornosti,

naročito u pogledu dužnosti da osigura, u ime društva, bezbednost imovine i

lica. U skladu s tim, Sud smatra, saglasno mišljenju Komisije, da je ovaj akt

težio ostvarivanju legitimnog cilja u svrhu koja je predviđena stavom 2 člana 11

Konvencije.

(c) „Neophodan u demokratskom društvu“

109. Podnosioci su izjavili da nije postojala neophodnost obavezivanja lju-

di u demokratskom društvu, koji su, na osnovama savesti, protivnici lova kao

rekreativne aktivnosti, da postanu članovi udruženja lovaca. Štaviše, činjenica da

su oni morali da se priključe ACCA, sprečavala ih je da daju delotvoran smisao

svom članstvu u udruženjima za zaštitu prirode, koja se protive lovu iz moralnih

razloga, s obzirom da nisu mogli preneti svoja prava na vlastitoj zemlji na pome-

nuta udruženja, u cilju osnivanja prirodnih rezervata.

110. Država je izjavila da, iako su ACCA udruženja lovaca regulisana Za-

konom od 1901. godine, odgovarajuća načela ordonansa se shodno primenjuju

384

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

na njih. Tako su članovi mogli slobodno odlučivati kako će se njihovim udruže-

njem upravljati, te stoga nije postojala bilo kakva prepreka vlasnicima zemljišta,

koji nisu želeli da učestvuju u lovu, da uzmu učešća u radu ovih tela, budući

da su, poput ostalih članova, uživali pravo glasa na opštim skupovima članova

udruženja lovaca. Ako to nisu želeli da čine, obaveza priključivanja ACCA nije

podrazumevala bilo kakve prinudne posledice, s obzirom da po članu L. 222–19

Zemljišnog zakonika, lica koja ne učestvuju u lovu, doduše, postaju članovi po

automatizmu, ali nemaju obavezu plaćanja članarine ili naknade udruženjima za

gubitak, koji bi ova zbog toga mogla trpeti.

U tom smislu, pozicija lica koja ne učestvuju u lovu, bila je u suprotnosti

s osnovom napred citirane presude Suda, u predmetu Sigurður A. Sigurjónsson,

zbog činjenice da je članstvo po automatizmu ACCA predstavljalo posledicu a

ne preduslov prenosa prava na zemljištu, dok je u predmetu protiv Islanda, to

bio nužan uslov za nastavak bavljenja delatnošću.

111. Sud smatra da razlikovanje koje je Država težila da uspostavi, između

obaveze vlasnika imanja da prenese svoja prava na zemljištu, te njegove obaveze,

kao fizičkog lica, da se priključi udruženju protiv svoje volje, izgleda veštački.

Trebalo bi naglasiti da je Francuski parlament odlučio da obezbedi obavezan pre-

nos prava na lov na zemljištu putem obavezujućeg članstva u udruženju, koje je

odgovorno za upravljanje ovako udruženim imanjima. Upravo je prigovor pro-

tiv pravnog mehanizma udruženja, to što čini suštinu ovog predmeta u odnosu

na pravo udruživanja obrazloženog članom 11 Konvencije, budući da je pitanje

obaveznog prenosa prava na lov stvar koja spada u domen prava na neometano

uživanje imovine, kako je zajemčeno članom 1 Protokola br. 1.

112. Sud ponovo naglašava da u procenjivanju neophodnosti datih

mera čitav niz, načela mora biti uzet u razmatranje. Termin „neophodne“ ne

obezbeđuje fleksibilnost poput izraza „korisan“ ili „poželjan“. Takođe, pluralizam,

tolerancija i slobodoumlje obeležja su „demokratskog društva“. Iako pojedinačni

interesi moraju povremeno biti podređeni kolektivnim, demokratija ne znači

da mišljenja većine moraju uvek prevagnuti: mora se uspostaviti ravnoteža

koja obezbeđuje pravičan i prikladan odnos prema manjinama i sprečavati

zloupotrebu dominantne pozicije većine. Konačno, svako ograničavanje koje

se nameće pravima iz Konvencije mora biti srazmerno legitimnom cilju kome

se teži (vidi the Young, James i Webster v. the United Kingdom, presuda od 13.

avgusta 1981. godine, Series A No. 44, str. 25, st. 63).

113. U ovom predmetu, jedini cilj na koji se pozivala Država da bi oprav-

dala ograničavanje prava, na koje se predstavke odnose, bio je „zaštita prava

i sloboda drugih“. Kada su sama ova prava i slobode među onima koje jemči

Konvencija ili njeni protokoli, mora se prihvatiti da potreba njihove zaštite može

dovesti države u ograničavanje ostalih prava i sloboda, koja su takođe proklamo-

vana Konvencijom. Upravo je ova neprekidna težnja za uspostavljanjem ravno-

teže između osnovnih prava svakog pojedinca, ono što čini temelje „demokrat-

skog društva“. Uravnotežiti pojedinačne interese može biti teška i kontradiktorna

stvar, pa Visoke strane ugovornice moraju imati široko polje slobodne procene u

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

385

ovom smislu, s obzirom da su nacionalne vlasti, u principu, u boljem položaju u

odnosu na Evropski sud da procene da li postoji „hitna društvena potreba“, koja

može opravdati ograničavanje nekih prava zajemčenih Konvencijom.

Druga je stvar kada su ograničenja nametnuta pravima i slobodama koje

jemči Konvencija radi zaštite „prava i sloboda“ koja, kao takva, nisu predviđena

ovim aktom. U ovom slučaju, samo nesporni i imperativni razlozi mogu opravdati

ograničavanje uživanja prava iz Konvencije.

U ovom slučaju, Država je tvrdila postojanje potrebe zaštite i podsticanja

demokratsko učešće u lovu. Čak iako uzmemo da francusko pravo predviđa

„pravo“ i „slobodu“ na lov, Sud primećuje, kao i Upravni sud u Bordou (vidi gore

stav 32), da ova prava i slobode nisu među onima koje Konvencija zastupa, koja

pak, izričito jemči pravo i slobodu udruživanja.

114. Da bi odredio da li je bilo opravdano zahtevati od vlasnika zemljišnih

poseda koji se protive lovu da se priključe udruženju lovaca, Sud je uzeo u

razmatranje sledeće razloge.

Podnosioci se protive lovu na moralnim osnovama i Sud smatra da njiiho-

va uverenja odlikuju znatan nivo uverljivosti, međusobne povezanosti i značaja,

pa su stoga vredni poštovanja u demokratskom društvu (vidi Campbell and Co-

sans v. the United Kingdom, presuda od 25. februara 1982. godine, Series A No.

48, str. 16–17, st. 36). U skladu s tim, Sud smatra da je obaveza licima koje se

protive lovu da se priključe udruženju lovaca, može biti, prima facie, nesaglasna

s članom 11.

Štaviše, pojedinac ne uživa pravo na slobodu udruživanja, ako u stvarnosti

sloboda njegovog delanja ili izbor koji mu stoji na raspolaganju ne postoje, ili

su toliko suženi da nemaju ikakvog praktičnog značaja (vidi pomenuti predmet

Young, James i Webster v. the United Kingdom, str. 23, st. 56).

115. Nasuprot tvrdnjama Države, Sud primećuje da, podnosioci u ovom

predmetu nemaju prihvatljivu mogućnost da istupe iz članstva. Činjenica da

su njihova imanja uključena u lovna područija ACCA, te da oni ne poseduju

dovoljno veliku površinu zemljišta koja bi im omogućila pravo podnošenja

prigovora, dovoljna je da učini njihovo članstvo obaveznim.

Dalje je primećeno, da vlasnici imanja koji se suprotstavljaju lovu nisu bili

obavezni da aktivno učestvuju u radu ACCA. Iako su, doduše, postali članovi

po automatizmu, oni nisu bili u obavezi da plaćaju članarinu ili da naknade bilo

kakav gubitak koji bi udruženje moglo da trpi. Stoga, ovde nije postojao dovoljan

stepen obaveznosti, koji bi opravdao zaključak da je bilo povrede člana 11.

