PREDMET OZGUR GUNDEM protiv TURSKE

(Predstavka br. 23144/93)

PRESUDA

Strazbur, 16. marta 2000. godine

U predmetu Ozgur Gundem protiv Turske,

Evropski sud za ljudska prava (Četvrto odeljenje) zasedajući u veću u

čijem su sastavu bili:

g. M. PELONPA (PELLONPÄÄ), predsednik,

g. G. RES (RESS),

g. A. Pastor RIDRUEHO (Pastor RIDRUEJO),

g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH),

g. J. MAKARČIK (MAKARCZYK),

g. V. BUTKEVIČ (BUTKEVYCH), sudije,

g. F. GOLCUKLU (GÖLCÜKLÜ), ad hoc sudija,

i g. V. BERGER (BERGER), sekretar Odeljenja,

nakon većanja na zatvorenim sednicama 10. novembra 1999. godine i 3.

februara 2000. godine,

izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg navedenog datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je Sudu uputila Evropska komisija za ljudska prava (u daljem

tesktu: Komisija) 8. marta 1999. godine, u okviru roka od tri meseca utvrđe-

nog nekadašnjim članovima 32 stav 1 i 47 Evropske konvencije o zaštiti ljud-

skih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Proistekao je iz

predstavke (br. 23144/93) protiv Republike Turske koju je Komisiji podnelo, u

skladu s nekadašnjim članom 25, troje turskih državljana, Gurbeteli Ersoz (Gur-

betelli Ersöz), Fahri Ferda Ćetin (Fahri Ferda Çetin) i Jašar Kaja (Yaşar Kaya),

i Ulkem Basin ve Jajinčilik Sanaji Tikaret (Ülkem Basýn ve Yayýncýlýk Sanayý

Ticaret Ltd), preduzeće sa sedištem u Istanbulu, 9. decembra 1993. godine. Prva

dva podnosioca predstavke bili su glavna urednica, odnosno, pomoćnik glavnog

urednika lista Ozgur Gundem dok su treći i četvrti podnosilac predstavke bili

vlasnici pomenutog lista. Komisija je kasnije odlučila da ne razmatra predstav-

ku u meri u kojoj se ona odnosi na prvog podnosioca predstavke, pošto je ona

umrla 1997. godine.

Predstavka se odnosila na navode njenih podnosilaca da je postojao

zajednički i nameran napad na njihovu slobodu izražavanja kroz kampanju na

256

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

čijem su udaru bili novinari i druga lica uključena u Ozgur Gundem. Podnosioci su

predstavku zasnivali na članovima 10 i 14 Konvencije i članu 1 Protokola br. 1.

Komisija je predstavku proglasila prihvatljivom 20. oktobra 1995. godine.

U svom izveštaju od 29. oktobra 1998. godine (nekadašnji član 31 Konvencije),

izrazila je mišljenje da je došlo do kršenja člana 10 (jednoglasno), da nije došlo do

kršenja člana 14 (petnaest glasova prema dva) i da nije bilo potrebe da posebno

razmatra da li je došlo do kršenja člana 1 Protokola br. 1 (jednoglasno).¹

2. Nakon stupanja na snagu Protokola br. 11 uz Konvenciju 1. novembra

1998. godine, a u skladu s odredbama njegovog člana 5 stav 4 u vezi s pravilima

100, stav 1 i 24, stav 6 Poslovnika Suda, panel sudija Velikog veća je odlučio 31.

marta 1999. godine da predmet razmatra veće konstituisano u okviru jednog od

odeljenja Suda.

3. U skladu s pravilom 52, stav 1, predsednik Suda, g. L. Vildhaber (Wil-

dhaber), dodelio je predmet Četvrtom odeljenju. U veću konstituisanom u okvi-

ru tog Odeljenja bio je po službenoj dužnosti g. R. Tirmen (Türmen), sudija iza-

bran s liste Turske (čl. 27 st. 2 Konvencije i pravilo 26, st. 1 (a)), i g. M. Pelonpa

(Pellonpää), predsednik Odeljenja (pravilo 26, st. 1 (a)). Ostali članovi koje je

predsednik Odeljenja odredio kako bi se popunilo veće bili su g. G. Res (Ress), g.

A. Pastor Ridrueho (Pastor Ridruejo), g. L. Kafliš (Caflisch), g. J. Makarčik (Ma-

karczyk) i gđa N. Vajić (pravilo 26, st. 1 (b)).

4. G. Tirmen se 1. juna 1999. godine povukao iz veća (pravilo 28). Vlada

Turske (u daljem tekstu: Država) je shodno tome imenovala g. F. Golcuklu (Göl-

cüklü) da učestvuje u radu veća kao ad hoc sudija (čl. 27 st. 2 Konvencije i pravilo

29, st. 1).

5. Veće je 13. jula 1999. godine odlučilo da održi raspravu.

6. Shodno pravilu 59, stav 3, predsednik veća pozvao je stranke da

predaju podneske u vezi s pitanjima pokrenutim u predstavci. Sekretar je primio

podneske podnosilaca predstavke i države 5. odnosno 20. oktobra 1999. godine.

7. U skladu s odlukom veća, održana je javna rasprava u zgradi Suda u

Strazburu, 10. novembra 1999. godine.

Pred Sudom su se pojavili:

(a) za Državu

g. M. Ozmen (Özmen),

g. F. Polat (Polat),

g. F. Čališkan (Çalişkan),

gđa M. Gulsen (Gülsen),

g. E. Genel (Genel),

g. F. Guni (Güney),

kozastupnik,

savetnici;

g. C. Ajdin (Aydýn),

1

Napomena Sekretarijata: Izveštaj se može dobiti od Sekretarijata.

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

257

(b) za podnosioce predstavke

g. W. Bauring (Bowring),

g. K. Jildiz (Yýldýz),

advokat,

savetnik.

Sudu su se obratili g. Bauring i g. Ozmen.

8. Gđu Vajić, koja više nije mogla da učestvuje u razmatranju predmeta, 3.

februara 2000. godine zamenio je g. V. Butkevič pravilo 26, stav 1 (c)).

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI PREDMETA

9. Ozgur Gundem bio je dnevna novina čije sedište je bilo u Istanbulu. To

je bila publikacija na turskom jeziku, čiji se nacionalni tiraž procenjivao na naj-

više 45.000 primeraka, i s određenim međunarodnim tiražom, koji nije naveden.

On je uključivao i list koji mu je prethodio, nedeljnik Jeni Ulke (Jeni Ülke), koji

je izlazio od 1990. do 1992. godine. Ozgur Gundem je izlazio od 30. maja 1992.

godine do aprila 1994. Nasledio ga je drugi list, Ozgur Ulke (Ozgur Ülke).

10. Predmet se odnosi na navode podnosilaca predstavke da je Ozgur

Gundem bio predmet ozbiljnih napada i uznemiravanja koji su na kraju doveli

do njegovog zatvaranja i za koje su neposredno ili posredno odgovorne turske

vlasti.

A. Slučajevi nasilja i pretnji listu Ozgur Gundem

i licima povezanim s njim

11. Podnosioci predstavke dali su detaljne izjave Komisiji, navodeći napade

izvršene na novinare, distributere i druga lica povezana s listom (vidi stavove

32–34 izveštaja Komisije). Država je, u svojim izjavama Komisiji, poricala da su

se neki od ovih napada odigrali (vidi stavove 43–62 izveštaja Komisije). U svojim

izjavama Sudu, nijedna od stranaka nije imala bilo kakav komentar na zaključke

Komisije u tom pogledu (vidi stavove 141–42 izveštaja Komisije).

12. Sledeći slučajevi nisu osporeni.

Sedam lica povezanih s listom Ozgur Gundem ubijeno je u okolnostima

koje su prvobitno smatrane za ubistva koja su izvršili „nepoznati počinioci“: (1)

Jahja Orhan (Yahya), novinar ubijen iz vatrenog oružja 31. jula 1992. godine;

(2) Husein Deniz (Hüseyin), zaposlen u listu Ozgur Gundem, ubijen iz vatrenog

oružja 8. avgusta 1992. godine; (3) Musa Anter, stalni kolumnista za Ozgur Gun-

dem, ubijen iz vatrenog oružja 20. septembra 1992. godine; (4) Hafýz Akdemir,

zaposlen u listu Ozgur Gundem, ubijen iz vatrenog oružja 8. juna 1992. godine;

(5) Kemal Kilić (Cemil Kýlýç), predstavnik lista Ozgur Gundem u Urfa (Şauhur-

fa), ubijen iz vatrenog oružja 18. februara 1993. godine (predstavka br. 22492/93

koju je podneo Kemal Kilić u vezi s navodnom odgovornošću države za ovo ubi-

stvo se rešava pred Sudom – vidi izveštaj Komisije od 23. oktobra 1998. godine);

258

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

(6) Cengiz Altun, izveštač za Jeni Ulke, ubijen iz vatrenog oružja 24. februara

1992. godine; (7) Ferhat Tepe, dopisnik lista Ozgur Gundem iz Bitlisa, otet 28.

jula 1993. godine i pronađen mrtav 4. avgusta 1993. godine.

Dogodili su se sledeći napadi: (1) 16. novembra 1992. godine podmetnut je

požar u novinarnici Kadira Sake u Dijarbakýru; (2) oružani napad na Ešrefa Jašu

(Eşref Yaşa), takođe prodavca novina, 15. januara 1993. godine u Dijarbakýru; (3)

oružani napad na prodavca novina Hašima Jašu (Haşim Yaşa) 15. juna 1993. go-

dine u Dijarbakýru (ovaj incident i onaj koji se odnosi na napad na Ešrefa Jašu bili

su predmet predstavke po Konvenciji – vidi presudu u predmetu Yaşa v. Turkey

od 2. septembra 1998. godine, Reports of Judgments and Decisions 1998–VI); (4)

26. septembra 1993. godine Mehmet Balamir, raznosač novina, bio je napadnut

nožem u Dijarbakýru dok je prodavao Ozgur Gundem; (5) godine 1993, u Erga-

niju, dečake koji su prodavali novine nožem je napalo neko lice; (6) podmetanje

požara u novinarnici u Mazidagýju; (7) u Bingolu, 17. novembra 1992. godine,

automobil prodavca novina uništen je u požaru; (8) u Juksekovi oktobra 1993. go-

dine, ekspolozija bombe oštetila je prodavnicu novina; (9) bomba je eksplodirala

u kancelariji u Istanbulu pravnog sledbenika lista, Ozgur Ulke, 2. decembra 1994.

godine, usmrtivši jednog zaposlenog i ranivši još osamnaestoro.

13. Podnosioci predstavke nabrojali su veliki broj drugih slučajeva (pod-

metanja požara, napada i pretnji prodavcima novina, distributerima i raznosa-

čima novina) za koje je Država tvrdila ili da se nisu ni dogodili ili da u vezi s

istima nije dobila bilo kakvo obaveštenje ili pritužbu (vidi stavove 32–34 i 43–62

izveštaja Komisije). Oni su takođe upućivali na nestanak novinara Ajsela Mal-

kača (Aysel Malkaç) 7. avgusta 1993. godine i zatvaranje i zlostavljanje mnogih

novinara, među kojima i Saliha Tekina, za koga je utvrđeno, nakon što je podneo

predstavku Strazburu, da je bio podvrgnut nečovečnom i ponižavajućem postu-

panju dok je bio u policijskom pritvoru (vidi stav 37 izveštaja Komisije i presudu

u predmetu Tekin v. Turkey, 9. juna 1998. godine, Reports 1998–IV, str. 1517–18,

st. 53–54).

