PREDMET KRISTIN GUDVIN protiv UJEDINJENOG

KRALJEVSTVA

(Predstavka br. 28957/95)

PRESUDA

Strazbur, 11. jula 2002. godine

Ova presuda je pravosnažna ali može da bude predmet redaktorskih

izmena.

U predmetu Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva,

Evropski sud za ljudska prava, zasedajući u Velikom veću, u sledećem

sastavu:

g. L. VILDHABER (WILDHABER), predsednik,

g. Ž. P. KOSTA (J.-P. COSTA),

ser Nikolas BRACA (Nicolas BRATZA),

gđa E. PAM (PALM),

g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH),

g. R. TIRMEN (TÜRMEN),

gđa F. TULKENS (TULKENS),

g. K. JUNGVIRT (JUNGWIERT),

g. M. FIŠBAH (FISCHBACH),

g. V. BUTKEVIČ (V. BUTKEVYCH),

gđa N. VAJIĆ,

g. J. HEDIGAN (HADIGAN),

gđa H. S. GRIV (GREVE),

g. A. B. BAKA (BAKA),

g. K. TRAJA (TRAJA),

g. M. UGREHELIDZE (UGREKHELIDZE),

gđa A. MULARONI (MULARONI), sudije,

kao i g. P. Dž. MAHONI (MAHONEY), sekretar,

nakon većanja na zatvorenim sednicama, 20. marta i 3. jula 2002,

izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg pomenutog datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je formiran na osnovu predstavke (br. 28957/95) protiv

Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, koju je, na osnovu

nekadašnjeg člana 25 Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u

222

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

daljem tekstu: Konvencija), državljanka Ujedinjenog Kraljevstva, gđa Kristin

Gudvin (Christine Goodwin) (u daljem tekstu: podnositeljka predstavke) podnela

Evropskoj komisiji za ljudska prava (u daljem tekstu: Komisija), 5. juna 1995.

2. Podnositeljku predstavke, kojoj je dodeljena pravna pomoć, zastupali

su Bajndman i partneri, advokati¹iz Londona. Ujedinjeno Kraljevstvo (u daljem

tekstu: Država) zastupao je zastupnik, g. D. Volton (D. Walton), službenik Mini-

starstva spoljnih poslova i Komonvelta, iz Londona.

3. Podnositeljka predstavke tvrdila je da je došlo do povrede članova 8, 12,

13 i 14 Konvencije u pogledu pravnog statusa transseksualaca u Ujedinjenom

Kraljevstvu, a naročito u pogledu postupanja prema njima u oblasti zapošljavanja,

socijalne zaštite, penzija i braka.

4. Komisija je predstavku proglasila prihvatljivom 1. decembra 1997. i

prosledila je Sudu 1. novembra 1999. u skladu sa članom 5 stav 3, druga reče-

nica, Protokola br. 11 uz Konvenciju, pošto Komisija nije okončala razmatranje

predmeta do tog datuma.

5. Predstavka je dodeljena Trećem odeljenju Suda (pravilo 52, st. 1

Poslovnika Suda).

6. Podnositeljka predstavke i Država dostavili su svoje podneske o suštini

spora (pravilo 59, st. 1).

7. Veće tog odeljenja, koje su činile sledeće sudije: g. Ž. P. Kosta, g. V.

Furman (W. Fuhrmann), g. P. Kuris (P. Kűr i s), gđa F. Tulkens, g. K. Jungvirt,

ser Nikolas Braca i g. K. Traja, kao i gđa S. Dole (S. Dollé), sekretar odeljenja,

ustupilo je nadležnost Velikom veću 11. septembra 2001, pri čemu nijedna strana

nije imala prigovor na ustupanje nadležnosti (član 30 Konvencije i pravilo 72).

8. Sastav Velikog veća određen je u skladu s članom 27 stavovi 2 i 3 Kon-

vencije i pravilom 24 Poslovnika Suda. Predsednik Suda doneo je odluku da se, u

interesu ispravnog postupanja, predmet dodeli Velikom veću koje je obrazovano

radi održavanja rasprave u predmetu I. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (I. v. the

United Kingdom) (predstavka br. 25680/94) (pravila 24, 43, st. 2, kao i pravilo

71).

9. Podnositeljka predstavke i Država dostavili su svoje podneske o suštini

spora. Takođe su dostavljeni komentari trećeg lica, Libertija (Liberty), kome je

predsednik Suda dao dozvolu da podnese pisani podnesak (čl. 36 st. 2 Konven-

cije i pravilo 61, st. 3).