Sud smatra da činjenica, da su podnosioci primljeni u ACCA, iz čisto for-

malnih razloga, na osnovu njihovog statusa vlasnika imanja, ne ublažava obave-

zujuću prirodu njhovog članstva.

116. Sud dalje primećuje da je, po članu L. 222–10 Zemljišnog zakonika,

sva javna imovina, koja pripada državi, okrugu, opštini, ili je deo javnog

šumskog dobra ili pripada Francuskoj državnoj železničkoj kompaniji, izričito

izuzeta iz delokruga Verdejevog zakona (vidi gore stav 46). Drugim rečima,

386

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

obaveza udruživanja zemljišta radi lova, odnosi se samo na ograničen broj

vlasnika privatnih poseda, čija mišljenja uopšte nisu uzeta u obzir. Štaviše,

osnivanje ACCA, obavezno je u samo 29 od ukupno 93 okruga, u kojima se

Zakon primenjuje na teritoriji Francuske, dok od 36.200 opština u Francuskoj

samo je 851 izabrala da dobrovoljno osnuje ovakvo udruženje, uključujući, u

ovom predmetu, opštine Turtoarak i Šurnjak d’Ans u Dordonji, gde su udruženja

lovaca formirana 1977. godine. Konačno, Sud primećuje, da svaki vlasnik poseda

koji je veći od 20 hektara (60 hektara u Krezu), ili je potpuno ograđen, može

osnovano prigovarati svom članstvu u udruženju.

117. U svetlu gore navedenih razmatranja, argumenti koje je iznela Država

nisu dovoljni da bi se utvrdilo da je bilo neophodno nametati podnosiocima

članstvo u ACCA u njihovim opštinama, nasuprot njihovim ličnim uverenjima.

S obzirom na potrebu zaštite prava i sloboda drugih da uživaju demokratsko

učešće u lovu, obaveza da se priključe udruženjima lovaca, nametnuta vlasnicima

zemljišta u svakoj četvrtoj opštini u Francuskoj, ne može se smatrati srazmernom

legitmnom cilju kome se teži. Sud ne uočava zašto bi bilo neophodno udruživati

samo mala imanja, dok se veliki posedi, kako javni tako i privatni, štite od demo-

kratskog učestovanja u lovu.

Prisiliti osobu Zakonom da se priključi nekom udruženju, koje je suštinski

suprotno njegovim uverenjima da bi postao njegov član, te obavezati ga, po

osnovu članstva u istom, da prenese svoja prava na imovini, tako da odnosno

udruženje može ostvariti ciljeve koje on ne odobrava, ide dalje od onoga što je

neophodno da bi se osiguralo pravično uravnoteženje suprotstavljenih interesa,

te se ne može smatrati srazmernim cilju kome se teži. Stoga je postojala povreda

člana 11.

IV. NAVODNA POVREDA ČLANA 11 KONVENCIJE

RAZMATRANA U VEZI SA ČLANOM 14

118. Podnosioci su izjavili, iz razloga koji su već izneti u vezi s navodnom

povredom člana 1 Protokola br. 1, razmatranom u vezi sa članom 14 Konvencije,

da su bili žrtve diskriminacije, prvo po osnovu imovine,... da su veliki posednici

mogli izbeći svako ograničavanje svojih prava na udruživanje, i drugo, da lica

koja ne učestvuju u lovu, trpe ograničenja svoje slobode udruživanja koja je

nametnuo Vedejev zakon, isključivo u korist lovaca.

119. Država je odbacila ovaj argument, dok ga je Komisija prihvatila.

120. Sud smatra da ispitivanje predstavke po članu 11, razmatrano u vezi

sa članom 14, je suštinski analogno ispitivanju prethodno sprovedenom u odnosu

na član 1 Protokola br. 1, te ne vidi razlog da izmeni svoj prethodni zaključak.

Sud će se ograničiti na zapažanje da član L. 222–13 Zemljišnog zakonika zaista

stvara razliku u postupanju prema osobama u uporedivim situacijama, konkretno

vlasnicima zemlje ili prava na lov, obzirom da oni koji poseduju 20 hektara ili više

zemlje u jednoj celini, mogu izreći prigovor uključivanju svojih poseda u lovna

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

387

područija ACCA, tako izbegavši prinudno članstvo u udruženju, dok oni, poput

podnosilaca koji poseduju manje od 20 ili 60 hektara, isto ne mogu učiniti.

121. Sud smatra da Država nije iznela bilo kakva objektivna i razumna

opravdanja za pomenutu razliku u postupanju, koja obavezuje male posednike

da postanu članovi ACCA, ali omogućava velikim posednicima da izbegnu

prinudno članstvo, bilo da oni uživaju svoja isključiva prava na lov na svojoj

imovini ili, radije, na osnovu svojih uverenja, žele da upotrebe svoju zemlju u

cilju uspostavljanja utočišta ili prirodnog rezervata. Sud primećuje da, u prvom

slučaju ne postoji objašnjenje zašto imanja veća od 20 hektara ne moraju biti

priključena lovnim područijima ACCA ako je, prema tvdnjama koje je iznela

Država, svrha udruženja lovaca da obezbede demokratski pristup lovu.

U drugom slučaju, Sud smatra da razlika povučena između malih i velikih

vlasnika zemlje, u pogledu slobode da koriste svoju imovinu u drugačiju svrhu

od lova, nema primerenog opravdanja.

Zaključak Suda je da je postojala povreda člana 11 Konvencije u vezi sa

članom 14.

V. NAVODNE POVREDE ČLANA 9 KONVENCIJE

122. Podnosioci su izjavili da je povređena njihova sloboda misli i savesti i

pozvali su se na član 9 Konvencije, koji predviđa:

„1. Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo

uključuje slobodu promene vere ili uverenja i slobodu čoveka da, bilo sam ili za-

jedno s drugima, javno ili privatno, ispoljava veru ili uverenje molitvom, propo-

vedi, običajima i obredom.

2. Sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim

ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu

u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi

zaštite prava i sloboda drugih.“

123. Podnosioci su izjavili da pravo zajemčeno članom 9 ne može biti sve-

deno na pravo da se neko zatvori i izoluje unutar svoje kuće ili svog imanja, bez

mogućnosti da izrazi spoljašnjim manifestacijama svoje moralne stavove. Stoga,

činjenica da su bili obavezni da tolerišu lov na svojoj zemlji, iako su oni sami bili

protivnici lova, činilo je, po njihovom mišljenju, povredu njihove slobode misli.

124. Država je dokazivala, svojim najvažnijim iskazom, da su ovi podnesci

u nesaglasnosti s odredbama Konvencije, ratione materiae, budući da uverenja

podnosilaca koja se odnose na protivljenje lovu i ekologiju nisu u pravnom do-

menu člana 9. Drugačije, Država izjavljuje da nije bilo povrede.

125. Saglasno Komisiji, Sud smatra da, u svetlu zaključaka koje je doneo

u vezi sa članom 1 Protokola br 1 i članom 11 Konvencije, razmatranih posebno

i u vezi sa članom 14, nije potrebno sprovesti posebno ispitivanje predmeta sa

stanovišta člana 9.

388

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

VI. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE

126. Prema članu 41 Konvencije,

„[k]ada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje

pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu,

Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci“.

A. Šteta

127. Svaki od podnosilaca predstavki je zahtevao, na ime naknade, sumu

od 100.000 francuskih franaka (FRF) koja bi pokrila sve tačke odštete. Oni nisu

tražili naknadu na ime sudskih troškova i troškova zastupanja, budući da ih je,

bez naknade, zastupao g. Šaroloa tokom postupka pred telima Konvencije.