14. Podnosioci predstavke, i ostali koji su zastupali list i njegove zaposlene,

uputili su brojne peticije vlastima u vezi s pretnjama i napadima za koje su tvr-

dili da su se dogodili. One su navedene u izveštaju Komisije (stav 35) i obuhva-

taju pisma podnosioca predstavke Jašara Kaje guverneru regiona pod vanrednim

stanjem, ministru unutrašnjih poslova, predsedniku i potpredsedniku Vlade, u

kojima ih obaveštava o napadima i zahteva otvaranje istraga i preduzimanje za-

štitnih mera. Na ogromnu većinu ovih pisama nije bilo nikakvog odgovora.

15. Pisane žalbe su podnosila lica iz lista u vezi s konkretnim napadi-

ma, incidentima i pretnjama za koje je Država navela da nije dobila bilo kakvo

obaveštenje ili tužbu, uključujući i napade na decu koja su raznosila novine u

Dijarbakýru tokom 1993. godine, smrt prodavca novina Zulkufa Akaje (Zülküf

Akkaya) u Dijarbakýru 27. septembra 1993. godine i napade satarama za meso

na distributere, takođe u Dijarbakýru, septembra 1993. godine (vidi stav 35 (s)

izveštaja Komisije). Pisani zahtev za preduzimanje zaštitnih mera upućen 24. de-

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

259

cembra 1992. godine guverneru Urfe u ime lica iz ovog lista u Urfi odbijen je

malo pre ubistva novinara Kemala Kilića iz vatrenog oružja 18. februara 1993.

godine (vidi stav 35 (l) izveštaja Komisije).

16. Nakon zahteva za preduzimanje mera za zaštitu bezbednosti koji je

policija Dijarbakira primila 2. decembra 1993. godine policija je pratila zaposle-

ne u dva preduzeća koja su se bavila distribucijom novina s granice pokrajine

Urfa do distributivnih centara. Preduzete su i mere u vezi s isporukama lista

iz centara do prodavaca novina. Država je izjavila pred Komisijom da nikakvi

drugi zahtevi za zaštitom nisu bili dobijeni. Nakon eksplozije u kancelariji Ozgur

Ulke 2. decembra 1994. godine i zahteva vlasnika, vlasti su preduzele mere bez-

bednosti, uključujući i patroliranje.

B. Pretres i hapšenje u prostorijama Ozgur Gundema

u Istanbulu

17. Policija je 10. decembra 1993. godine sprovela pretres kancelarije Oz-

gur Gundema u Istanbulu. Tokom ove operacije, priveli su one koji su se zatekli

u zgradi (107 lica, uključujući podnosioce predstavke Gurbeteli Ersoz i Fahri

Ferda Ćetina) i zaplenili sva dokumenta i celokupnu arhivu.

18. U dva dokumenta o pretresu i zapleni od 10. decembra 1993. godine

evidentirano je da je policija pronašla dva pištolja, municiju, dve vreće za spa-

vanje, i dvadesetpet gas maski. U drugom dokumentu o pretresu i zapleni od

10. decembra 1993. godine, navedeno je da su pronađeni sledeći predmeti: fo-

tografije (s opisom da su čuvane u kovertama na kojima je pisalo „Teroristička

organizacija PKK“), priznanica o plaćenom porezu s pečatom koji je sadržavao

naziv ERNK (krilo Radničke partije Kurdistana (PKK)) na 400.000.000 turskih

lira (TRL), pronađena u stolu podnosioca predstavke Jašara Kaje, i brojna štam-

pana i rukom pisana dokumenta, među kojima i članak o Abdulahu Odžalanu.

U dokumentu od 24. decembra 1993. godine, koji je potpisao javni tužilac Suda

za nacionalnu bezbednost u Istanbulu, navedeno je da je sledeći materijal bio za-

plenjen: u zapečaćenom kovertu vojna isprava Muzafera Ulutaša ubijenog u Šir-

naku marta 1993. godine, u zapečaćenoj kutiji 1.350 pribora za injekcije, jedna

pisaća mašina, jedna video kaseta i jedna audio kaseta i četrdeset knjiga nađenih

u kući podnosioca predstavke Fahri Ferda Ćetina. Kao rezultat ovih mera, dva

dana je bilo prekinuto izdavanje lista.

19. U optužnici od 5. aprila 1994. godine, podignutoj protiv urednika

Gurbeteli Ersoz, Fahri Ferda Cetina, Jašara Kaje, direktora Ali Rize Halisa i još

šestorice, navodi se da su oni bili članovi PKK, da su pomagali PKK i vršili pro-

pagandu u njenu korist. Država je izjavila da su Gurbeteli Ersoz i Ali Rýza Halis

osuđeni za pomaganje i podstrekavanje PKK, presudom Suda za nacionalnu bez-

bednost u Istanbulu br. 5, 12. decembra 1996. godine. Gurbetel Ersoz je ranije

bila osuđivana za povezanost s PKK u ili krajem decembra 1990. i puštena je iz

zatvora 1992. godine.

260

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

C. Tužbe u vezi s izdanjima Ozgur Gundema

20. Pokrenute su brojne tužbe protiv lista (uključujući relevantnog

urednika, podnosioca predstavke Jašara Kaju kao vlasnika i izdavača, i autora

spornih članaka), na osnovu tvrdnje da su počinjena krivična dela objavljivanjem

raznih članaka. Tužbe su imale za rezultat mnoge osuđujuće presude, s novčanim

i zatvorskim kaznama i nalozima za zaplenu brojeva lista i nalozima za zatvaranje

lista u periodu od tri dana do mesec dana.

Tužbe su pokrenute u skladu s odredbama prema kojima je krivično delo,

između ostalog, objavljivanje materijala kojima se vređa ili unižava turska na-

cija, Republika ili određeni državni funkcioneri ili vlasti, materijala kojima se

izazivaju osećanja mržnje i neprijateljstva zbog rase, regiona porekla ili klase, i

materijala koji predstavljaju separatističku propagandu, otkrivaju imena funkci-

onera uključenih u borbu protiv terorizma ili izveštavaju o izjavama terorističkih

organizacija (vidi „Relevantno domaće pravo“ u tekstu koji sledi).

21. Ozgur Gundem je 3. jula 1993. godine objavio saopštenje za štampu

u kome se objavljuje da je list optužen za dela za koja je predviđena novčana

kazna, kumulativno, u ukupnom iznosu od TRL 8.617.441.000 i zatvorske kazne

koje se kreću od 155 godina i 9 meseci do 493 godina i 4 meseca.

22. U toku jednog perioda od šezdeset osam dana 1993. godine, naređena

je zaplena četrdeset jednog broja ovog lista. U dvadeset slučajeva, izdati su nalozi

za zatvaranje, tri za period od jednog meseca, petnaest za period od petnaest

dana i dva na deset dana.

23. Podnosioci predstavke su dalje naveli, i to nije osporila Država, da je

bilo tužbi povodom 486 od 580 brojeva lista i da je, prema osudama domaćih

sudova, podnosilac predstavke Jašar Kaja bio kažnjen novčanim kaznama u

iznosu do TRL 35 milijardi, dok su novinari i urednici zajedno dobili kazne od

ukupno 147 godina zatvora i novčane kazne koje su dostigle TRL 21 milijardu.

D. Materijal pred Komisijom

1. Domaći sudski postupci

24. Obe stranke dostavile su Komisiji kopije presuda i rešenja sudova, koje

se odnose na postupke pokrenute u vezi s listom. Radi se o 112 tužbi pokrenutih

između 1992. i 1994. godine. Pojedinosti članaka o kojima je reč i presuda

donetih u dvadeset jednom predmetu ukratko su prikazani u Izveštaju Komisije

(stavovi 161–237).

2. Izveštaj Susurluk

25. Podnosioci predstavke dostavili su Komisiji primerak takozvanog

„Izveštaja Susurluk“,²koji je na zahtev predsednika Vlade sačinio G. Kutlu Savaš,

2

Susurluk je bilo mesto na kome se dogodila saobraćajna nesreća novembra 1996. godine,

u kojoj je učestvovalo vozilo kojim su putovali jedan poslanik, bivši zamenik šefa Službe

bezbednosti u Istanbulu, jedan ozloglašeni ultra-desničarski ekstremista, jedan narko-diler

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

261

potpredsednik Komisije inspektora u okviru kabineta predsednika Vlade. Nakon

što je dobio izveštaj januara 1998. godine, predsednik Vlade ga je učinio dostu-

pnim javnosti, osim jedanaest strana i određenih priloga.

26. U uvodu se kaže da izveštaj nije zasnovan na sudskoj istrazi i ne

predstavlja zvanični izveštaj o istrazi. On je sačinjen u informativne svrhe i

činilo se da mu je jedina namena da opiše pojedine događaje koji su se odigrali

uglavnom u jugoistočnoj Turskoj i kojima se u priličnoj meri potvrđivalo

postojanje nezakonitih poslova između političkih figura, državnih institucija i

tajnih grupa.

27. U izveštaju se analizira niz događaja, kao što su ubistva koja su izve-

dena po naređenju, ubistva poznatih ličnosti ili simpatizera Kurda i namerne

radnje od strane grupe „doušnika“ koji su navodno služili državi, i zaključuje se

da postoji veza između borbe da se iskoreni terorizam u regionu i ilegalnih veza

koje su bile formirane kao posledica toga, naročito u oblasti trgovine narkotici-

ma. Delovi izveštaja koji se odnose na određena pitanja koja se tiču radikalnih

periodičnih izdanja koji se distribuiraju u regionu su navedeni u daljem tekstu.

„...U svom priznanju Kriminalističkom odeljenju Dijarbakýra, ... G. G. ...

3

navodi da je Ahmet Demir [str. 35] govorio s vremena na vreme da je planirao

4

i naručio ubistvo Behčeta Canturka i drugih članova mafije i PKK koji su bili

5

ubijeni na isti način ... Ubistvo ... Muse Antera je takođe isplanirao i izvršio A.

Demir [str. 37].

...

Sažet pregled informacija o precima Behćeta Canturka, koji je bio jermenskog

porekla, dat je u tekstu koji sledi [str. 72].

...

Od 1992. godine bio je jedan od finansijera lista Ozgur Gundem. ... Iako je

bilo jasno ko je bio Canturk i šta je radio, Država nije bila u stanju da izađe na kraj

s njim. Zbog neodgovarajućih pravnih lekova podmetnut je plastični eksploziv

koji je digao u vazduh Ozgur Gundem, a kada je Canturk započeo pripreme za

osnivanje novog preduzeća, kada se očekivalo da će podneti zahtev državi, turska

Bezbednosna organizacija odlučila je da ga treba ubiti i ta odluka je sprovedena

[str. 73].

...

Svi relevantni državni organi bili su upoznati s ovim aktivnostima i

operacijama. ... Kada su proverene karakteristike lica ubijenih u operacijama

koga je tražio Interpol i njegova devojka. Poslednje troje su poginuli. Činjenica da su svi

oni putovali u istom vozilu tako je šokirala javno mnjenje da je bilo potrebno da se pokre-

ne više od šesnaest sudskih istraga na različitim nivoima i anketni odbor u parlamentu.

Jedan od pseudonima bivšeg člana PKK koji je postao doušnik, poznat pod šifrovanim

imenom „Zeleni“, i koji je dostavljao informacije raznim državnim organima od 1973.

Ozloglašeni narko-diler za koga je postojala velika sumnja da podržava PKK i jedan od

glavnih izvora sredstava za finansiranje Ozgur Gundema.

G. Anter, prokurdski orijentisana politička ličnost, bio je jedan od osnivača Narodne parti-

je rada (HEP), direktor Kurdskog instituta u Istanbulu, književnik i vodeći pisac za, izme-

đu ostalog, nedeljnu reviju Jeni Ulke i dnevni list Ozgur Gundem. Ubijen je u Dijarbakiru

30. septembra 1992. godine. Odgovornost za ubistvo preuzela je nepoznata tajna grupa

pod nazivom“Boz-Ok“.