10. Rasprava po ovom predmetu, kao i po predmetu I. protiv Ujedinjenog

Kraljevstva, (br. 25680/94), održana je u Sudu u Strazburu 20. marta 2002. godine

(pravilo 59, st. 2).

Pred Sudom su se pojavili:

(a) u ime Države:

g. D. Volton (Walton),

g. Rabinder Sing (Singh),

zastupnik,

advokat,

1

Solicitor – advokati bez prava zastupanja pred sudovima u UK (prim. prev.).

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

223

g. Dž. Stron (J. Strachan),

g. K. Lojd (C. Lloyd),

gđa A. Poik (Powick),

gđa S. Ajza (Eisa)

advokat,

savetnici;

(b) u ime podnositeljke predstavke:

(c) gđa L. Koks (Cox), Q. C.,²

g. T. Ajk (Eicke),

gđa Dž. Sorab (J. Sohrab),

advokat,

advokat.³

Raspravi je prisustvovala i podnositeljka predstavke.

Sud je saslušao obraćanje gđe Koks i g. Rabindera Singa.

11. Gđu Caca-Nikolovsku (Tsatsa-Nikolovska) i g. Zagrebelskog (Zagrebel-

sky), koji nisu mogli da učestvuju u daljem razmatranju predmeta, zamenili su

gđa Mularoni i g. Kafliš, 3. jula 2002.

ČINJENICE

I. OKOLNOSTI PREDMETA

12. Podnositeljka predstavke je državljanka Ujedinjenog Kraljevstva,

rođena 1937, i transseksualac koji je putem operacije promenio pol iz muškog

u ženski.

13. Podnositeljka predstavke je od ranog detinjstva imala običaj da se obla-

či kao žena i podvrgla se terapiji averzije u periodu od 1963. do 1964. Sredinom

šezdesetih, postavljena joj je dijagnoza da je transseksualac. Iako je sklopila brak

sa ženom, s kojom ima četvoro dece, bila je ubeđena da „pol kojem mentalno

pripada“ ne odgovara njenom fizičkom polu. Od tog trenutka, pa sve do 1984,

ona se za odlazak na posao oblačila kao muškarac, dok se u slobodno vreme

oblačila kao žena. Januara 1985, podnositeljka predstavke započela je ozbiljno

lečenje, odlazeći svaka tri meseca u Kliniku za polni identitet bolnice Čering

Kros na tretmane koji su podrazumevali redovne konsultacije s psihijatrom, a

povremeno i s psihologom. Prepisana joj je hormonska terapija i počela je da

pohađa časove doterivanja i glasovne vežbe. Otada je u potpunosti živela kao

žena. Oktobra 1986, podvrgla se operaciji skraćivanja glasnih žica. Avgusta 1987,

stavljena je na listu čekanja za operaciju promene pola. Operacija promene pola

obavljena je u jednoj državnoj bolnici 1990. godine. Njeno lečenje i operaciju

obezbedila je i finansirala Nacionalna zdravstvena služba.

14. Podnositeljka predstavke razvela se od bivše supruge, nije navedeno

kog datuma, ali su deca nastavila da joj pružaju ljubav i podršku.

2

3

Q. C. (Queen’s Council) – savetnik Krune je počasna titula koja se u UK dodeljuje istaku-

nutim predstavnicima advokatske profesije (prim. prev.).

Vidi napomenu 1.

224

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

15. Podnositeljka predstavke tvrdi da su je, u periodu od 1990. do

1992, kolege na poslu seksualno uznemiravale. Pokušala je da pred Sudom za

radne sporove dobije spor zbog seksualnog uznemiravanja, ali je tvrdila da

u tome nije uspela jer se, u očima zakona, tretira kao muškarac. Ovu odluku

nije osporila ulaganjem žalbe Drugostepenom sudu za radne sporove. Nakon

toga, podnositeljka predstavke otpuštena je s posla iz razloga vezanih za njeno

zdravstveno stanje, ali ona tvrdi da je pravi razlog bio taj što je transseksualac.