128. Na raspravi pred Sudom, Država je izjavila da, kako ne postoji ikakav

materijalni dokaz priložen koji se odnosi na navodno učinjenu materijalnu štetu,

svaki zahtev po toj tački može biti samo odbačen. U vezi s nematerijalnom šte-

tom, svaka odluka Suda, kojom se potvrđuje postojanje povrede Konvencije, po

sebi predstavlja pravično zadovoljenje.

129. Delegat komisije nije imao primedbi po ovom pitanju.

130. Sud primećuje da podnosioci nisu podneli bilo kakve dokaze koji-

ma potvrđuju svoje zahteve za naknadu materijalne štete, tako da nije adekvatno

odrediti bilo kakvu naknadu po toj tački. U vezi s nematerijalnom štetom, Sud

smatra da je, po osnovu svake povrede koja je ustanovljena, svakom od podno-

silaca nepobitno učinjena nematerijalna šteta, koju Sud procenjuje, u jednakim

iznosima, na FRF 30.000 francuskih franaka.

B. Zatezna kamata

131. Na osnovu podataka koji su na raspolaganju Sudu, zakonska zatezna

kamata koja se primenjuje u Francuskoj na dan usvajanja ove presude iznosi

3.47% godišnje.

IZ OVIH RAZLOGA, SUD

1. Odlučuje, s dvanaest glasova prema pet, da je bilo povrede člana 1

Protokola 1 razmatranog odvojeno;

2. Odlučuje, sa četrnaest glasova prema tri, da je bilo povrede člana 1

Protokola 1 razmatranog odvojeno i u vezi sa članom 14 Konvencije;

3. Odlučuje, s dvanaest glasova prema pet, da je bilo povrede člana 11

Konvencije razmatranog odvojeno;

4. Odlučuje, sa šesnaest glasova prema jedan, da je bilo povrede člana 11

Konvencije, razmatrano odvojeno i u vezi sa članom 14;

5. Odlučuje, sa šesnaest glasova prema jedan, da nije bilo neophodno

razmatrati odvojeno predmet u odnosu na član 9 Konvencije;

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

389

6. Odlučuje, jednoglasno, da tužena Država ima platiti svakom od devet

podnosilaca, u roku od tri meseca, po FRF 30.000 na ime nemateri-

jalne štete, na koji će se iznos, po isteku gore navedenog roka od tri

meseca, zaračunavati prosta kamata stopa od 3.47% godišnje, sve do

konačne isplate.

7. Odbacuje, jednoglasno, ostatak zahteva podnosilaca predstavki za

pravično zadovoljenje.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku i izrečeno na javnoj raspavi u

zgradi Suda u Strazburu, 29. aprila 1999. godine.

Lucius Vildhaber

Predsednik

Mod de Ber-Bukikio

Zamenik sekretara

U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika

Suda, sledeća posebna mišljenja su u dodatku ove presude:

(a) posebno mišljenje sudije Fišbaha;

(b) delimično saglasno i delimično izdvojeno mišljenje sudije Kafliša

kome se pridružio sudija Pančiru;

(c) delimično saglasno i delimično izdvojeno mišljenje sudije Zupančiča;

(d) delimično saglasno i delimično izdvojeno mišljenje sudije Traje;

(e) izdvojeno mišljenje sudije Koste.

Parafirao L. V.

Parafirala M. B.

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE FIŠBAHA

U VEZI SA ČLANOM 9

(prevod)

Ne slažem se s većinskim mišljenjem da nije neophodno sprovesti posebno

ispitivanje ovog predmeta sa stanovišta člana 9.

Smatram da je pitanje poštovanja sloboda misli i savesti u samoj suštini

ovog predmeta.

Mišljenja sam da uverenja u vezi sa zaštitom životne sredine i ekologijom

spadaju u domen člana 9, ako postoji saznanje šta je zaista društveno stanovište.

Ova uverenja su čvrsto u vezi s ličnošću svakog pojedinca i određuju odluke u

odnosu na način života koji neko želi da vodi.

Štaviše, nepobitno je da su pitanja zaštite životne sredine, a naročito divljih

životinja, danas predmet mnogih debata koje se vode u našim društvima.

390

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

Rekavši to, ja prilazim članu 9 sa stanovišta dva potpuno odvojena pravila.

Prvo od ovih, obrazloženo uvodnom frazom prvog stava, jemči slobodu misli,

savesti i veroispovesti u apsolutnom smislu: u principu, svako ograničavanje

koje čine Visoke strane ugovornice predstavlja kršenje Konvencije. Naredno je

obrazloženo drugom izrekom prvog stava, koji normira slobodu promene vere ili

uverenja, kao i slobodu ispoljavanja vere i uverenja: samo sloboda „ispoljavanja“

je predmet ograničenja koja su predviđena drugim stavom.

Smatram da se prvo od ovih pravila odnosi na ovaj predmet, koji – su-

štinski – pokreće sledeće pitanje: do koje mere je legitimno, u smislu člana 9

Konvencije, obavezivati lica da učestvuju u aktivnosti koja je u nesaglasnosti s

njihovim uverenjima?

Držim da se dve situacije moraju razlikovati. Ako je aktivnost koja se na-

meće nedvosmisleno u opštem interesu, može se prihvatiti da, pod određenim

okolnostima, Država ugovornica može obavezati pojedinca na učestvovanje upr-

kos njegovim uverenjima. Na primer, niko se ne može valjano pozivati na svoja

antiratna uverenja da bi odbio da plati porez, ako se deo tako prikupljenog pore-

skog prihoda koristi za budžet odbrane.

S druge strane, obavezivanje lica da učestvuju u aktivnostima koje, u

suštini služe privatnom interesu, predstavlja očiglednu povredu člana 9. Ali, to

je upravo ono što je učinjeno u ovom slučaju. Od podnosilaca se zahtevalo da

pomažu upražnjavanje „sporta“ – što je upravo izraz korišćen u Verdejevom

zakonu – u kome samo mali deo stanovništva učestvuje, a što je sve u potpunoj

suprotnosti s njihovim dubokim uverenjima.

Stoga, zaključujem da je bilo povrede člana 9.

DELIMIČNO SAGLASNO I DELIMIČNO IZDVOJENO

MIŠLJENJE SUDIJE KAFLIŠA KOME SE PRIDRUŽIO

SUDIJA PANČIRU

(prevod)

Kao i većina Sudija, smatram da je bilo povrede člana 1 Protokola br. 1

razmatrano zajedno sa članom 14 Konvencije, i člana 11, takođe u vezi sa članom

14. S druge strane, smatram da je teško tvrditi da je učinjena povreda člana 1

Protokola br. 1 ili člana 11 Konvencije, razmatranih odvojeno.

Po članu 1 Protokola br. 1, ograničavanje prava korišćenja imovine koje je

u načelu nesaglasno Konvenciji, može, međutim, biti opravdano ako je „potreb-

no da bi se regulisalo korišćenje imovine u skladu s opštim interesima“. Takođe,

mora postojati razuman odnos srazmernosti između mera koje su preduzete i

cilja kome se teži.

U ovoj stvari, Zakon koji je predmet predstavki ima tri cilja, i to, da uredi

rekreativnu aktivnost koja, ako ostane van kontrole, može predstavljati stvarnu

opasnost, da demokratizuje lov i da uspostavi sistem racionalnog i delotvornog

upravljanja brojnošću lovne divljači, čime se, takođe, obezbeđuje zaštita životne

sredine.

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

391

Pitanja koja nastaju su da li je ograničavanje prava na imovinu, kao po-

sledica primene Verdejevog zakona, neophodno da bi se uredio lov u skladu s

opštim interesom, te da li je takvo ograničavanje u razumnoj srazmeri s ciljevi-

ma koji su gore navedeni. Razmatranje ovih pitanja nije nužno stvar ocene da li

je tužena Država mogla postići cilj kome je težila drugim sredstvima, na primer,

dajući vlastima isključivo pravo na izdavanje lovačkih dozvola, s obzirom da Dr-

žava uživa izvesno polje slobode procenjvanja.