3

4

5

262

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

o kojima je reč, razlike između onih kurdskih simpatizera koji su bili ubijeni

u regionu u kom je bilo objavljeno vanredno stanje i onih koji nisu bila je u

finansijskoj snazi koju su ovi drugi predstavljali u ekonomskom smislu. ... Jedino

sa čime se ne slažemo u vezi s onim što je učinjeno odnosi se na formu postupka

i njegove rezultate. Utvrđeno je da je ubistvo Muse Antera izazvalo žaljenje, čak i

među onima koji su odobravali sve ove događaje. Navedeno je da Musa Anter nije

bio umešan ni u jednu oružanu akciju, da se on više bavio filozofijom ove stvari i

da je efekat koji je proizvelo njegovo ubistvo prevazišao njegov stvarni lični uticaj

i da je odluka da on bude ubijen bila greška. (Informacije o ovim osobama mogu

6

7

se naći u Dodatku br. 9 ). Ubijeni su i drugi novinari [str. 74] .“

28. Izveštaj se završava brojnim preporukama, kao na primer poboljšanje

koordinacije i komunikacije između različitih ogranaka bezbednosnih, policijskih

i obaveštajnih organa; otkrivanje i otpuštanje pripadnika bezbednosnih snaga

umešanih u nezakonite aktivnosti; ograničavanje upotrebe „priznavalaca“⁸;

smanjenje broja pripadnika seoskih straža; prekid upotrebe Biroa za specijalne

operacije izvan jugoistočnog regiona i njegovo pripajanje policiji izvan tog

regiona; otvaranje istraga o raznim slučajevima; preduzimanje mera da se

suzbiju aktivnosti bandi i krijumčara droge; i preporučivanje da se rezultati do

kojih je došla istraga Velike narodne skupštine Susurluka dostave odgovarajućim

organima kako bi bili pokrenuti odgovarajući postupci.

II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO

A. Krivični zakonik

29. Relevantne odredbe Krivičnog zakonika glase:

Član 36 stav 1

„U slučaju osude, Sud naređuje zaplenu i konfiskaciju bilo kog predmeta koji

je bio korišćen za izvršenje ili pripremu kriminalnog ili krivičnog dela...“

Član 79

„Lice koje prekrši više odredaba ovog zakonika jednom radnjom kažnjava se

prema odredbi kojom se propisuje najteža kazna.“

Član 159 stav 1

„Ko god preterano vređa ili unižava tursku naciju, Republiku, Veliku narodnu

skupštinu, ili moralnost Vlade, ministarstava ili vojnih ili bezbednosnih snaga

države ili moralnost sudskih vlasti biće kažnjen zatvorskom kaznom od jedne do

šest godina.“

Član 311 stav 2

„U slučajevima u kojima se podstrekavanje na izvršenje dela vrši putem

sredstava masovne komunikacije, bilo koje vrste – bilo putem snimaka,

6

7

8

U izveštaju nedostaje prilog.

Stranica koja sledi posle ove poslednje rečenice takođe nedostaje u izveštaju.

Lica koja sarađuju sa vlastima nakon što su priznali da su bili povezani sa PKK.

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

263

gramofonskih ploča, novina, štampanih publikacija ili drugog publikovanog

materijala – rasturanjem ili distribuiranjem štampanih novina ili lepljenjem

plakata ili postera na javnim mestima, zatvorska kazna kojoj osuđene osobe

podležu se udvostručava...“

Član 312

„Lice koje izričito hvali ili odobrava radnju koja je kažnjiva po zakonu kao

krivično delo ili podstrekava stanovništvo da krši zakon podleže, nakon donošenja

osude, kazni zatvora u trajanju od šest meseci do dve godine i visokoj novčanoj

kazni u iznosu od šest hiljada do trideset hiljada turskih lira.

Lice koje podstrekava druge na mržnju ili neprijateljstva po osnovu razlike

između društvenih klasa, rasa, vera, veroispovesti ili regiona, podleže, nakon

donošenja osude, zatvorskoj kazni od jedne do tri godine i novčanoj kazni u

iznosu od devet hiljada do tridesetšest hiljada lira. Ako je takvim podstrekavanjem

ugrožena javna bezbednost, kazna će biti povećana za trećinu do polovinu.

Kazne koje se izriču licima koja su počinila krivična dela definisana u pret-

hodnom stavu se udvostručavaju kada su dela izvršena sredstvima navedenim u

članu 311 stav 2.“

30. Osuda lica prema članu 312 stav 2 povlači dalje posledice, naročito u

pogledu obavljanja određenih aktivnosti koje su uređene posebnim propisima.

Na primer, lica osuđena za krivično delo u skladu s tim članom ne mogu da osni-

vaju udruženja (Zakon br. 2908, čl. 4 (2) (b)) ili sindikate, niti mogu da budu čla-

novi izvršnog odbora sindikata (Zakon br. 2929, čl. 5). Takođe im je zabranjeno

da osnivaju ili ulaze u političke partije (Zakon br. 2820, čl. 11 (5)) i ne mogu da

budu kandidati na izborima za parlament (Zakon br. 2839, čl. 11 (f 3)).

B. Zakon o štampi (Zakon br. 5680 od 15. jula 1950)

31. Relevantna odredba Zakona o štampi iz 1950. godine glasi:

Član 3

„Za potrebe ovog zakona, izraz „periodična izdanja“ znači novine, izveštaje

novinskih agencija i svaki drugi štampani materijal koji se objavljuje u redovnim

vremenskim razmacima.

‘Publikovanje’ znači izlaganje, prikazivanje, distribuciju, emitovanje, prodaju

ili nuđenje na prodaju štampanih materijala u prostorijama kojima javnost ima

pristup i gde ih svako može videti.

Neće se smatrati da je izvršeno krivično delo putem štampanog sredstva

informisanja osim ako nije došlo do objavljivanja, izuzev u slučajevima u kojima

je sam materijal protivpravan.“

C. Zakon o sprečavanju terorizma

(Zakon br. 3713 od 12. aprila 1991)

32. Ovaj zakon, proglašen u cilju sprečavanja terorističkih akata, odnosi

se na jedan broj krivičnih dela utvrđenih Krivičnim zakonikom, koja on opisuje

kao “terorističke akte“ ili „akte počinjene u svrhu terorizma“ (čl. 3 i 4) i na koja

264

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

se primenjuje. Relevantne odredbe Zakona o sprečavanju terorizma iz 1991. go-

dine glase:

Član 6

„Smatraće se krivičnim delom, kažnjivom novčanom kaznom u iznosu

od pet miliona do deset miliona turskih lira, objavljivanje, usmeno ili u obliku

publikacije, da će terorističke organizacije izvršiti krivično delo protiv određenog

lica, bez obzira na to da li se otkriva... identitet tog lica, pod uslovom da se to

čini na način koji omogućava da on ili ona budu identifikovani, ili otkrivanje

identiteta državnih službenika koji su učestvovali u antiterorističkim operacijama

ili određivanje bilo kog lica kao mete.

Smatraće se krivičnim delom, kažnjivim novčanom kaznom u iznosu od pet

miliona do deset miliona turskih lira, štampanje ili objavljivanje izjava ili letaka

koji potiču od terorističkih organizacija.

...

U slučajevima u kojima su krivična dela razmatrana u gorenavedenim sta-

vovima počinjena korišćenjem periodičnih izdanja u smislu člana 3 Zakona o

štampi (Zakon br. 5680), izdavač takođe podleže novčanoj kazni jednakoj deve-

deset odsto prihoda od prosečne prodaje za prethodni mesec ako periodični list

izlazi više od jednom mesečno, ili od prodaje prethodnog broja ako periodični

list izlazi jednom mesečno ili ređe, ili od prosečne prodaje za prethodni mesec

dnevnog lista s najvećim tiražom ako se krivično delo odnosi na drugi štampani

9

materijal koji nije periodično izdanje ili ako je periodično izdanje tek pokrenuto.

Međutim, novčana kazna ne može biti manja od pedeset miliona turskih lira.

Uredniku periodičnog lista naložiće se da plati iznos jednak polovini novčane

kazne izrečene izdavaču.“

Član 8

(pre izmena i dopuna Zakonom br. 4126 od 27. oktobra 1995)

„Pisana i izgovorena propaganda, sastanci, okupljanja i demonstracije koje

imaju za cilj podrivanje teritorijalnog integriteta Republike Turske ili nedeljivog

jedinstva nacije su zabranjeni, bez obzira na metode koje se koriste i nameru. Bilo

koje lice koje se upušta u takvu aktivnost biće osuđeno na najmanje dve, a najviše

pet godina zatvora i kažnjeno novčanom kaznom u iznosu od pedeset miliona do

sto miliona turskih lira.

U slučajevima u kojima je krivično delo propagande navedeno u gornjem sta-

vu počinjeno korišćenjem periodičnih izdanja u smislu člana 3 Zakona o štampi

(Zakon br. 5680), izdavač takođe podleže novčanoj kazni jednakoj devedeset odsto

prihoda od prosečne prodaje za prethodni mesec ako periodični list izlazi češće od

jednom mesečno, ili od prosečne prodaje za prethodni mesec dnevnog lista s najvećim

tiražom ako se krivično delo odnosi na drugi štampani materijal koji nije periodično

10

izdanje ili ako je periodično izdanje tek pokrenuto. Međutim, kazna ne može biti

manja od sto miliona turskih lira. Uredniku periodičnog lista o kome je reč će biti

naloženo da plati sumu koja je jednaka polovini kazne izrečene izdavaču i biće osu-

đen na zatvorsku kaznu od najmanje šest meseci, a najviše dve godine.“

9

Deo rečenice u kurzivu izbrisan je presudom Ustavnog suda 31. marta 1992. godine i pre-

stao je da važi 27. jula 1993. godine.

10

Deo rečenice u kurzivu izbrisan je presudom Ustavnog suda 31. marta 1992. godine i pre-

stao je da važi 27. jula 1993. godine.

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

265

Član 8

(izmenjen i dopunjen Zakonom br. 4126 od 27. oktobra 1995)

„Pisana i izgovorena propaganda, sastanci, okupljanja i demonstracije koje

imaju za cilj podrivanje teritorijalnog integriteta Republike Turske ili nedeljivog

jedinstva nacije su zabranjeni. Bilo koje lice koje se upušta u takvu aktivnost biće

osuđeno na najmanje jednu, a najviše tri godine zatvora i kažnjeno novčanom

kaznom u iznosu od sto miliona do trista miliona turskih lira. Kazna izrečena

povratniku ne može biti preinačena u novčanu kaznu.

U slučajevima u kojima je krivično delo propagande navedeno u prvom stavu

počinjeno korišćenjem periodičnih izdanja u smislu člana 3 Zakona o štampi

(Zakon br. 5680), izdavač takođe podleže novčanoj kazni jednakoj devedeset

odsto prihoda od prosečne prodaje za prethodni mesec ako periodični list izlazi

češće od jednom mesečno. Međutim, kazna ne može biti manja od sto miliona

turskih lira. Uredniku periodičnog lista o kome je reč će biti naloženo da plati

sumu koja je jednaka polovini kazne izrečene izdavaču i biće osuđen na zatvorsku

kaznu od najmanje šest meseci, a najviše dve godine.

U slučajevima u kojima je krivično delo propagande navedeno u prvom stavu

počinjeno korišćenjem štampanog sredstva informisanja ili sredstvom masovne

komunikacije koje nije periodična štampa u smislu drugog stava, odgovorna lica i

vlasnici sredstava masovne komunikacije biće osuđeni na kaznu zatvora u trajanju

od najmanje šest meseci, a najviše dve godine i plaćanje novčane kazne u iznosu

od sto miliona do trista miliona turskih lira ...