16. Podnositeljka predstavke je 1996. godine počela da radi kod novog

poslodavca i od nje je zatraženo da dostavi svoj broj socijalnog osiguranja (u

daljem tekstu: SO). Strahovala je da će novi poslodavac na taj način moći da

dođe do podataka o njoj, pošto će, kad dobije taj broj, biti u prilici da sazna

ko su njeni bivši poslodavci i da od njih dobije informacije. Iako je od Službe

za socijalnu zaštitu (u daljem tekstu: SSZ) zatražila novi broj SO, njen zahtev

je odbijen, pa je na kraju novom poslodavcu dala svoj broj SO. Podnositeljka

predstavke tvrdi da je novi poslodavac sada otkrio njen identitet jer je počela da

ima probleme na poslu. Kolege su prestale da razgovaraju s njom i rečeno joj je

da je svi ogovaraju iza leđa.

17. Agencija SSZ za doprinose obavestila je podnositeljku predstavke da

pravo na državnu penziju neće moći da stekne s navršenih 60 godina života,

što je starosna granica za sticanje tog prava za žene u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Aprila 1997, SSZ je obavestio podnositeljku predstavke da će njeni doprinosi za

penziju i dalje morati da se uplaćuju sve dok ne navrši 65 godina – što je starosna

granica za sticanje tog prava za muškarce – odnosno do aprila 2002. Stoga se,

23. aprila 1997, ona obavezala da će SSZ direktno uplaćivati doprinose za SO,

koje bi poslodavac inače odbijao od njene zarade, kao u slučaju svih zaposlenih

muškaraca. U svetlu ove obaveze, Agencija SSZ je za doprinose, 2. maja 1997,

podnositeljki predstavke izdala potvrdu na obrascu CF 384 o oslobađanju od

plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje po osnovu godina života (vidi

relevantno domaće pravo i praksu u daljem tekstu).

18. Dosije podnositeljke predstavke u SSZ označen je kao „osetljiv“

kako bi se obezbedilo da njenom dosijeu može da pristupi isključivo službenik

određenog ranga. To je u praksi značilo da je podnositeljka predstavke morala

posebno da zakazuje posete, čak i za najtrivijalnije stvari, kao i da nije mogla

direktno da se obrati lokalnoj ispostavi niti da dobije informacije preko telefona.

U njenom kartonu, ona se i dalje vodi kao osoba muškog pola i, uprkos

„posebnim procedurama“, od SSZ dobija dopise adresirane na njeno muško ime

koje je dobila po rođenju.

19. Podnositeljka predstavke je u više navrata izjavila da je morala da

bira između toga da li da pokaže svoj izvod iz matične knjige rođenih ili da se

odrekne izvesnih pogodnosti za koje je bilo potrebno dostaviti izvod iz matične

knjige rođenih. Konkretno, ona nije iskoristila kredit koji je bio uslovljen

životnim osiguranjem, ponudu za obnovu hipoteke, kao ni pravo na naknadu

za ogrev od strane SSZ. Isto tako, podnositeljka predstavke i dalje ima obavezu

da plaća skuplje premije za osiguranje vozila, koje važe za muškarce. Ona takođe

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

225

nije mogla da smogne snage da policiji prijavi da joj je ukradeno 200 funti jer se

plašila da će se u toku istrage od nje tražiti da otkrije svoj identitet.

II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

A. Imena

20. Prema engleskom pravu, lice ima pravo da uzme lična imena ili prezime

koje želi. Ta imena su važeća u svrhu identifikacije i mogu se koristiti u pasošima,

vozačkim dozvolama, zdravstvenim knjižicama i potvrdama o osiguranju, itd.

Nova imena upisuju se i u birački spisak.

B. Brak i definicija pola u domaćem pravu

21. Prema engleskom pravu, brak je definisan kao dobrovoljna zajednica

muškarca i žene. U predmetu Corbett v. Corbett ([1971] Probate Reports 83),

sudija Ormrod (Ormrod) doneo je odluku da se, u tu svrhu, pol utvrđuje na

osnovu analize hromozoma, gonada i polnih organa ako se njihovi rezultati

poklapaju, bez obzira na eventualni hirurški zahvat. Ovakvo korišćenje bioloških

kriterijuma za utvrđivanje pola odobrio je Žalbeni sud u predmetu R. v. Tan

([1983], Queen’s Bench Reports 1053) i ono je dobilo širu primenu nakon što

je sud zaključio da je osoba koja je rođena kao muškarac propisno osuđena u

skladu sa zakonskom odredbom kojom je predviđeno kažnjavanje muškaraca

koji žive od prostitucije, bez obzira na to što je optuženi bio podvrgnut terapiji

promene pola.