U predmetu Mellacher and Others v. Austria, Sud je odlučio: „Zakonodav-

nac mora imati široko polje procene, kako u vezi s postojanjem problema tako

i u odnosu na mere koje se odnose na ovlašćenja regulisanja javnog interesa i u

vezi s preciznim pravilima primene ovih mera“ (vidi presudu od 19. decembra

1989. godine, Series A No. 169, str. 25–27, st 45–47). Sud stoga poštuje proce-

nu nacionalnog zakonodavstva „osim ako ta procena nije očigledno bez razu-

mnog utemeljenja“, što će reći, kada ne postoji „pravičan odnos“ između opšteg

interesa i potrebe zaštite ličnih prava, odnosno, gde ne postoji razuman odnos

srazmernosti između upotrebljenih sredstava i cilja kome se teži (ibid., p. 27, st.

48). Tačno je da se presuda u predmetu Melaher, koja takođe nosi u sebi tuma-

čenje člana 1 Protokola br. 1, odnosila na glavni stav, koji je unekoliko različit od

onoga na koji se odnosi ovaj predmet, naime, radilo se o zakonitom uređivanju

visine zakupnine na štetu stanodavaca. Međutim, načela postavljena u predmetu

Melaher su izneti veoma široko, pa su, stoga opšte primenljivi.

Sasvim je očigledno da su kriterijumu koje je Sud koristio da bi odredio da

li je, u ovom predmetu, Država povredila slobodu zajemčenu članom 1 Protokola

br. 1 – koristeći se procenom odredaba Zakona poput, „očigledno neodmeren“, te

uočenim nedostatkom „pravičnog odnosa“ i „razumnog odnosa srazmernosti“–

uključio u velikoj meri subjektivnost; teško da bi se ovo moglo učiniti drugačije.

Tako se može zauzeti stav, različit od stava većine Sudija, da nije postojala

povreda odredaba člana u pitanju, razmatranog odvojeno, zbog značaja ciljeva

kojima Verdejev zakon teži, a koji idu dalje od pukog uređivanja rekreativnih

aktivnosti, koje odlikuju privredni i ekološki aspekt, zatim na osnovu stava o

prostoru za slobodnu procenu, ostavljenom Državi u izboru sredstava kojima

se postiže cilj i konačno zbog odsustva bilo kakve očigledne nesrazmere između

postavljenog cilja i mera koje su ustanovljene da bi se cilj postigao.

Ostaje da se vidi da li je postojala povreda člana 1 Protokola br. 1 raz-

matrana u vezi sa članom 14 Konvencije, koji zabranjuje diskriminaciju. Verde-

jev zakon razlikuje velike i male vlasnike poseda. Vlasnici velikih poseda nisu

u obavezi da predaju svoja prava odobrenim ACCA, pa stoga imaju pravo da

upravljaju lovom na svojim imanjima lično, dok vlasnici malih poseda gube svo-

je isključivo pravo lova na sopstvenoj zemlji. Povrh toga, oni mesecima moraju

da tolerišu druge članove udruženja lovaca da love na njoj, što, u značajnoj meri

ide na uštrb njihovog prava na imovinu, te izaziva nesumnjivu opasnost.

Prema sudskoj praksi ovog Suda (vidi Darby v. Sweden, presuda od 23.

oktobra 1990. godine, Series A No. 187, str. 12, st. 31, i navedena sudska praksa

u ovom predmetu, vidi takođe Van Raalte v. the Netherlands, presuda od 21. fe-

392

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

bruara 1997. godine, Reports of Judgments and Decisions 1997–I, str. 186, st. 39

i sudsku praksu u ovom predmetu), postupanje je diskriminatorno samo ako se

ne teži „legitimnom cilju“ i ako ne postoji „razuman odnos srazmernosti izme-

đu korišćenih sredstava i cilja čijem se ostvarivanju teži“, naročito u situacijama

gde nije sigurno da bi akt diskriminacije bio uopšte koristan. Čini nam se, da je

to slučaj u ovom predmetu. Država nije zapravo dokazala da je nametnuti vid

diskriminacije uopšte koristan u svrhu postizanja cilja kome se teži. Naprotiv.

Francuski Parlament zahteva od vlasnika malih poseda da podnesu značajne

žrtve, koje ovi mogu izbeći samo uz velike teškoće. S druge strane, Parlament

prepušta samim vlasnicima velikih zemljišnih poseda brigu o brojnosti divljači,

ne ograničavajući pri tom njihovo pravo na imovinu na bilo koji način (čl. L.

222–14 Zemljišnog zakonika); dužnosti koje su im nametnute su nezahtevne i

nejasne, što tim više baca sumnju na delotvornost Zakona u celosti. Štaviše, teš-

ko je videti kako i zašto bi vlasnici imanja površine veće od 20 hektara mogli biti

delotvorniji u upravljanju svojom imovinom, dok je, navodno, suprotan slučaj, u

odnosu na manje posede. Stoga je teško dokazati da postoji razuman odnos sraz-

mernosti, u situaciji gde se značajni ustupci pružaju jednoj kategoriji vlasnika, a

drugoj uskraćuju, naročito jer diskriminatorni mehanizam ovako uspostavljen,

u krajnjem ishodu, nije efikasan u željenoj meri. Ovaj sistem bi, možda bolje

funkcionisao, kada bi se odnosio na sve vlasnike poseda, bez obzira na veličinu,

te kada bi geografski domen primene bio širi. S obzirom na odsustvo razumnog

odnosa srazmernosti između cilja kome se teži i diskriminatornog mehanizma

ustanovljenog Verdejevim zakonom, može se zaključiti, kako je Sud i učinio, da

je postojala povreda člana 1 Protokola br. 1, razmatranog u vezi sa članom 14

Konvencije.

Pitanje povrede člana 11 Konvencije se postavlja na sličan način. Ogra-

ničenja prava obrazloženih u toj odredbi, koja takođe štiti negativnu slobodu

udruživanja (vidi Sigurður A. Sigurjónsson v. Iceland, presuda od 30. juna 1993.

godine, Series A No. 264, str. 15–17, st. 35–37), su dopuštena drugim stavom

istog člana. Uprkos postojanju obaveze nekih vlasnika imanja da se priključe

ACCA, što je zaista predstavljalo ograničavanje slobode udruživanja, Država je

dokazivala da je cilj njene intervencije bio „zaštita prava i sloboda drugih“ (član

11 stav 2 Konvencije), te je tako ustanovljeno ograničenje legitimno.

Ciljevi koje je postavio mehanizam primene Verdejevog zakona, koji oba-

vezuje vlasnike malih imanja da se priključe ACCA, su da se demokratizuje lov,

uredi ova aktivnost i unapredi očuvanje brojnosti divljači, što sve može spadati

u domen „zaštite prava i sloboda drugih“, pomenutih u članu 11 stav 2. Stoga se

ponovo čini mogućim oceniti ovo ograničavanje koje čini Država, kao razumno

i srazmerno cilju kome se teži, što dozvoljava da se zaključi da nije postojala po-

vreda člana 11, razmatrana odvojeno.

Donevši ovaj zaklučak, međutim, čini se neophodnim istaći diskrimina-

tornu prirodu Verdejevog zakona, najpre, jer se ovaj akt ne primenjuje jednako

na sva imanja pogodna za lov, te drugo i najvažnije, da se uopšte ne primenjuje

na sve vlasnike zemlje, budući da su vlasnici krupnih poseda izuzeti. Mere koje

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

393

ovaj Zakon ustanovljava mogu biti opravdane, čak i iz perspektive zahteva ne-

diskriminacije, ako je cilj kome se teži Verdejevim zakonom u razumnoj sraz-

meri sa svojim posledicama. Ali, kako sam već pokušao da istaknem u vezi sa

članom 1 Protokola br. 1, te posledice su veoma neizvesne, upravo zbog diskri-

minatorne prirode mera predviđenih ovim zakonom.