...“

D. Zakon br. 4126 od 27. oktobra 1995. godine kojim

su izmenjeni članovi 8 i 13 Zakona br. 3713

33. Izvršene su sledeće izmene i dopune zakona o sprečavanju terorizma iz

1991. godine nakon donošenja Zakona br. 4126 od 27. oktobra 1995. godine:

Prelazna odredba koja se odnosi na član 2

„U mesecu nakon stupanja na snagu ovog Zakona, Sud koji je izrekao presudu

će preispitati predmet lica osuđenog shodno članu 8 Zakona o sprečavanju

terorizma (Zakon br. 3713) i, u skladu s izmenama i dopunama... člana 8 Zakona

br. 3713, ponovo će razmotriti visinu zatvorske kazne izrečene tom licu i odlučiti

11

12

da li mu se može dozvoliti da koristi prednosti članova 4 i 6 Zakona br. 647

od 13. jula 1965.“

PRAVO

I. AKTIVNA LEGITIMACIJA GURBETELI ERSOZ

34. Sud podseća da je ovu predstavku podnelo četvoro podnosilaca, od

kojih je prva bila Gurbeteli Ersoz, nekada urednica Ozgur Gundema. U svom

izveštaju od 29. oktobra 1998. godine, Komisija je odlučila da ne razmatra

11

12

Ova odredba odnosi se na alternativne kazne i mere koje mogu da budu naložene u vezi sa

krivičnim delima koja povlače zatvorsku kaznu.

Ova odredba odnosi se na odlaganje izvršenja smrtne kazne.

266

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

predmet u meri u kojoj se on odnosi na Gurbeteli Ersoz pošto je ona umrla u

jesen 1997. godine i nije dobijena nijedna informacija da neko od naslednika ili

bliskih rođaka želi da nastavi s njenom tužbom.

35. Stranke nisu dale nikakve izjave o ovom aspektu predmeta.

36. Sud smatra, u skladu sa članom 37 stav 1 (c) Konvencije, da više nije

opravdano nastaviti razmatranje predstavke u delu koji se odnosi na Gurbeteli

Ersoz. Shodno tome, ovaj deo predmeta se briše sa spiska.

II. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 10 KONVENCIJE

37. Podnosioci predstavke žalili su se da je list Ozgur Gundem bio primoran

da prestane s objavljivanjem, zbog kampanje napada na novinare i druga lica

povezana s listom i zahvaljujući pravnim koracima koji su preduzeti protiv lista i

njegovih zaposlenih, pozivajući se na član 10 Konvencije kojim se utvrđuje:

„1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu

posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja

bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da

zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.

2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti,

ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama

propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu

nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi

sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili

prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi

očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.“

A. U vezi s navodnim napadima na list i lica povezana s njim

38. Podnosioci predstavke tvrdili su da su turske vlasti, neposredno ili

posredno, nastojale da ometu, spreče i onemoguće pravljenje lista Ozgur Gundem

tako što su ohrabrivale ili prećutno odobravale nezakonita ubistva i nasilne

nestanke, uznemiravale i zastrašivale novinare i distributere, i time što nisu

pružile bilo kakvu ili nikakvu adekvatnu zaštitu novinarima i distributerima kada

su njihovi životi bili u očiglednoj opasnosti i uprkos zahtevima za pružanjem

takve zaštite.

Podnosioci predstavke pozivali su se na zaključke u Izveštaju Komisije

o tome da je postojao uznemirujući obrazac napada na lica koja su bila u vezi

s listom Ozgur Gundem i da su vlasti, time što nisu preduzele mere zaštite

i nisu sprovele odgovarajuće istrage u pogledu očiglednog obrasca napada

na Ozgur Gundem i lica povezana s njim, nisu ispunile svoju izričitu obavezu

da podnosiocima predstavke obezbede pravo na slobodu izražavanja koja je

garantovana članom 10 Konvencije.

39. Država je naglasila da je Ozgur Gundem bio oruđe terorističke

organizacije PKK i propagirao cilj te organizacije da naruši teritorijalni integritet

Turske nasilnim putem. Ona je osporila mogućnost bilo kakvog pozivanja na

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

267

ranije presude Suda ili na izveštaj Susurluk u zaključivanju da je postojalo bilo

kakvo saučesništvo države u bilo kom od navodnih napada. Pri tome, izveštaj

Susurluk nije bio sudski dokument i nije imao nikakvu dokaznu vrednost.

Država je izjavila da je Komisija zasnivala svoje zaključke na opštim

pretpostavkama bez bilo kakvih dokaza koji bi ih podržali i da podnosioci

predstavke nisu potkrepili svoje tvrdnje o propuštanju da se zaštite životi i fizički

integritet lica koja su bila povezana s listom Ozgur Gundem. Niti su potkrepili

tvrdnje da su napadnuta lica bila povezana s listom. Oni su osporili da se

bilo kakva izričite obaveza odnosi i na zaštitu i unapređivanje propagandnog

instrumenta neke terorističke organizacije već su tvrdili da su, u svakom slučaju,

preduzete neophodne mere kao reagovanje na pojedinačne tužbe, a javni tužioci

su sproveli istrage po zahtevu.

40. Sud konstatuje da je Država uopšteno osporila zaključke Komisije

koji se odnose na obrazac napada neprecizirajući koji zaključci nisu tačni i na

koji način. Dalje konstatuje da Država posebno poriče da se izveštaju Susurluk

i njegovom opisu saglašavanja i umešanosti državnih organa u nezakonite

aktivnosti, od kojih su neke bile uperene protiv lista Ozgur Gundem i novinara,

među kojima je Musa Anter konkretno imenovan, može dati bilo kakav značaj.

U svojoj presudi u predmetu Yaşa (Yaşa v. Turkey presuda od 2. septembra

1998. godine, Reports 1998–VI, str. 2437–38, st. 95–96), u kome se tvrdilo da su

snage bezbednosti bile umešane u napad na Ešrefa Jašu i njegovog ujaka koji su

bili uključeni u prodaju i distribuciju lista Ozgur Gundem u Dijarbakiru, Sud je

utvrdio da izveštaj Susurluk ne predstavlja osnov koji bi omogućio da se iden-

tifikuju počinioci napada na Ešrefa Jašu i njegovog ujaka. Ipak, Sud je utvrdio

da je izveštaj izazvao ozbiljnu zabrinutost i da u predmetu Yaşa nije bilo sporno

da se dogodilo više ozbiljnih napada na novinare, novinske kioske i distributere

lista Ozgur Gundem. Nadalje, mada zaista nije moguće oslanjati se na izveštaj

Susurluk radi utvrđivanja potrebnog standarda dokaza da su državni funkcioneri

bili umešani u bilo koji konkretan incident, Sud smatra da se izveštaj, koji je

bio sačinjen na zahtev premijera i koji je prema njegovoj odluci trebalo učiniti

javnim, mora smatrati ozbiljnim pokušajem da se pruže informacije i analizira-

ju problemi vezani za borbu protiv terorizma iz opšteg ugla i da se preporuče

preventivne i istražne mere. Na osnovu toga, moguće je osloniti se na izveštaj u

smislu pružanja faktičkih potvrda strahova koje su izražavali podnosioci pred-

stavke od 1992. godine naovamo, da su list i lica povezana s njim izložena riziku

od nezakonitog nasilja.

41. Imajući u vidu izjave stranaka i zaključke Komisije u njenom izveštaju,

Sud se uverio da je od 1992. do 1994. godine došlo do brojnih slučajeva nasilja,

uključujući ubistva, napade i podmetanja požara, koji su se odnosili i na list

i na novinare, distributere i druga lica povezana s njim. Vlastima se skrenula

pažnja na zabrinutost lista i njegove strahove da je žrtva organizovane kampanje

koju su tolerisali, ako ne i odobravali državni funkcioneri (vidi gore stavove 14–

15). Međutim, ne čini se da su bile preduzete bilo kakve mere da se istraži ova

tvrdnja. Niti su državni organi reagovali bilo kakvim zaštitnim merama, osim u

dva slučaja (vidi gore stav 16).

268

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

42. Sud je dugo smatrao da, iako je osnovni cilj mnogih odredbi Kon-

vencije da zaštiti pojedinca od proizvoljnog mešanja javnih vlasti, možda ipak

postoje izričite obaveze inherentne efektivnom poštovanju prava o kojima je reč.

Utvrdio je da takve obaveze mogu da proističu iz člana 8 (vidi, između ostalog,

presudu u predmetu Gaskin v. the United Kingdom od 7. jula 1989, Series A No.

160, str. 17–20, st. 42–49) i član 11 (vidi presudu u predmetu Plattform „Ärzte

für das Leben“ v. Austria od 21. juna 1988, Series A No. 139, str. 12, st. 32). Ta-

kođe je utvrđeno da u kontekstu člana 2 nastaju obaveze da se preduzmu koraci

u smeru sprovođenja delotvornih istraga (vidi, na primer, presudu u predmetu

McCann and Others v. the United Kingdom od 27. septembra 1995, Series A No.

324, str. 49, st. 161) i člana 3 (vidi presudu u predmetu Assenov and Others v.

Bulgaria od 28. oktobra 1998, Reports 1998–VIII, str. 3290, st. 102), dok izričita

obaveza da se preduzmu mere radi zaštite života može takođe da postoji prema

članu 2 (vidi presudu u predmetu Osman v. the United Kingdom od 28. oktobra

1998, Reports 1998–VIII, str. 3159–61, st. 115–17).

43. Sud podseća na suštinsku važnost slobode izražavanja kao jednog od

preduslova za funkcionalnu demokratiju. Stvarno, delotvorno ostvarivanje ove

slobode ne vezuje se samo za dužnost Države da se ne meša, već može da izisku-

je izričite mere zaštite, čak i u sferi odnosa između pojedinaca (vidi mutatis mu-

tandis, presudu u predmetu X and Y v. the Netherlands od 26. marta 1985, Series

A No. 91, str. 11, st. 23). Pri utvrđivanju da li izričita obaveza postoji ili ne, mora

se imati u vidu pravična ravnoteža koja mora biti uspostavljena između opšteg

interesa zajednice i interesa pojedinca, a potraga za tom ravnotežom je inheren-

tno sadržana u čitavoj Konvenciji. Predmet ove obaveze će se svakako menjati, s

obzirom na različitost situacija koje postoje u državama ugovornicama, teškoće

koje postoje u održavanju poretka u modernim društvima i izbore koji moraju

da budu napravljeni kada se radi o prioritetima i resursima. Takva obaveza ne

sme ni da bude tumačena na način da vlastima nameće nemoguć ili pretežak

teret (vidi, među ostalim izvorima, presudu u predmetu Rees v. the United King-

dom od 17. oktobra 1986, Series A No. 106, str. 15, st. 37, i presudu u predmetu

Osman v. the United Kingdom navedenu gore, str. 3159–60, st. 116).

44. U ovom predmetu, vlasti su bile svesne da su list Ozgur Gundem, i

lica povezana s njim, bila predmet niza nasilnih radnji i da su se podnosioci

predstavke plašili da su oni namerno bili cilj u nameri da se spreči objavljivanje i

distribucija ovog lista. Međutim, ogromna većina peticija i zahteva za zaštitu koji

su podneti od strane lista ili zaposlenih ostala je bez odgovora. Država je mogla

da identifikuje jednu zaštitnu meru koja se odnosila na distribuciju lista i koja je

bila preduzeta dok su ove novine još postojale. Koraci koji su preduzeti nakon

bombaškog napada na kancelariju u Istanbulu decembra 1994. godine odnosili

su se na pravnog sledbenika lista. Sud smatra, uzimajući u obzir ozbiljnost napa-

da i njihovu široku rasprostranjenost, da Država ne može da se pouzda u istrage

koje nalažu pojedinačni javni tužioci o konkretnim slučajevima. Sud nije uve-

ren tvrdnjom Države da je ovim istragama pružen odgovarajući ili delotvoran

odgovor na navode podnosilaca predstavke da su napadi bili deo organizovane

kampanje koju su vlasti podržavale ili tolerisale.