22. Prema članu 11 (b) Zakona o bračnim sporovima iz 1973, svaki brak

u kojem supružnici nisu muškarac i žena smatra se nevažećim. Za utvrđivanje

pola supružnika koristi se analiza koja je propisana u prethodno navedenom

predmetu Corbett v. Corbett. Prema toj istoj odluci, brak između muškarca i

transseksualca koji je od muškarca postao žena takođe bi mogao da se poništi

na osnovu argumenta da transseksualac ne može da ispunjava bračne dužnosti u

smislu normalnih i potpunih seksualnih odnosa (obiter per sudije Ormroda).

Ova odluka potkrepljena je članom 12 (a) Zakona o bračnim sporovima

iz 1973, prema kojem je moguće poništiti brak koji nije konzumiran zbog toga

što jedan od supružnika ne može da ispunjava bračne dužnosti. U članu 13 (1)

tog zakona propisano je da sud ne sme da donese rešenje o poništenju braka

ako se uveri da je tužitelj znao da brak može da se poništi, ali je naveo tuženog

da poveruje da neće tražiti poništenje braka, kao i ako se uveri da bi donošenje

takvog rešenja bilo nepravično.

C. Izvodi iz matične knjige rođenih

23. Upis u matične knjige rođenih uređen je Zakonom o upisu u matične

knjige rođenih i umrlih iz 1953. godine (u daljem tekstu: Zakon iz 1953). U

članu 1 (1) tog zakona propisano je da rođenje svakog deteta mora da evidentira

matičar zadužen za upis rođenih i umrlih na području na kojem je dete rođeno.

226

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

Smatra se da upis predstavlja evidenciju o činjeničnom stanju u trenutku rođenja.

Shodno tome, izvod iz matične knjige rođenih predstavlja dokument koji ne

otkriva trenutni identitet lica, već istorijske činjenice.

24. U izvod iz matične knjige rođenih mora da se upiše pol deteta. Ovim

zakonom nisu definisani kriterijumi za utvrđivanje pola deteta u trenutku

rođenja. Prema praksi matičara, koriste se isključivo biološki kriterijumi (analiza

hromozoma, gonada i polnih organa), kako je propisao sudija Ormrod u

prethodno navedenom predmetu Corbett v. Corbett.

25. Zakonom iz 1953. predviđena je mogućnost ispravke administrativnih

ili materijalnih grešaka od strane matičara. Zvaničan stav je da izmena i dopuna

podataka može da se izvrši isključivo ako je greška napravljena prilikom upisa

rođenja deteta u matičnu knjigu rođenih. To što u kasnijem životu može da se

ispostavi da „psihološki“ pol neke osobe nije u skladu s biološkim kriterijumima

ne smatra se da ukazuje na materijalnu grešku napravljenu prilikom prvobitnog

upisa u matičnu knjigu rođenih. Samo u slučajevima kada je očigledan i fenotipski

pol pogrešno utvrđen ili kada se biološki kriterijumi ne poklapaju, može da se

unese izmena u prvobitni upis. U tu svrhu je neophodno dostaviti medicinske

dokaze o tome da je prvobitni upis bio netačan. Ne prihvata se da je napravljena

greška prilikom upisa u matičnu knjigu rođenih kod osobe koja se podvrgne

terapiji lekovima i hirurškom zahvatu koji će joj omogućiti da preuzme ulogu

suprotnog pola.

26. Država ukazuje da se glavni matičar ne zalaže za upotrebu izvoda iz

matične knjige rođenih u svrhu identifikacije, tako da izvodi iz matične knjige

rođenih već nekoliko godina sadrže upozorenje da oni ne predstavljaju dokaz o

identitetu lica koje ga podnosi. Međutim, na pojedincima je da odluče da li će

postupati u skladu s ovom preporukom.

D. Socijalna zaštita, zapošljavanje i penzije

27. U svrhu socijalne zaštite, socijalnog osiguranja i zapošljavanja,

transseksualac se i dalje vodi kao pripadnik onog pola koji je upisan po njegovom

odnosno njenom rođenju.

1. Socijalno osiguranje

28. U svrhu socijalnog osiguranja (u daljem tekstu: SO), SSZ sve britanske

državljane evidentira na osnovu podataka iz njihovog izvoda iz matične

knjige rođenih. Lica koja nisu britanski državljani, a žele da se prijave na SO u

Ujedinjenom Kraljevstvu, svoj identitet mogu da dokažu uz pomoć pasoša ili

lične karte ako nemaju izvod iz matične knjige rođenih.