Stoga sam izveo zaključak da su član 1 Protokola br. 1 i član 11 Konven-

cije bili povređeni, ali samo ako se ovi uzmu u razmatranje u vezi sa članom 14

Konvencije.

DELIMIČNO SAGLASNO I DELIMIČNO

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE ZUPANČIČA

I

Po mom mišljenju, predmet je od početka pogrešno opisan, pa je tako

glavno pitanje predmeta, koje je trebalo da bude u žiži razmatranja, rasuto u niz

posebnih pitanja. Da je ovde ova stvar definisana kao diskriminacija, lato sensu,

pitanje bi tada bilo: „Da li je Verdejev zakon diskriminatoran prema vlasnicima

imanja koji su protivnici lova, dajući lovcima izvesna, navodno, prekomerna pra-

va?“

Da bismo shvatili ovo pitanje iz prave perspektive, trebalo bi razumeti,

da je, svakako, svrha gotovo svake pravne norme – bilo da je ova naredba, za-

brana ili dozvola – da razlikuje različite kategorije pravnih subjekata. Čak i kri-

vično pravo, u ovom smislu, uspostavlja diskriminaciju između onih za koje i

dalje važi pretpostavka nevinosti i onih koji su proglašeni krivim. Svaki pravni

sistem funkcioniše na pojmovnom razlikovanju koje povlači pravne posledice

– u ustavnom, građanskom, krivičnom, upravnom, međunarodnom pravu, itd, u

svakoj grani prava. Značenje latinskog glagola discriminare je prosto razlikovati,

odnosno doživljavati različitost, itd.

Čak i u običnom govoru, reč „diskriminacija“ dobija pogrdnu konotaciju,

osim ako postoji razumno opravdanje različitog postupanja prema pojedincu¹¹

(ili celoj kategoriji pojedinaca). Kada ovakva diferencijacija bude, usled predra-

suda ili prosto nedostatka razumnog razmišljanja, spojena upotrebom sile, govo-

rimo o samovolji, hirovitosti, nestalnosti, neregularnosti, nepredvidljivosti... Mi

intuitivno shvatamo da su ovi atributi nepomirljivi s idealom vladavine prava,

pravne države (etat de droit, Rechtsstaat), itd.

S druge strane, ideal vladavine prava pretpostavlja opštost svih zakona,

drugim rečima, njihovu jasnu i pravednu primenu (in abstracto) i njihovu

uniformnu primenu (in concreto). Razlog zašto zakoni moraju unapred

11

Naravno, ovakvo različito postupanje može biti ili diskriminatorno (stricto sensu) ili po-

vlašćeno. U drugom slučaju govorimo o privilegijama. Ove privilegije za jednu kategoriju

pravnih subjekata, međutim, često (kada se u konačnom zbiru, svi slučajevi anuliraju) se

suprotstavljaju interesima druge kategorije pravnih subjekata. Ono što je privilegija za jed-

ne, može biti gubitak ili šteta za druge.

394

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

objavljeni, te apstraktni (opšti), za razliku od, na primer, leges in privos datae, leži

u navedenom.

Visok nivo pojmovne različitosti, odnosno stalnog stvaranja normativnog

razlikovanja, ono je što izdvaja razvijen pravni sistem od primitivnog. Tako se

razvijeni pravni sistemi suočavaju s osnovnom dilemom: „Kako zadržati jednakost

pred zakonom, jednaku zaštitu zakona, itd. – a neprekidno stvarati nove zakonite

razlike („diskriminacije“), nove pravne kategorije, nove klase pravnih subjekata

prema kojima će se postupatu različito...?“ Zato je suštinska kontradiktornost

svega zakonitog neprekidna oscilacija između imperativa jednakosti s jedne stra-

ne, te stalne potrebe za daljim diskriminacijama, s druge.

Budući da je dialektika u osnovi svega legalnog – stvaranje novih zakona,

ujednačenost sudske prakse, načelo stare decisis, neproizvoljna primena ovlašćenja

izvršne vlasti – gvozdeni repertoar načela zakonitosti nas, u konačnoj analizi, više

ne može snabdevati pouzdanim i definitivnim kriterijumima procene. Pravni

sistemi, sa svojim različitim modelima tumačenja pravnih normi, obezebeđuju

pripremljene kriterijume za procenu i odlučivanje. Ali, kada se postavi pitanje

da li je neki zakon kao takav diskriminatoran, na primer pred ustavnim sudom,

ovakvi kriterijumi su od malo koristi.

Moderni ustavni i vrhovni sudovi (ako su snabdeveni ovlašćenjem sudske

revizije zakona) suočavajući se sa slučajevima diskriminacije, koji nastaju jedan

za drugim, pribegavaju meta-sudijskom kriterijumu rasuđivanja, u određivanju

da li je konkretan zakon, sudska ili upravna odluka proizvoljna, konfliktna,

neopravdana, diskriminatorna, itd.

Nije potrebno naglašavati, da se ovaj kriterijum rasuđivanja može lako

pretvoriti u načelo prihvatanja nezakonitosti. Preterano razmatranje valjanosti

namera zakonodavca, može izazvati posledicu da sud koji ovako postupa prekrši

načelo uzdržanosti, odnosno neutralnosti. Ipak, stvar ne leži u uzdržanosti suda,

već u očuvanju autonomije pravnog rasuđivanja.

Kao drugi ekstrem, pojavljuje se, stidljiv, defanzivan nazadak u formalno-

pozitivistički stil pravnog formulisanja, karakterističan za nove ustavne sudove,

koji se, još uvek, nisu postavili vis-à-vis zakonodavne i izvršne grane vlasti. Ali,

kako smo gore istakli, pred sudovima najviše instance ne može postojati prost

praecepta: Ovi sudovi moraju ići dalje od pukog tumačenja konkretnih zakona,

što spada u delokrug rada opštih sudova.

Izgleda da smo mi stali na stanovište negde između ova dva ekstrema u

tumačenju Konvencije i njenog člana 14.

II

Na sreću, ipak je mnogo lakše reći šta nije razumno u odnosu na on što je-

ste. Ako bismo konkretan predmet pred nama definisali u smislu diskriminacije,

otvorilo bi se jedinstveno pitanje opravdanosti različitog postupanja prema vla-

snicima koji se protive lovu, vis-à-vis lovaca. Predmet je već dovoljno politizovan

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

395

od strane samih podnosilaca da bismo ovo pitanje načela postavili kao centralno

u ovoj raspravi. Vlasnici koji se protive lovu, zapravo navode da je „lobi lovaca“

u Francuskoj politički privilegovana grupa. Podnosioci dalje tvrde, gotovo ide-

ološki, da su oni, u suštini svojih principa, svim svojim bićem suprotstavljeni

ubijanju životinja kao i članstvu „pro forme“ u lokalnim ACCA.

Ono što, u izvesnoj meri, zamagljuje ovo pitanje je činjenica da podnosi-

oci u ovom predmetu zasnivaju svoj položaj (legitimatio activa), na pravu svo-

jine, ili svom vlasništvu na zemlji na joj se odigrava lov. Zamislite pak, da oni

nisu posedovali bilo kakvu zemlju, ali su protivnici načela ubijanja divljači, jer

su zastupnici prava životinja, recimo. Oni bi tada tvrdili da je zakon koji uopšte

dopušta lov kao takav, zbog sumnjivih motiva zakonodavca, bio diskriminatoran

prema njima; oni bi morali da tvrde da je takav zakon dao pravo ubijanja životi-

nja lovcima, dok je zakonodavac, neopravdano, ignorisao njihovo principijelno

protivljenje takvom „varvarskom činu“.