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

269

45. Sud je konstatovao izjave Države u vezi s njenim čvrstim uverenjem

da su list Ozgur Gundem i zaposleni u njemu podržavali PKK i delovali kao

oruđe njene propagande. Ovo, makar bilo i istinito, ne daje opravdanje za

nepreduzimanje koraka, na delotvoran način, u cilju sprovođenja istraga i, tamo

gde je potrebno, pružanja zaštite od nezakonitih radnji s elementima nasilja.

46. Sud zaključuje da Država nije, u datim okolnostima, ispunila svoju

izričitu obavezu da zaštiti Ozgur Gundem pri korišćenju njegove slobode

izražavanja.

B. U vezi s policijskom operacijom u prostorijama lista

Ozgur Gundem u Istanbulu 10. decembra 1993. godine

47. Podnosioci predstavke pozvali su se na zaključke u izveštaju Komisije

da je operacija pretresa i hapšenja sprovedena u prostorijama lista Ozgur Gun-

dem u Istanbulu, tokom koje su svi zaposleni bili pritvoreni, a arhiva, biblioteka i

administrativna dokumenta zaplenjeni, pokazala mešanje u slobodu izražavanja

lista za koje nije bilo nikakvog uverljivog opravdanja. U svojim izjavama Komi-

siji, oni su naveli da postoje sasvim obična objašnjenja za navodno inkriminišući

materijal pronađen u prostorijama (vidi stav 36 (i) izveštaja Komisije).

48. Država je ukazala na materijale zaplenjene tokom pretresa, među ko-

jima su bili pribor za injekcije, gas maske, priznanica od ERNK i lična isprava

mrtvog vojnika, koji, prema njihovoj izjavi, predstavljaju nesporan dokaz veza

između lista i PKK. Oni su se pozivali na osuđujuću presudu od 12. decembra

1996. protiv urednice Gurbeteli Ersoz i direktora Ali Riza Halisa za pomaganje

PKK. Oni su takođe tvrdili da 40, od 107 lica uhapšenih u kancelariji u Istanbu-

lu, nije moglo da navede da imaju bilo kakvu vezu s novinom, što je dalo dodat-

ne osnove za sumnju u saučesništvo s terorističkom organizacijom.

49. Sud smatra da je operacija, koja je imala za posledicu prekid u izdavanju

lista u trajanju od dva dana, predstavljala ozbiljno mešanje u slobodu izražavanja

podnosilaca predstavke. On prihvata da je operacija bila sprovedena u skladu sa

„zakonom propisanim“ postupkom radi sprečavanja kriminala i nereda u smislu

drugog stava člana 10. Sud, međutim, ne smatra da je mera takvih razmera bila

proporcionalna ovom cilju. Nije dato nikakvo opravdanje za zaplenu arhiva,

biblioteke i dokumentacije lista. Takođe, Sud nije dobio objašnjenje činjenice da

je svako lice koje se zateklo u prostorijama lista zadržano u policijskom pritvoru,

uključujući i kuvara, čistača i tehničara na održavanju grejanja. Prisustvo

četrdeset lica koja nisu bila zaposlena u listu nije, samo po sebi, dokaz bilo kakve

rđave svrhe ili izvršenja bilo kog krivičnog dela.

50. Kao što je navedeno u Izveštaju Komisije, nužnost bilo kakvog ogra-

ničenja u korišćenju slobode izražavanja mora da bude uverljivo utvrđena (vidi,

između ostalih izvora, presudu u predmetu Otto-Preminger-Institut v. Austria od

20. septembra 1994, Series A No. 295–A, str. 19, st. 50). Sud zaključuje da nije

pokazano da je operacija pretresa, onako kako su je vlasti sprovele, bila neop-

hodna u demokratskom društvu radi ostvarivanja bilo kog legitimnog cilja.

270

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

C. U vezi s pravnim merama koje su preduzete

u pogledu izdanja lista

1. Podnosioci predstavke

51. Podnosioci predstavke tvrdili su da je Država takođe nastojala da

omete, spreči i onemogući pravljenje i distribuciju lista Ozgur Gundem putem

neopravdanih pravnih postupaka. Oni su usvojili zaključke iz izveštaja Komisije

da su mnoge od tužbi pokrenutih protiv lista u vezi sa sadržajem članaka i vesti

po svojim efektima bile neopravdane i preterane. Oni su izjavili da je Komisija

pažljivo analizirala reprezentativni uzorak tužbi u svetlu načela koja je uspostavio

Sud i utvrdila da većina spornih članaka nije sadržavala nikakvo podsticanje na

nasilje ili komentare za koje se može verovati da će pogoršati situaciju, koji bi

mogli da opravdaju uvedene mere.

2. Država

52. Država je izjavila da je Komisija bila selektivna u načinu na koji je ispi-

tivala odluke domaćih sudova u vezi s publikacijama lista Ozgur Gundem. Štavi-

še, po njihovom mišljenju, bilo je veoma pojednostavljeno smatrati da samo reči

koje direktno i izričito podstiču na nasilje mogu opravdano da budu zabranjene,

što je bio pristup koji je Komisija usvojila pri ispitivanju članaka. Implicitne, taj-

ne i prikrivene poruke mogu takođe da imaju negativni uticaj. Država je tvrdila

da je pravi test bio ispitivanje stvarne opasnosti koju je prouzrokovala publikaci-

ja. Oni su takođe tvrdili da je namera lista, da deluje kao propagandno sredstvo

za PKK i da podržava njen cilj ugrožavanja teritorijalnog integriteta Turske, bila

od ključne važnosti u ovoj oceni. Na domaćim vlastima koje su u kontaktu s

vitalnim snagama svojih zemalja je da odrede da li su ugroženi sigurnost ili bez-

bednost i država ugovornica mora da uživa široko polje slobodne procene u bilo

kom nadzoru koji sprovodi Strazbur.

3. Komisija

53. U svom izveštaju, Komisija je ispitala dvadesetjednu sudsku odlu-

ku koja se odnosila na tužbe u vezi s tridesetdva članka i novinska izveštaja.

Ove tužbe odnosile su se na različita krivična dela: vređanje države i vojnih

vlasti (čl. 159 Krivičnog zakonika), izazivanje rasnih i regionalnih neprijatelj-

stava (čl. 312 Krivičnog zakonika), izveštavanje o saopštenjima PKK (čl. 6 Za-

kona o sprečavanju terorizma iz 1991), identifikovanje zvaničnika imenovanih

za borbu protiv terorizma (čl. 6 Zakona iz 1991), i objavljivanje separatističke

propagande (čl. 8 Zakona iz 1991). Tužbe su rezultirale osudama sa zatvor-

skim kaznama, novčanim kaznama i zatvaranjem novine. Komisija je utvrdila

da osude za krivična dela i izricanje presuda mogu da budu opravdani samo u

pogledu tri broja lista. Rezimei članaka i sudskih odluka sadržani su u izvešta-

ju Komisije (st. 160–237).

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

271

4. Procena Suda

54. Sud, kao prvo, ne vidi razlog za kritikovanje pristupa koji je usvojila

Komisija, koji se sastojao od odabira domaćih odluka za ispitivanje. Komisija

je analizirala materijal i informacije koje su dale stranke, uključujući i osude

i oslobađajuće presude. Detaljnu analizu svih predmeta bilo bi nemoguće

sprovesti s obzirom na broj tužbi i odluka. Komisija je identifikovala odluke

koje odražavaju različita krivična dela o kojima je reč u domaćim predmetima.

Članci koji su ispitivani razlikovali su se po temi i formi i obuhvatali su novinske

izveštaje o različitim temama, intervjue, recenziju knjige i karikaturu. Država

nije dala nijedan razlog za to da se smatra da je ovaj odabir bio pristrasan,

nereprezentativan ili je na neki drugi način davao iskrivljenu sliku; takođe, nisu

identifikovali nijednu sudsku odluku ili članke koje je trebalo ispitati umesto

onih koji su bili predmet ispitivanja.

55. Sud stoga prihvata pristup za koji se odlučila Komisija i ispitaće da li,

u predmetima koje je ona uvrstila u svoj izveštaj, primenjene mere otkrivaju bilo

koje kršenje člana 10 Konvencije.

56. On smatra prvo da su ove mere, prima facie, predstavljale mešanje u

slobodu izražavanja u smislu prvog stava člana 10 i treba da budu opravdane u

smislu drugog stava. Mada podnosioci predstavke izjavljuju, u svom podnesku,

da su odredbe Zakona o sprečavanju terorizma iz 1991. godine (vidi gore stavove

32–33) tako neodređene, i potencijalno mogu da obuhvate sve, da se time krši

slovo i duh člana 10, oni nisu pružili nikakav precizan argument za to zbog

čega mere o kojima je reč ne treba da se smatraju merama koje su „propisane

zakonom“.

Sud podseća da je već razmatrao ovo pitanje u ranijim presudama (vidi,

na primer, Sürek v. Turkey (br. 1) [GC], br. 26682/95, st. 45–46, ECHR 1999–IV

i dvanaest drugih predmeta vezanih za slobodu izražavanja u vezi s Turskom) i

utvrdio da se mere koje su uvedene po Zakonu iz 1991. godine mogu smatrati

„propisanim zakonom“. Podnosioci predstavke nisu pružili nikakav osnov za

promenu ovog zaključka. Kao i u onim drugim presudama, Sud zato smatra da

se za preduzete mere može reći da su bile u funkciji legitimnih ciljeva zaštite

nacionalne bezbednosti i teritorijalnog integriteta i sprečavanja kriminala i

nereda (vidi, na primer, Sürek (br. 1) gore navedena, st. 52).

57. Sud sada ispituje da li su ove mere bile „neophodne u demokratskom

društvu“ za postizanje tih ciljeva u svetlu načela utvrđenih kroz njegovu sudsku

praksu (vidi, među novijim izvorima, presudu u predmetu Zana v. Turkey od

25. novembra 1997, Reports 1997–VII, str. 2547–48, st. 51, i Sürek (br. 1), gore

naveden, st. 58). One se mogu ukratko prikazati na sledeći način:

(i) Sloboda izražavanja predstavlja jedan od bitnih temelja demokratskog

društva i jedan od osnovnih uslova za njegov napredak i samoostva-

renje svakog pojedinca. Shodno stavu 2 člana 10, ona se proteže ne

samo na „informacije“ ili „ideje“ koje su primljene s odobravanjem,

ili se ne smatraju uvredljivim ili bitnim, već i na one koje vređaju,

272

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

šokiraju ili uznemiravaju. Takvi su zahtevi onog pluralizma, toleran-

cije i otvorenosti bez kojih nema „demokratskog društva“. Kao što je

navedeno u članu 10, ova sloboda podleže izuzecima koji, međutim,

moraju da budu strogo shvaćeni, a potreba za uvođenjem bilo kojih

ograničenja mora da bude uverljivo utvrđena.

(ii) Pridev „neophodan“, u smislu člana 10 stav 2 podrazumeva posto-

janje „hitne društvene potrebe“. Države ugovornice imaju određeno

polje slobodne procene u ocenjivanju toga da li takva potreba posto-

ji, ali to polje slobodne procene ide ruku pod ruku s nadzorom koji

sprovodi Evropa, koji obuhvata i zakonodavstvo i odluke kojima se

ono primenjuje, čak i one koje donosi neki nezavisni sud. Sud je sto-

ga ovlašćen da donese konačnu odluku o tome da li se „ograničenje“

može uskladiti sa slobodom izražavanja koja je zaštićena članom 10.