Da bismo stavili ovo u kontekst prethodnih razmatranja, morali bismo da

kažemo da je zakonodavac ovde uspostavio odabranu kategoriju „lovaca“, zajed-

no s njihovim navodno nerazumnim privilegijama. Na osnovu ovih nerazumnih

privilegija lovaca, oni koji se protive lovu bi tvrdili da su stavljeni u neravnopra-

van položaj, drugim rečima, diskriminisani. Oni bi dalje tvrdili da nisu postojale

razumne osnove za privilegije, s xobzirom da lov nije služio bilo kakvoj odredi-

voj društvenoj svrsi, već je bio prosto anahroni oblik nastavljanja aristokratskih

privilegija, težnja ka zadovoljstvu, itd... Oni bi tvrdili da je davanje prava na lov

– nezavisno od spone s imovinom – bilo proizvoljno, jer ne postoji racionalno

opravdanje njegovog ustanovljavanja uopšte.

U predmetu pred nama, morali bi se složiti, a fortiori, pravne privilegije

date, bez racionalnih osnova izazivaju proizvoljno nametnute neprijatnosti

(imissiones, u rimskom pravu) onima koji su, po sili zakona, obavezni da tolerišu

zakonito upražnjavanje ovih privilegija na vlastitoj zemlji. Reći da oni imaju

mogućnost da izbegnu ovu obavezu ograđivanjem svojih 20 hektara imovine,

dodalo bi uvredu učinjenoj šteti. Stoga je jasno da se mi ovde suočavamo s

diskriminacijom, per se.

III

Meni ipak, nije očigledno da lov nema bilo kave odredive društvene

svrsishodnosti ili korisnosti. Da je tako, postojale bi države u kojima je lov

striktno stavljen van zakona. Ja ne znam nijednu takvu državu. Mogao bih se

složiti, arguendo, da postoji klasa onih koji se protive lovu, koja se može osećati

diskriminisano, naročito ukoliko veruju da je lov gnusna aktivnost, koja uključuje

ubijanje nedužnih životinja.

Takođe je jasno da se stvar svodi na pitanje rasuđivanja, vel non, o lovu

kao društvenom običaju. Kako je dalje nemoguće reći, izuzev sa čisto ideološkog

stanovišta, da je lov nerazuman, Sud se nalazi u poziciji da mora odmeravati

razumnu osnovu lova s jedne strane, i neophodne immissiones koje moraju trpeti

396

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

oni koji se protive lovu, s druge. U pogledu jednakosti zaštite, pitanje je da li je

navedena diskriminacija racionalno povezana s legitimnim interesom zakona.

U ovom smislu, Verdejev zakon je, doduše, nespretan, odnosno može

se primetiti da, bar u nekim aspektima, nije u racionalnoj vezi s legitimnim

društvenim interesom. Ipak, postoje pozitivni aspekti Verdejevog zakona, kako

je uverljivo objasnio, u svom izdvojenom mišljenju, sudija Kosta. Moramo imati

na umu da većina problema potiče od pokušaja, koji je učinjen Verdejevim

zakonom, da se postigne pravičan kompromis između prava na lov i prava

privatnih vlasnika poseda. Ako bi se ova dva aspekta odvojila, kao što je slučaj u

mnogim državama gde vlasnici zemljišnih poseda ne stiču automatsko članstvo u

udruženjima lovaca, niti pravo ili mogućnost da sprečavaju lov na svojoj zemlji,

izvesna neumesna rešenja Verdejevog zakona uopšte ne bila potrebna. Stoga je

prilično neprikladno osuditi francusko zakonodavstvo, zato što je pokušalo da

postigne ravnotežu između prava na lov i prava privatnih vlasnika poseda – time

se izlažući prigovoru o činjenju diskriminacije. Iz ovog razloga, takođe, ja se ne

mogu pridružiti tvrdnji da je Verdejev zakon pao na proveri razumnog odnosa

prema postavljenim ciljevima.

Međutim, trebalo bi razumeti da se ocena umerenog, razumnog odnosa

diskriminacije primenjuje na društvena i ekonomska pitanja, poput odnosa lova

prema zaštiti životne sredine. Ako je pretpostavljena klasifikacija, uspostavljena

u odnosu na rasu, inostranost, nacionalno poreklo, u pitanju, primenila bi se

striktna provera, ili, drugim rečima, smatralo bi se da je Konvencija prekršena,

osim ako ne postoji uverljiv interes Države, koji se sprovodi zakonom prikladno

skrojenim da služi ovom interesu. Kada je reč o polu, vanbračnoj deci i sl. povišena

mera provere bi se imala primeniti, to jest, takav zakon bi kršio Konvenciju,

izuzev ako ovaj nije u čvrstoj vezi sa suštinski važnim interesom Države.

Doduše, postoje ocene zaštite jednakosti pred zakonom, tipično

primenjivane na ustavne žalbe pred ustavnim sudovima. Ali, jedina značajna

razlika je u tome što mi odlučujemo in concreto i inter partes, a opšti erga omnes

uticaj naše odluke biva implicitan u odlučivanju po pojedinačnim tvrdnjama.

Suštinski, problem diskriminacije je identičan.

Izuzimajući navedeno, ja se priključujem većini u stavu da nameravana

privilegija dobijanja članstva u ACCA, može određenim vlasnicima poseda biti,

privilegium odiosum, odnosno predstavljati povredu njihove slobode udruživanja

– iz čisto subjektivnih, moralnih, čak ideoloških razloga.

DELIMIČNO SAGLASNO I DELIMIČNO

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE TRAJE

Slažem se sa sudijom Kostom, iz razloga iznetih u njegovom mišljenju,

da nije bilo povrede člana 1 Protokola br. 1, bilo razmatrano odvojeno ili u

vezi sa članom 14 Konvencije, ali se takođe slažem s mišljenjem sudije Kafliša,

u delu gde on zaključuje da je postojala povreda člana 11 Konvencije u vezi sa

članom 14.

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

397

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE KOSTE

(prevod)

1. Većina je zaključila da su postojale povrede više članova Konvencije kao

i člana 1 Protokola br. 1. Ja sam nesaglasan po svim tačkama.

2. Pored pojedinačne situacije podnosilaca predstavki, koja se svakako

mora ispitati in concreto, postoji problem, više opšte prirode, o saglasnosti fran-

cuskog zakona o lovu, konkretno Zakona od 10. jula 1964. godine, koji je poznat

kao „Verdejev zakon“, s Konvencijom i njenim protokolima, budući da niko nije

osporavao da su upravni i sudovi opšte nadležnosti, koji su doneli odluke protiv

podnosilaca, ispravno primenili pravo.

3. Povrh svega, mora se naglasiti da su predmet i posledica Verdejevog

zakona, koji se primenjivao nekih trideset pet godina, bili regulisanje lova

u Franuskoj, naročito na jugu Zemlje, gde je, usled unutrašnjeg parcelisanja

seoskih imanja i veoma velike slobode lova („opšti lov“), ovaj postao gotovo

slobodan za svakoga. To je imalo loš efekat na divljač, useve i, u konačnoj analizi,

na ceo ekosistem. Daleko od toga da je bio ograničen na zaštitu sebičnih interesa

lovaca, Verdejev zakon je težio stvarnim ciljevima u opštem interesu, konkretno,

ublažavanju posledica unutrašnjih podela imanja, sprečavanju krivolova,

podsticanju uništavanja štetočina i omogućavanju uspostavljanja rezervata za

divljač.