(iii) U vršenju svoje nadzorne nadležnosti, Sud mora da razmotri mešanje

u svetlu predmeta u celini, uključujući i sadržaj spornih saopštenja

i kontekst u kome su data. Konkretno, on mora da utvrdi da li je

mešanje bilo „srazmerno legitimnim ciljevima kojima se teži“ i da li

su razlozi koje su navele nacionalne vlasti da ga opravdaju „relevantni

i dovoljni“. Pri tome, Sud mora da se uveri da su nacionalne vlasti

primenile standarde koji su bili u skladu s načelima sadržanim u članu

10 i, štaviše, da su se rukovodili prihvatljivom procenom relevantnih

činjenica.

58. S obzirom da se ovi predmeti takođe tiču mera protiv novinskih publi-

kacija, oni isto tako moraju biti posmatrani u svetlu suštinske uloge koju štampa

ima u obezbeđivanju pravilnog funkcionisanja demokratije (vidi, među mnogim

drugim izvorima, presudu u predmetu Lingens v. Austria od 8. jula 1986, Series

A No. 103, str. 26, st. 41, i Fressoz and Roire v. France [GC], br. 29183/95, st. 45,

ECHR 1999–I). Iako štampa ne sme da prekorači granice postavljene, između

ostalog, radi zaštite vitalnih interesa države, kao što je zaštita nacionalne bez-

bednosti ili teritorijalnog integriteta od pretnje nasiljem ili sprečavanje nereda

ili kriminala, dužnost štampe ipak je da prenosi informacije i ideje o političkim

pitanjima, čak i onim koja izazivaju podele. Ne samo da štampa ima zadatak

da saopštava takve informacije i ideje; javnost ima pravo da ih dobija. Sloboda

štampe daje javnosti jedno od najboljih sredstava za saznavanje i formiranje mi-

šljenja o idejama i stavovima političkih vođa (vidi presudu u predmetu Lingens,

gore navedena, str. 26, st. 41–42).

(a) Tužbe koje se odnose na krivično delo vređanja države i vojnih vlasti

(čl. 159 Krivičnog zakonika)

59. Komisija je u ovom kontekstu razmotrila tri članka koja se odnose na

navodno razaranje kuća u Liceu od strane snaga bezbednosti, koji su doveli do

izricanja zatvorske kazne u trajanju od deset meseci i naloga za zatvaranje lista u

trajanju od petnaest dana, i karikaturu koja prikazuje Republiku Tursku kao crtež

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

273

označen s „kahpe“¹³, koja je povlačila izricanje novčane kazne, desetomesečne

zatvorske kazne i naloga za petnaestodnevno zatvaranje (vidi stavove 161–66

izveštaja Komisije).

60. Sud ponavlja da dominantna pozicija koju imaju državni organi

iziskuje da oni ispolje odmerenost u pribegavanju krivičnim postupcima. Vlasti

jedne demokratske države moraju da budu tolerantne prema kritici, čak i ako

se ona može smatrati provokativnom ili uvredljivom. Sud konstatuje, u pogledu

članaka koji su se odnosili na razaranje u Liceu, da su navodi o umešanosti snaga

bezbednosti naveliko kružili i zapravo su predmet postupaka u Strazburu (vidi,

na primer, predmet Ayder and Others v. Turkey, koji je Sud [u trenutku izricanja

presude u ovom predmetu razmatrao], predstavka br. 23656/94, izveštaj Komisije

od 21. oktobra 1999, neobjavljen). Komisija je takođe utvrdila da su navodi u

članku bili činjenični po svom sadržaju, a po tonu emotivni, ali ne i uvredljivi.

U vezi s karikaturom, on konstatuje da je domaći sud odbacio tvrdnju da je ona

bila zamišljena kao šala i odlučio da ona otkriva „koncentrisanu prirodu namere

da vređa“. Sud nije, međutim, pronašao bilo koji uverljiv razlog za kažnjavanje

bilo koju od ovih publikacija opisanih u prethodnom tekstu. On se slaže sa

zaključcima Komisije da preduzete mere nisu bile „neophodne u demokratskom

društvu“ radi ostvarivanja bilo kog legitimnog cilja.

(b) Tužbe koje se odnose na krivično delo izazivanja rasnog i

regionalnog neprijateljstva (čl. 312 Krivičnog zakonika)

61. Slučaj koji se razmatra u okviru ovog naslova tiče se članka u kome se

opisuju navodni napadi snaga bezbednosti na sela na jugoistoku i napadi koje

su izvršili teroristi, uključujući i ubistvo imama (vidi stavove 167–69 izveštaja

Komisije). Domaći sud, koji je izrekao novčanu kaznu i kaznu zatvora u trajanju

od šesnaest meseci autoru članka i izdao nalog za zatvaranje lista na period od

mesec dana, osvrnuo se na način na koji je članak napisan, razlog zbog koga je

napisan i društveni kontekst, ne ponudivši nikakvo objašnjenje. Sud konstatuje

da se on nije pozvao ni na kakvu navodnu netačnost u članku. Komisija je utvr-

dila da je članak iznosio činjenice i bio u javnom interesu i da nije sadržavao

nikakve elemente podsticanja na nasilje ili otvorene podrške PKK da koristi na-

silje. Sud ne smatra relevantnim niti dovoljnim razlozima za izricanje krivičnih

osuda i kazni u vezi s ovim člankom i slaže se s Komisijom da mešanje nije bilo

opravdano shodno članu 10 stav 2 Konvencije.

(c) Tužbe za izveštavanje o saopštenjima PKK (čl. 6 Zakona iz 1991)

62. Komisija je analizirala sedam sudskih odluka koje su se odnosile

na osude izrečene u vezi s osam članaka, i kojima su izrečene novčane kazne

i zaplena nekoliko brojeva lista. Među člancima su bili izveštaji o objavama

organizacija povezanih s PKK (na primer, ARGK), saopštenja, govor i intervju s

Abdulahom Odžalanom, vođom PKK, saopštenje evropskog predstavnika PKK,

intervju s Osmanom Odžalanom, komandantom PKK, saopštenje evropske

13

Ova reč ima čitav niz značenja, između ostalog „prostitutka“, „prepreden“, „varljiv“.

274

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

kancelarije Dev-Sol,¹⁴i intervju sa Ćemilom Bajikom, komandantom PKK (vidi

stavove 174–95 izveštaja Komisije).

63. Sud podseća da činjenica da je intervju ili saopštenje dao član neke

zabranjene organizacije ne može sama po sebi da opravda mešanje u slobodu

izražavanja lista. Niti to može činjenica da intervjui ili saopštenja sadrže stavove

koji grubo omalovažavaju državnu politiku. Umesto toga, moraju se uzeti u obzir

reči koje su korišćene i kontekst u kome su bile objavljene, u cilju određivanja

toga da li tekstovi u celini mogu da se smatraju tekstovima koji podstiču na nasilje

(vidi, na primer, Sürek and Özdemir v. Turkey [GC], br. 23927/94 i 24277/94, st.

61, 8. jul 1999, nije ušla u zbornik presuda).

64. Sud se slaže s Komisijom da četiri od osam članaka ne mogu da se

smatraju člancima koji podstiču na nasilje, s obzirom na njihov sadržaj, ton i

kontekst. Konkretno, on smatra da je saopštenje kancelarije Dev-Sol u Evropi, u

kome se iznosi navodno policijsko maltretiranje lica na jednoj turskoj sahrani u

Nemačkoj, ne sadrži nikakav materijal od značaja za pitanja javnog reda u Tur-

skoj.

65. Za tri članka Komisija je utvrdila da sadrže delove koji zagovaraju

intenziviranje oružane borbe, veličaju rat i propagiraju nameru da se bori do

poslednje kapi krvi. Sud se slaže da se oni, u kontekstu sukoba na jugoistoku,

mogu osnovano smatrati tekstovima koji podstiču upotrebu nasilja (vidi, na

primer, Sürek (br. 1), gore navedenu, st. 61–62). S obzirom na relativno blage

kazne koje su izrečene, Sud smatra da su mere protiv kojih je uložena žalba bili

razumno srazmerne legitimnim ciljevima sprečavanja kriminala i nereda i mogu

se opravdati kao neophodne u demokratskom društvu u smislu drugog stava

člana 10.

(d) Tužbe zbog identifikovanja zvaničnika koji su učestvovali u

borbi protiv terorizma (čl. 6 Zakona iz 1991)

66. Pet sudskih odluka koje se odnose na šest članaka su navedene u

okviru ovog naslova. Kazne obuhvataju novčane kazne, oduzimanje izdanja lista

i, u jednom slučaju, nalog za zatvaranje lista na petnaest dana (vidi stavove 199–

215 izveštaja Komisije).

67. Sud napominje da su osude i kazne izrečene zbog toga što su u člancima

identifikovani navođenjem imena određeni zvaničnici u vezi s navodnim

povredama dužnosti, naime, smrću sina kandidata DEP (Demokratska partija)

dok je bio u pritvoru, izneti navodi o prećutnoj saglasnosti zvaničnika za ubistvo

Muse Antera, nasilnoj evakuaciji sela, zastrašivanja seljana, bombardovanje

Sirnaka i ubistva iz osvete dva lica nakon iznenadnog napada PKK na sedište

žandarmerije. Međutim, značajno je to što se u dva od ovih članaka za imenovane

zvaničnike zapravo nije tvrdilo da su odgovorni za povrede dužnosti već su samo

pomenuti u vezi s pratećim događajima. Konkretno, u vezi sa smrću u pritvoru,

navedeno je da je šef bezbednosti Sirnaka prethodno dao uveravanja porodici

14

„Dev-Sol“ (Revolucionarna levica) je naziv koji se obično koristi za oružani pokret

ekstremne levice „Türkiye Halk Kurtuluş Partisi/Cephesi-Devrimci Sol“.

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

275

da će taj čovek biti oslobođen nepovređen, a glavni javni tužilac Sirnaka, prema

izveštaju, nije bio dostupan za davanje komentara. Mada su tri seoska čuvara bila

imenovana u članku u vezi s ubistvom iz osvete, tvrdilo se da su to dvoje ljudi

ubili žandarmi.

68. Tačno je da su u ostala tri članka izneti navodi o ozbiljnim povredama

dužnosti koje su izvršili zvaničnici čija su imena navedena i mogli su da ih izlože

javnoj osudi. Međutim, kao i kod drugih članaka, istinitost njihovog sadržaja

očigledno nije bila uzeta u obzir kao faktor a, ako su tačne, stvari koje su opisane

predstavljale su javni interes. Niti je uzeto u obzir da su imena zvaničnika i nji-

hova uloga u borbi protiv terorizma već bila javno poznata. Tako je guverner re-

giona u kome je bilo proglašeno vanredno stanje, koji je bio imenovan u jednom

članku, bio javna ličnost u regionu, dok su komandiri žandarmerije i seoski ču-

vari pomenuti po imenu u drugim člancima verovatno bili dobro poznati u svo-

jim okruzima. Interes u zaštiti njihovog identiteta bio je stoga znatno smanjen i

potencijalna šteta, koju se nastojalo sprečiti ograničenjem, bila je minimalna. U

meri u kojoj su, stoga, vlasti imale relevantne razloge da izreknu krivične sankci-

je, ti razlozi se nisu mogli smatrati dovoljnim da opravdaju ograničenja slobode

izražavanja koja su nametnuta listu (vidi, na primer, Sürek v. Turkey (br. 2) [GC],

br. 24122/94, st. 37–42, 8. jul 1999, nije ušla u zbornik presuda). Dakle, ove mere

nisu mogle da budu opravdane u smislu člana 10 stav 2 Konvencije.

(e) Tužbe zbog saopštenja koja predstavljaju separatističku

propagandu (čl. 8. Zakona iz 1991)

69. Pod ovim naslovom, Komisija je identifikovala šest sudskih odluka

koje su se odnosile na dvanaest članaka. Kazne koje su izrečene nakon osude

obuhvatale su zatvorske kazne od dvadeset meseci i dve godine, novčane kazne,

oduzimanje brojeva i, u jednom slučaju, nalog za zatvaranje lista na jedan mesec

(vidi stavove 218–317 izveštaja Komisije).

70. Sud napominje da su članci koji su u pitanju obuhvatali izveštaje o

ekonomskim ili socijalnim pitanjima (na primer, projekat izgradnje brane,

zdravstvena zaštita stanovništva), objašnjenja istorijskih događaja u jugoistoč-

nom regionu, izjavu kojim se osuđuju mučenje i masakri u Turskoj i traži demo-

kratsko rešenje, i izveštaje o navodnom razaranju sela u jugoistočnom delu. Sud

konstatuje da je upotreba izraza „Kurdistan“ u kontekstu koji implicira da bi on

trebalo da bude ili jeste, odvojen od teritorije Turske, i tvrdnje lica da vrše vlast

u ime tog subjekta, mogu da budu veoma provokativne za vlasti. Međutim, jav-

nost ima pravo da bude obaveštena o različitim uglovima gledanja na situaciju

na jugoistoku Turske, ma kako neugodnim se ovi uglovi gledanja činili vlastima.

Sud nije uveren da, čak i u okolnostima ozbiljnih nemira u regionu, tekstovi za

koje se čini da podržavaju ideju odvojenog kurdskog entiteta, moraju da budu

viđeni kao nešto što neminovno pogoršava situaciju. Mada je nekoliko od ovih

članaka bilo veoma kritično prema vlastima i u njima se snagama bezbednosti

pripisivalo nezakonito ponašanje, ponekad i živopisnim i podrugljivim izrazima,

Sud svejedno smatra da se ne može osnovano smatrati da su oni zagovarali ili

276

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

podstrekavali na upotrebu nasilja. Imajući u vidu težinu kazni, on zaključuje da

su ograničenja slobode izražavanja koja su nametnuta listu, a koja se vide u ovim

slučajevima, bila nesrazmerna u odnosu na cilj kome se težilo i ne mogu da budu

opravdana kao „neophodna u demokratskom društvu“.

D. Zaključak

71. Sud zaključuje da tužena država nije uspela da preduzme odgovarajuće

zaštitne i istražne mere da zaštiti Ozgur Gundem u korišćenju njegove slobode

izražavanja i da je uvela mere protiv lista, kroz operaciju pretresa i hapšenja koju

je izvela 10. decembra 1993. i putem brojnih tužbi i osuda u vezi s brojevima

lista, koje su bila nesrazmerne i neopravdane u ostvarivanju bilo kog legitimnog

cilja. Kao rezultat ovih kumulativnih faktora, list je prestao da izlazi. Dakle, doš-

lo je do kršenja člana 10 Konvencije.

III. NAVODNO KRŠENJE ČLANA 14 KONVENCIJE

72. Podnosioci predstavke tvrdili su da su mere uvedene protiv lista Ozgur

Gundem pokazale diskriminaciju, pozivajući se na član 14 Konvencije kojim je

utvrđeno da:

„Uživanje prava i sloboda predvidenih u ovoj Konvenciji obezbeduje se

bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik,

veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s

nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rodenje ili drugi status.“

73. Podnosioci predstavke tražili su od Suda da preispita mišljenje,

izraženo u Izveštaju Komisije, da su njihove pritužbe na diskriminaciju bile

nepotkrepljene. Oni su izjavili da su zaključci o kršenju člana 10 podržavali

zaključak da su oni pretrpeli diskriminaciju zbog njihovog nacionalnog porekla

i veze s nacionalnom manjinom. Tvrdili su da je bilo koje izražavanje kurdskog

identiteta bilo tretirano od strane vlasti kao zagovaranje separatizma i propaganda

PKK. U odsustvu bilo kakvog opravdanja za restriktivne mere koje su uvedene

u vezi s većinom članaka koje je ispitivala Komisija, ove mere mogle su da budu

objašnjene samo zabranjenom diskriminacijom.

74. Država je izjavila da tvrdnje podnosilaca predstavke o diskriminaciji

nisu potkrepljene.

75. Sud podseća da je on utvrdio kršenje člana 10 Konvencije. Međutim,

u donošenju zaključka da mere uvedene u vezi s dvadesetdevet članaka i

novinskih izveštaja nisu bile neophodne u demokratskom društvu, on se uverio

da se njima težilo ostvarivanju legitimnih ciljeva zaštite nacionalne bezbednosti

i teritorijalnog integriteta ili sprečavanja kriminala i nereda. Ne postoji nijedan

razlog da se veruje da ograničenja slobode izražavanja koja su proistekla mogu

da budu pripisana razlici u postupanju zasnovanoj na nacionalnom poreklu

podnosilaca predstavke ili njihovoj vezi s nacionalnom manjinom. Dakle, Sud

zaključuje da nije bilo kršenja člana 14 Konvencije.

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

277

IV. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE

76. Podnosioci predstavke zahtevali su naknadu materijalne i nematerijalne

štete kao i naknadu sudskih i ostalih troškova koje su imali u postupcima pred

domaćim sudovima i po Konvenciji. Članom 41 Konvencije predviđeno je da:

„Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo

Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će,

ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“

A. Materijalna šteta

77. Preduzeće podnosioca predstavke, Ulkem Basin ve Jajinčilik Sanaji Ti-

karet, tvrdilo je da je pretrpelo novčani gubitak zbog tužbi i zaplene njegovog

dnevnog tiraža. Pre radnji koje su preduzele vlasti, prodavalo se oko 45.000 pri-

meraka lista na dan. Tiraž je pao kao posledica tih radnji na oko 30.000 i onda

je objavljivanje potpuno prestalo. List se prodavao za 10.000 turskih lira (TRL).

Oni su stoga smatrali da bi bilo razumno tražiti iznos jednak vrednosti jednogo-

dišnje produkcije lista, naime TRL 110.000 miliona.

Preduzeće kao podnosilac predstavke je takođe tvrdilo da se od njega tra-

žilo da plati advokatske honorare, troškove lečenja i druge izdatke kao što su

putni i troškovi komunikacija koji su nastali u vezi s napadima i hapšenjem i

suđenjem protiv dopisnika, distributera i drugih radnika. Procenjeno je da su

ovi izdaci iznosili TRL 1.000 miliona. Preduzeće podnosilac predstavke je tako-

đe platilo sve izdatke u vezi sa sedamnaest urednika koji su zadržani u pritvo-

ru, uključujući honorare advokata u ukupnom iznosu od TRL 20.000 miliona.

Nadalje, 10. decembra 1993. godine, izvršena je racija i pretres u prostorijama

lista u Istanbulu, Dijarbakiru, Batmanu, Elazýgu, Vanu, Izmiru, Agriu, Antaliji

i Tatvanu i zaplenjeni su arhiva i dokumenti. Nijedan od ovih dokumenata nije

vraćen. Vrednost dokumenata i arhive bila je oko TRL 10.000 miliona. Odštetni

zahtevi su ukupno iznosili TRL 141.000 miliona.

Preduzeće kao podnosilac predstavke je navelo da nije bilo u mogućnosti

da dostavi pisane dokaze o novčanom gubitku pošto su svi dokumenti i celokupna

evidencija lista, koju je zadržao njegov pravni sledbenik list Ozgur Ulke, bili

uništeni u bombardovanju zgrade decembra 1994. godine.

78. Država je navela da nikakva naknada nije plativa pošto nije bilo

ikakvog kršenja Konvencije. Međutim, čak i pod pretpostavkom da je došlo do

kršenja, iznosi koje su na ime odštete zahtevali podnosioci predstavke bili su

preterani, veštački uvećani i neprihvatljivi.

79. Sud konstatuje da preduzeće podnosilac predstavke nije u mogućnosti

da dostavi bilo kakav pisani dokaz kojim bi potkrepilo svoje zahteve za naknadu

materijalnog gubitka. Ono takođe nije ni pokušalo da precizira, u meri u kojoj

je moguće, osnov za odštetne zahteve u vezi s advokatskim honorarima i troš-

kovima lečenja i ostalim izdacima. Sud se nije uverio da postoji direktna uzroč-

no-posledična veza između zaključka da nije bilo zaštite ili istrage i zahtevane

278

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

odštete za materijalne gubitke po osnovu troškova lečenja i drugih izdataka. On

takođe konstatuje da se zahtevi preduzeća odnose na zakonske mere preduzete

protiv lista u celini, bez obzira da li je utvrđeno da je mera bila opravdana ili

ne. Osim toga, podneti su dodatni odštetni zahtevi po osnovu zaplene arhive i

dokumenata u jednom broju kancelarija, iako su se materijalne tužbe preduzeća

podnosioca predstavke odnosile na njegovo sedište u Istanbulu.

80. Ipak, Sud prihvata da je određeni materijalni gubitak morao proiste-

ći iz utvrđenih prekršaja, kako u vezi s pretresom i zaplenom arhive i dokume-

nata u kancelariji u Istanbulu, tako i neopravdanih ograničenja koja se vide iz

tužbi i osuda utvrđenih u ovoj presudi. Takođe je utvrdio da su kumulativni

efekti kršenja doveli do prestanka izlaženja lista. Donoseći procenu na osnovu

načela pravičnosti, Sud dodeljuje preduzeću podnosiocu predstavke TRL 9.000

miliona.

B. Nematerijalna šteta

81. Podnosilac predstavke Fahri Ferda Ćetin tražio je odštetu od 30.000

funti sterlinga (GBP) za tešku uznemirenost, bol i duševnu patnju. On je tvrdio

da je tokom pritvora u kome se nalazio trinaest dana bio mučen, i da je bio

prinuđen da napusti Tursku po puštanju iz pritvora, ostavljajući svoju ženu i

decu u Turskoj.

82. Podnosilac predstavke Jašar Kaja takođe traži GBP 30.000. On je na-

veo da mu je Sud za nacionalnu bezbednost br. 5 u Istanbulu izrekao zatvorsku

kaznu za članke koje je objavljivao u listu. I on je bio prinuđen da pobegne iz

zemlje i ostavi svoju ženu i decu u Turskoj, te takođe doživi tešku uznemirenost,

bol i duševnu patnju.

83. Država je navela da su iznosi tražene odštete neopravdano uvećani i da

će, ako budu dodeljeni, biti jednaki neopravdanom bogaćenju.

84. Sud podseća da nije doneo nikakve zaključke po Konvenciji u pogledu

pritvora Fahri Ferda Ćetina niti perioda zatvorske kazne izrečene Jašaru Kaji. On,

međutim, ne sumnja da su ovi podnosioci predstavke doživeli veliki bol i stres u

vezi s kršenjima koja je ustanovio Sud. Imajući u vidu druge odštete dosuđene u

predmetima protiv Turske (vidi, na primer, Ceylan v. Turkey [GC], br. 23556/94,

st. 50, ECHR 1999–IV, i Arslan v. Turkey [GC], br. 23462/94, st. 61, 8. jul 1999,

nije ušla u zbornik presuda) i odluke zasnovane na načelu pravičnosti, dosuđuje

podnosiocima predstavke po GBP 5.000.