4. Glavno načelo ove politike u opštem interesu bilo je ustanovljavanje

opštinskih udruženja lovaca (ACCA); ova su morala biti formirana u nekim

okruzima, odnosno mogla biti, u drugim. Okruzi u kojima je postojala obaveza

uspostavljanja ACCA su oni u kojima prefekt predlaže osnivanje, uz obaveznu

saglasnost saveta okruga, koji sačinjavaju predstavnici naroda, izabrani po op-

štem, neposrednom pravu glasa; u okruzima gde se primenjuje načelo dobro-

voljnog uspostavljanja ACCA, ova ne moraju biti formirana, osim ako kvalifiko-

vana većina vlasnika imanja, (koji čine kvalifikovanu većinu teritorije opštine),

ne odluče suprotno. Zakonodavac se ne može, po mom mišljenju, kriviti za is-

poljavanje svog dvostrukog interesa za demokratiju, na nivou okruga i opštine,

stoga činjenica da na tek skoro trećini od ukupnog broj opština postoji formi-

rano udruženje lovaca, ni u jednom smislu ne znači da Verdejev zakon ne služi

opštem interesu. Štaviše, okruzi u kojima se upražnjavao lov uopšte nisu bile po-

granične, zapravo daleko od toga. U industrijskom i postindustrijskom društvu,

opštine gde je lov uopšte zamisliv, ili gde bi imao ikakav smisao, ne uključuju

bilo šta poput gradova, pa čak i sela.

5. Povrh toga, glavni smisao ovih ACCA, a to je u stvari srce ovog

problema, je upravljanje lovnim područjima koja su dovoljne veličine, nastale

udruživanjem imanja vlasnika zemljišta s tertorije opštine (isključivo u svrhu

lova, razume se).

6. Neophodno je istaći potrebu organizovanja lova u javnom interesu, kako

zbog toga što je ona prilično zanemarena u ovom predmetu, tako i zbog toga

što sudska praksa ovog Suda, legitimno, dodeljuje veliki značaj javnom interesu,

398

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

naročito u svrhu primene članova na koji su se pozvali podnosioci predstavki.

Zapravo, dva glavna problema koja nastaju u ovom predmetu su ograničavanje

prava svojine i povreda negativnog prava na slobodu udruživanja, u oba slučaja

u odnosu na potrebu regulisanja lova u opštem interesu.

7. U vezi s pravom na imovinu, Sud je, sledeći jezik i duh člana 1 Proto-

kola br. 1, posebno drugog stava ovog člana, oduvek prihvatao da Države imaju

pravo „da primenjuju zakone koje smatraju potrebnim da bi regulisale korišće-

nje imovine u skladu s opštim interesom“.

Po mom mišljenju, to je upravo ono što je Francuska učinila. Verdejev

zakon podrazumeva da su vlasnici zemlje udruženi u ACCA, čak i oni koji ne

učestvuju u lovu lično, pa i oni koji se protive lovu, saglasni, nolentes volentes,

da dopuste lovcima pristup njihovoj zemlji i lov na njoj, ne u cilju upražnjava-

nja sporta, već radi učešća u istinskom poslu od opšteg interesa (iako ponašanje

izvesnih pojedinačnih lovaca, na žalost, učini da navedeno izgubimo iz vida).

8. Doduše, Sud je dosledno zahtevao da ograničavanje prava korišćenja

imovine bude u razumnoj srazmeri i ravnoteži koja se mora zadržati, između

opšteg interesa i osnovnih prava.

9. Moj stav je, međutim, da upravo ova ravnoteža nije bila poremećena u

ovom predmetu. Od tri atributa prava svojine, samo jedno – usus je trpelo neka

ograničenja, abusus nije, niti je ikakva ograničenja trpeo fructus– što verovatno

nema bilo kakvog značaja za podnosioce, koji se svim svojim bićem protive bilo

kakvom obliku lova – budući da Verdejev zakon stvara mogućnost za plaćanje

naknade vlasnicima, po osnovu izmakle dobiti koja je nastala lišavanjem izvora

prihoda koje su uživali pre osnivanja ACCA. Čak i samo ograničavanje ususa nije

ni opšte, ni apsolutno. Ograničeno je godišnjim sezonama lova (čak i tada lovci,

koji su uključeni u nešto što je za njih hobi, teško mogu loviti svakog dana) i

zabranom lova u poluprečniku od 150 metara od bilo čijeg prebivališta, odnosno

stambenog objekta, (što predstavlja površinu od 7 hektara, radi poređenja sa,

kao što ćemo videti, najčešće zahtevanim pragom od 20 hektara). Postoje i

drugi načini za one koji se protive lovu da „zaštite“ svoju zemlju (ograditi je

neprekidnom, neprobojnom ogradom, podneti prigovor ako površina zemljišta

prelazi zahtevani prag, obezbediti kroz kolektivnu demokratsku akciju da

formiranje ACCA ne dobije podršku većine u savetu okruga, ili kvalifikovanu

većinu unutar opštine, itd.). Priznajem da su ove mogućnosti često više formalne

nego stvarne, jer je ograda skupa, na primer, ali ne bi bilo ispravno ne pomenuti

ih. U svakom slučaju, one odražavaju nepobitnu brigu na strani Parlamenta.

10. Kada bi trebalo uravnotežiti opšti interes i izvesno ograničavanje prava

svojine, ne nalazim da drugi tas na vagi ima veću težinu od prvog, osim ako se

ne podlegne iskušenju davanja božjih svojstava pravu svojine, što bi, po mom

mišljenju, bilo pogrešno. Mi ne bismo smeli učiniti gradsko planiranje, regional-

ni razvoj, javne radove, ukrupnjavanje imanja i slično, nemogućim. Neko može

biti potpuno privržen slobodi i vladavini prava – kao što su utemeljivači Kon-

vencije bili – a da ne čini pojedinačne slobode apsolutnim ili da isključi opšti

interes iz vladavine prava – što, očigledno nije bila namera onih koji su pisali

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

399

Konvenciju. U vezi s lovom, oblašću u kojoj bi svakoj državi trebalo ostaviti ši-

roko polje procene, gde mnoge evropske države imaju zakone koji ograničavaju

pravo svojine u cilju primenjivanja politike lova, čini mi se da Sud ide individua-

lističkim pravcem, koji će primenu ove vrste politike učiniti teško sprovodivom.

U svakom slučaju, teško mi je da prhvatim da je u ovom predmetu bilo povrede

člana 1 Protokola br. 1.

11. Drugi problem se odnosi na slobodu udruživanja, konkretnije ono

što se naziva negativnom slobodom udruživanja. Za razliku od Univerzalne

deklaracije (član 20), Konvencija ne propisuje izričito pravilo da „niko ne može

biti obavezan na pripadnost nekoj asocijaciji“ ali, Sud ju je izveo, vrlo legitimno,

na peremptoran način, iako ne bez uslova (vidi Young, James and Webster v.

United Kingdom, presuda od 13. avgusta 1981. godine, Series A No. 44).

12. Međutim, ako prihvatimo da član 1 Protokola br. 1 nije prekršen

primenom Verdejevog zakona prema podnosiocima, nije teško prihvatiiti da,

takođe, nije postojala povreda člana 11 Konvencije.

13. Doduše, ljudi u položaju podnosilaca, smatraju sebe, de plano,

članovima udruženja, čije postojanje i svrhu ne odobravaju, kao stvar principa.

Ali ova udruženja su posebne vrste, što stavlja ovu stvar, u velikoj meri, u

perspektivu.

14. Kao prvo, ova udruženja, koja je Parlament klasifikovao kao takva i

predvideo da ona da budu podvrgnuta Zakonu od 1. jula 1901. godine, veoma

su slična javnopravnim pravnim licima. Njihov cilj je propisan Verdejevim za-

konom. Ona moraju biti odobrena aktom upravnih vlasti. Može postojati samo

jedno u datoj opštini. Ona ne mogu biti slobodno uspostavljena. Njihovi statuti

sadržavaju obavezujuće odredbe. Od ovih udruženja se zahteva da formiraju re-

zervate za divljač određene minimalne površine propisane Zakonom. Prefekti

vrše nadzor nad njima i imaju pravo odobravanja njihovih statuta, unutrašnjih

pravila postupka, kao i pravila kojima se uređuje lov. Oni mogu raspustiti izabra-

ne izvršne odbore ovih tela i zameniti ih imenovanim rukovodećim odborima.