C. Sudski i ostali troškovi

85. Podnosioci predstavke tražili su naknadu honorara i troškova g.

Osmana Ergina, koji je zastupao list u postupcima pred domaćim sudovima, ali

nisu dostavili nikakve pojedinosti. Takođe nisu dostavili pojedinosti odštetnog

zahteva za honorare i troškove turskih advokata koji su im pomagali. Oni su

tražili GBP 5.390 (umanjeno za 5.595 francuskih franaka (FRF) primljenih na

ime pravne pomoći od Saveta Evrope) za takse, izdatke i troškove koje su imali

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

279

njihovi britanski advokati i GBP 7.500 na ime honorara, GBP 1.710 na ime

administrativnih troškova, GBP 12.125 na ime troškova prevođenja i GBP 1.650

na ime putnih troškova koje je imao Kurdski projekat za ljudska prava (Kurdish

Human Rights Project – KHRP) u vezi s pružanjem pomoći oko predstavke. U

vezi s raspravom pred Sudom, podnosioci predstavke tražili su GBP 1.450 na

ime taksi i GBP 46 na ime administrativnih troškova (umanjeno za FRF 3.600

primljenih na ime pravne pomoći) za svoje britanske advokate i takođe, u vezi

s troškovima i taksama KHRP za raspravu, GBP 2.490 za takse, troškove i

izdatke.

86. Država je izjavila da su ovi odštetni zahtevi preterani, i da sitni troškovi,

kao što su oni čiju naknadu traži KHRP, ne treba da budu prihvaćeni pošto bi to

veštački uvećalo iznos odštete i pretvorilo je u neopravdano bogaćenje.

87. Sud se nije uverio da svi iznosi čija je naknada tražena u vezi s KHRP

mogu da se smatraju nužnim, osim u slučaju troškova prevođenja. Uzimajući u

obzir odštete dodeljene u drugim slučajevima, i donoseći procenu zasnovanu na

načelu pravičnosti, Sud dodeljuje GBP 16.000 umanjeno za FRF 9.195 primljenih

kroz pravnu pomoć Saveta Evrope.

D. Zatezna kamata

88. Sud smatra celishodnim da usvoji zakonsku kamatnu stopu koja se

primenjuje u Ujedinjenom Kraljevstvu na datum donošenja ove presude, koja,

prema informacijama koje su joj dostupne, iznosi 7,5% godišnje.

IZ OVIH RAZLOGA, SUD

1. Odlučuje, jednoglasno, da briše predmet s popisa u meri u kojoj se

odnosi na Gurbeteli Ersoz;

2. Odlučuje, jednoglasno, da je došlo do kršenja člana 10 Konvencije;

3. Odlučuje, jednoglasno, da nije bilo kršenja člana 14 Konvencije;

4. Odlučuje sa šest glasova prema jednom:

(a) da tužena država mora da plati, u roku od tri meseca:

(i) preduzeću koje je podnelo predstavku TRL 9.000.000.000

(devet hiljada miliona turskih lira);

(ii) Fahri Ferda Ćetinu i Jašaru Kaji za nematerijalnu štetu po GBP

5.000 (pet hiljada funti sterlinga) pretvorenih u turske lire po

kursu koji se primenjuje na datum izricanja ove presude;

(iii) podnosiocima predstavke za sudske i ostale troškove GBP

16.000 (šesnaest hiljada funti sterlinga) umanjeno za FRF

9.195 (devet hiljada stotinudevedesetpet francuskih franaka)

koji će biti pretvoreni u funte sterlinga po kursu koji se

primenjuje na datum izricanja ove presude;

(b) da se obračunava prosta kamata po godišnjoj stopi od 7,5% od

isteka prethodno navedenog roka od tri meseca do namirenja;

280

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

5. Odbacuje, jednoglasno, ostatak zahteva podnosilaca predstavke za

pravičnu naknadu.

Sačinjeno na engleskom jeziku i objavljeno na javnoj raspravi u zgradi

Suda u Strazburu dana 16. marta 2000. godine.

Vinsent Berger

sekretar

Mati Pelonpa

predsednik

U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika

Suda, uz ovu presudu se prilaže delimično izdvojeno mišljenje G. Golcuklua.

M. P.

V. B.

DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE

SUDIJE GOLCUKLUA

(Prevod)

Na moje veliko žaljenje, nisam u mogućnosti da se pridružim u zaključku

koji je donela većina u vezi s primenom člana 41 u ovom slučaju. Dozvolite mi

da objasnim.

1. Preduzeće podnosilac predstavke tvrdilo je da je pretrpelo znatnu mate-

rijalnu štetu zbog toga što je bilo krivično gonjeno, što mu je zaplenjena imovina

i zbog drugih mera. Kao potporu svojih zahteva, ono je samo iznelo tvrdnje koje

su se odnosile na hipotetičke, iluzorne i imaginarne činjenice, bez pružanja bilo

kakvih dokaza. Ukratko, ono je iznelo spekulacije i, šta više, određene stvari na

koje se pozivalo nisu imale nikakve veze s istinom. Osvrnuću se samo na jednu

od tvrdnji, kako bi ona mogla da bude sagledana u svetlu zaključka Evropske ko-

misije za ljudska prava zasnovanog na njenoj sopstvenoj istrazi u jednom ranijem

slučaju. Tako je, prema navodima preduzeća podnosioca predstavke, pre radnji

koje su preduzele vlasti, list Ozgur Gundem imao dnevnu prodaju od 45.000 pri-

meraka. Ta cifra je pala na 30.000 i list je trajno nestao kao posledica tih radnji

(vidi stav 77 presude). Komisija je pokazala da taj navod nije istinit. Komisija je

navela u svom izveštaju od 23. oktobra 1998. godine u predmetu Kýlýç v. Turkey

(br. 22492/93, st. 176): „Ozgur Gundem bio je dnevna novina... s tiražem u zemlji

od nekoliko hiljada primeraka... U aprilu 1994. godine ili otprilike tada, Ozgur

Gundem je prestao da izlazi i nasledio ga je drugi list, Ozgur Ulke ...“ Razlika

između navodne cifre i brojke koju pominje Komisija je zapanjujuća. Pored toga,

Ozgur Gundem je nestao samo u teoriji, pošto ga je zamenio, Ozgur Ulke. To ja-

sno pokazuje izmišljenu i spekulativnu prirodu zahteva za naknadu materijalne

štete u ovom slučaju.

Predmet Ozgur Gundem protiv Turske

281

2. Prema utvrđenoj praksi, Evropski sud za ljudska prava dodeliće nakna-

du materijalne štete samo ako su zahtevi bili valjano utvrđeni i ako postoji ne-

posredna i direktna uzročno-posledična veza između činjenica i navodne štete.

Ovo pravilo je ilustrovano u sledećim primerima uzetim iz presuda u predmeti-

ma protiv Turske koji se takođe odnose na član 10 Konvencije.

„81. U vezi s materijalnom štetom, predstavnik Komisije predložio je da Sud

razmotri pitanje primene člana 50. u svetlu hipotetičnog karaktera iznosa koji

se traži u odštetnom zahtevu. On je prepustio pitanje nematerijalne štete Sudu

na odlučivanje po sopstvenom nahođenju. Na kraju, u vezi sa sumom koja je

tražena na ime sudskih i ostalih troškova, pomenuo je problem koji predstavlja

nepostojanje prateće dokumentacije.

82. U vezi s pitanjem materijalne štete, Sud pre svega smatra da on ne može

da nagađa kakav bi bio ishod postupka u skladu sa članom 6 stav 1. On dalje kon-

statuje da nema dovoljno dokaza uzročno-posledične veze između kršenja člana

10 koje je utvrdio i gubitka profesionalnog i komercijalnog prihoda za koji pod-

nosilac tvrdi da je pretrpeo. Nadalje, zahtevi podnosioca u vezi s materijalnom

štetom nisu potkrepljeni nikakvim dokazom. Stoga Sud ne može da ih dozvoli.“

(presuda u predmetu Incal v. Turkey od 9. juna 1998, Reports of Judgments and

Decisions 1998–IV, str. 1575)

„47. Podnosilac predstavke je tražio 262.000 francuskih franaka (FRF) za

materijalnu štetu i FRF 500.000 za nematerijalnu štetu.

48. Država je pozvala Sud da odbaci taj zahtev.

49. Pošto g. Čiraklar nije precizirao prirodu materijalne štete u vezi s kojom

je uložio tužbu, Sud ne može da postupi drugačije osim da odbaci dotični odštet-

ni zahtev. Što se tiče navodne nematerijalne štete, za nju je data dovoljna naknada

zaključkom o kršenju člana 6 stav 1“ (presuda u predmetu Çýraklar v. Turkey od

28. oktobra 1998, Reports 1998–VII, str. 3074)

„66. Predstavnik Komisije izjavio je da je izlaganje podnosilaca predstavke

– koje je bilo veoma uopšteno i hipotetično – bilo nedovoljno da omogući da se

njihovi zahtevi shodno članu 50 podrže.

67. Sud konstatuje da podnosioci predstavke nisu dostavili nikakve dokaze

kojim bi potkrepili svoje zahteve za značajne sume odštete po osnovu materijalne

štete i sudskih i ostalih troškova. Sledstveno tome, on ne može da odobri ove

zahteve (vidi, mutatis mutandis, presudu u predmetu Pressos Compania Naviera

S. A. and Others v. Belgium od 3. jula 1997. (čl. 50), Reports 1997–IV, str. 1299,

st. 24). On, međutim, konstatuje da su podnosioci predstavke primili FRF 57.187

kroz pravnu pomoć koju je isplatio Savet Evrope“ (presuda u predmetu Socialist

Party and Others v. Turkey od 25. maja 1998, Reports 1998–III, str. 1261).

„57. Država je odgovorila da nije bilo nikave uzročno-posledične veze između

navodnog kršenja Konvencije i materijalne štete u vezi s kojom je uložena tužba.

U svakom slučaju, g. Arslan nije dostavio dokaze o dohotku o kome je govorio.

58. Sud je utvrdio da nema dovoljno dokaza o uzročno-posledičnoj vezi

između kršenja člana 10 koje je utvrdio i gubitka zarade od strane podnosioca

predstavke. Štaviše, nikakav pisani dokaz nije podnet kao potpora odštetnim

zahtevima podnosioca predstavke u vezi s materijalnom štetom. Sud stoga ne

može da ih odobri“ (Arslan v. Turkey [GC], br. 23462/94, 8. jul 1999, nije ušla u

zbornik presuda).

282

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

„66. Država je tvrdila da g. Karataš nije dokazao da je pretrpeo gubitak

zarade.

67. Predstavnik Komisije nije izrazio nikakvo mišljenje po ovom pitanju.

68. Sud smatra da nema dovoljno dokaza o postojanju uzročno-posledične

veze između kršenja i navodnog gubitka zarade za podnosioca predstavke. Kon-

kretno, Sud nema nikakve pouzdane informacije o plati g. Karataša. Shodno tome,

on ne može da dodeli nadknadu po ovoj tački (vidi pravilo 60, st. 2 Poslovnika

Suda).“ (Karataş v. Turkey [GC], br. 23168/94, ECHR 1999–IV)

„53. Predstavnik Komisije smatrao je da nije bilo razloga da Sud dođe do

drugačijeg zaključka od onog koji je donet u predmetima u vezi s Ujedinjenom

komunističkom partijom i Socijalističkom partijom, navedenim u prethodnom

tekstu.

54. Sud konstatuje da partija podnosilac predstavke nije dostavila nikakav

dokaz u prilog svom zahtevu. Stoga nije u mogućnosti da ga prihvati (pravilo 60,

st. 2 Poslovnika Suda; vidi, mutatis mutandis, predmet The Socialist Party and

Others v. Turkey gore naveden, str. 1261, st. 67), (Freedom and Democracy Party

(ÖZDEP) v. Turkey [GC], br. 23885/94, ECHR 1999–VIII).