Ukratko, Sud je mogao zauzeti stanovište da ovo nisu udruženja u smislu zna-

čenja koje predviđa član 11, već javnopravne institucije, koje teže cilju od opšteg

interesa, uprkos njihovoj klasifikaciji u domaćem pravu; ovo bi podrazumevalo

zaključak da je član 11 neprimenljiv. Postoje precedenti za ovakav pristup; ali,

odgovor na ovo pitanje je subjektivne prirode, tako da ovo razmatranje ostaje

bez posledica. Većina je, tako (ne bez izvesnih ubedljivih argumenata), dala od-

lučujući značaj klasifikaciji kojom je Parlament ustanovio ACCA, i u skladu s

tim, prihvatila da se na ova odnosi član 11.

15. Drugo, iako lica poput podnosilaca mogu smatrati sebe članovima

ACCA protiv svoje volje, oni imaju prava koja se odnose na sve članove, naro-

čito pravo da utiču na odluke udruženja lovaca, bez obaveza, koje se zauzvrat

postavljaju u ovakvim slučajevima; kao članovi po automatizmu ne moraju da

plaćaju članarinu i nisu u obavezi da plate naknadu za bilo kakav gubitak koji bi

udruženje moglo da pretrpeti. Ako je prihvaćeno da, u skladu sa članom 11 stav

2, ograničenja mogu biti postavljena pravu na slobodu udruživanja – uključujući

400

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

i negativno pravo – naročito u cilju zaštite prava i sloboda drugih, ograničenja

sprovedena Verdejevim zakonom, u odnosu na negativno pravo slobode udruži-

vanja vlasnika zemlje koji ne učestvuju u lovu ili se suprotstavljaju lovu, ne mogu

se smatrati nesrazmernim, pogotovu imajući u vidu polje slobodne procene koje

bi državi trebalo ostaviti.

16. Kao treće, zapravo, stvarno ograničenje kojim Verdejev zakon delu-

je na prava i slobode zajemčene Konvencijom odnosi se na pravo na imovinu.

Udruženja su zapravo samo pravni mehanizam sekundarnog značaja u krajnjoj

analizi, radi uključivanja zemljišnih parcela u opštinska ili međuopštinska lov-

na područija. Ono što uznemirava podnosioce predstavki nije činjenica da su

članovi ACCA, već to što vide lovce i njihove pse na svojoj zemlji. Štaviše, Sud

je bio u pravu uzevši u razmatranje najpre član 1 Protokola br. 1. S obzirom na

moja izneta razmatranja da nije bilo povrede člana 1 Protokola br. 1, sa svoje

strane, ne mogu doneti zaključak o postojanju povrede člana 11 Konvencije.

17. Međutim, ako prava zajemčena članom 11 Konvencije i članom 1 Pro-

tokola br. 1, razmatrana odvojeno, nisu bila povređena, nužno ne sledi da nije

bilo prekršaja ovih odredbi u vezi sa članom 14. Drugim rečima, može postojati

treći problem u vezi s diskriminacijom. Štaviše, neke sudije su bile osetljivije na

ovaj aspekt predmeta (vidi konkretno delimično saglasno i delimično izdvojeno

mišljenje sudije Kafliša).

18. Ne delim ovo mišljenje, takođe. U odnosu na pravo na imovinu, pita-

nje je da li je razlikovanje između malih zemljišnih poseda (obično manjih od

20 hektara, u nekim okruzima manjih od 40 ili 60) i velikih poseda, razumno

opravdano. Verujem da jeste. Parlament nije imao nameru kažnjavanja „malih“

vlasnika zemlje i favorizovanja „velikih“, koja u svakom slučaju ne bi bila mu-

dra politika sa stanovišta birača (dok je Verdejev zakon do sada preživeo devet

uzastopnih parlamentarnih saziva!). Njegova briga je bila kako da obezbedi – u

opštem interesu – stvaranje lovnih područija dovoljne veličine da bi bila održiva

(divljač svakako ne poštuje granice imovine). Stoga je bilo neophodo postaviti

razuman prag. Kao sva takva rešenja, prag o kome je reč ima proizvoljan as-

pekt, ali ono što je bitno je razlikovanje između onih koji su obavezni da ostave

svoju zemlju „otvorenom“ (izuzev ako je ograde) i onih koji mogu ovo odbiti,

što ima biti saglasnosno s Konvencijom. Da bi se ovaj uslov ispunio, ne može

biti zasnovan na imovini, na primer (čl. 14); ali to nije slučaj, bilo u skladu s

namerom Parlamenta ili zbog činjenice da ne postoji bilo kakva međuzavisnost

između minimalne površine i vrednosti zemlje (vidi na primer James and Others

v. United Kingdom, presuda od 21. februara 1986. godine, Series A No. 98). Ta-

kođe, mora postojati razuman odnos srazmere između upotrebljenih sredstava

i cilja čijem se ostvarivanju teži (vidi Darby v. Sweden, presuda od 23. oktobra

1990. godine, Series A No. 187). Ali upotrebljena sredstva (prag) srazmerna su

legitimnom cilju kome se teži, kako nam pokazuju primeri mnogih evropskih

zemalja koje primenjuju ovakav prag, u istu svrhu. U vezi s diskriminacijom koja

navodno počiva u činjenici da se prema vlasnicima malih zemljišnih poseda po-

stupalo različito od jedne opštine do druge, zavisno od toga da li postoji ACCA,

Predmet Šasanju i drugi protiv Francuske

401

svojstveno je prirodi Zakona, koji je u težnji da primeni demokratska načela bio

zamišljen ne da „nameće odozgo“ već da „organizuje odozdo“. Ova mera opreza

potpuno je legitimna u oblasti kao što je lov, čiji su emotivni i katkada strastveni

elementi upravo ilustrovani u ovom predmetu, te se ne može, bez paradoksa,

upotrebiti kao oružje protiv onih koji su je preduzeli.

19. Rekavši ovo, mogu biti vrlo kratak u vezi s pravom slobode

udruživanja. Obzirom da smatram članstvo u ACCA drugorazrednom stvari,

vis-à-vis pitanja korišćenja imovine, nalazim da bi bilo još teže prepoznati

povredu članova 14 i 11, razmatranih zajedno, nego povredu člana 1 Protokola

br. 1, u vezi sa članom 14.

20. Ograničiću svoje konačne primedbe na zapažanje da bi Sud svojom

presudom trebalo da obaveže Državu i Parlament, da razmotre Zakon koji je do-

net 1964. godine. Na kraju, to je verovatno pozitivna stvar, s obzirom da propisi

u ovoj oblasti zavise toliko od savremenih društvenih shvatanja, a očigledno je

da se društvo promenilo i da društvena ravnoteža 1999. godine – između ekolo-

ga i lovaca, na primer – nije onakva kakva je bila pre trideset pet godina. Može

se, s pravom postaviti pitanje kakav bi zakon trebalo da bude usvojen, da bi bio

usaglašen sa zahtevima Suda. Da parafraziram predmet Mellacher and Others v.

Austria, presuda od 19. decembra 1989. godine, (Series A No. 169, konkretno

st. 45 i 48, na str. 25 i 26), što je presuda Suda [koji je tada¹²većao] u plenumu,

zakonodavstvo će morati da zasniva svoj sud prema tome šta je na razumnoj

osnovi opšti interes, te upotrebi sredstva, koja su u razumnoj srazmeri s ciljevi-

ma kojima teži. To neće biti lako ostvariti, ali je svakako moguće...

12

Pre stupanja na snagu Protokola br. 11 a u skladu s tadašnji pravilom 50 Poslovnika Suda

veće je u određenim okolnostima moglo ustupiti predmet na razmatranje plenarnom sa-

stavu Suda. Nakon stupanja na snagu pomenutog protokola postoji mogućnost ustupanja

nadležnosti Velikom veću, koje ne veća u plenumu, već ga čini 17 sudija (prim. ur.).