29. Svakom licu koje se prijavi na SO SSZ dodeljuje jedinstveni broj SO.

Broj SO ima standardnu formu, sastavljenu od dva slova iza kojih slede tri para

cifara, kao i još jedno slovo. Sâm po sebi, taj broj ni na koji način ne ukazuje na

pol osiguranika niti na bilo koje druge lične podatke. Broj SO se koristi da bi se

utvrdio račun SO svakog lica (trenutno postoji približno 60 miliona pojedinačnih

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

227

računa SO). SSZ na taj način može da evidentira podatke o svim doprinosima

za SO koji se na račun osiguranika uplaćuju tokom njegovog života, kao i da

precizno prati obaveze, doprinose i pravo na naknade svih lica. U izuzetnim

slučajevima, licima mogu da se izdaju novi brojevi, na primer u okviru programa

za zaštitu svedoka ili zaštitu identiteta maloletnih počinilaca krivičnih dela.

30. Prema pravilu 44 Pravilnika o socijalnom osiguranju (doprinosima za

socijalno osiguranje) iz 1979, koje je doneto na osnovu ovlašćenja iz stava 8 (1)

(p) Priloga 1 uz Zakon o doprinosima za socijalno osiguranje i naknadama na

ime socijalnog osiguranja iz 1992, određena lica dužna su da se prijave za broj

SO ako im taj broj prethodno nije dodeljen.

31. Prema pravilu 45 Pravilnika iz 1979, zaposleni je dužan da svom

poslodavcu na zahtev dostavi svoj broj SO.

32. Član 112 (1) Zakona o socijalnom osiguranju iz 1992. propisuje:

„(1) Ako lice radi ostvarivanja bilo kakve naknade ili drugog vida novčane

pomoći predviđene zakonom ...[kako je utvrđeno u članu 110 Zakona]... bilo za

sebe ili za neko drugo lice, ili u bilo koju drugu svrhu u vezi s tim zakonom –

(a) dâ iskaz ili izjavu za koju zna da je lažna; ili

(b) dostavi ili pribavi, ili svesno omogući ili dozvoli da bude dostavljen ili

pribavljen bilo koji dokument ili informacija za koje zna da sadrže lažne podatke,

smatraće se krivim za krivično delo.“

33. Prema tome, na osnovu ovog člana, ako bilo koje lice dâ lažnu izjavu

da bi došlo do broja SO, to bi se smatralo krivičnim delom.

34. Svako može da odabere lično ime, prezime ili način oslovljavanja (npr.

g/gđa/gđica) koje želi radi prijavljivanja na SO pod tim imenom. Svaku izmenu

te vrste SSZ će uneti u kompjuterski dosije dotičnog lica, njegov fizički karton

i karticu s brojem SO. Međutim, politika SSZ je takva da jedno lice može da

ima samo jedan broj SO, bez obzira na eventualne promene njegovog polnog

identiteta putem nekog zahvata, kao što je operacija promene pola. Ponovlje-

nu predstavku, u kojoj je jedan transseksualac koji je od muškarca postao žena

tražio da mu se dozvoli da podnese zahtev za sudsko preispitivanje ove politike,

Žalbeni sud je odbio u predmetu R. v. Secretary of State for Social Services ex

parte Hooker (1993) (neobjavljen). Izričući presudu suda, lord sudija MekKauen

(McCowan) je (na str. 3 zapisnika) naveo sledeće:

„...pošto u praksi to nimalo neće promeniti stvari, uopšte ne smatram da je

odluka ministra nerazumna, već smatram da je savršeno razumna. Takođe bih

odbacio sugestiju da je podnositeljka žalbe s pravom očekivala da će joj novi broj

biti dodeljen iz psiholoških razloga, kada to zapravo ne bi imalo nikakvog efekta

u praksi.“

35. Podaci koji se u okviru SSZ nalaze u evidenciji o socijalnom osiguranju

poverljivi su i obično se ne daju trećim licima bez odobrenja lica na koje se

odnose. Izuzeci su mogući u slučajevima kada je u pitanju javni interes ili je

otkrivanje podataka neophodno da bi se zaštitila državna sredstva. Na osnovu

člana 123 Zakona o socijalnom osiguranju iz 1992, ako neko lice koje je zaposleno

228

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

u Zavodu za socijalno osiguranje neovlašćeno otkrije podatke do kojih je došlo u

toku svoje službe, takav postupak smatraće se krivičnim delom.

36. SSZ ima takvu politiku da se dosijei o licima za koje se zna da su

transseksualci obično označavaju kao osetljivi na nivou cele zemlje. Pristup ovim

podacima kontroliše rukovodstvo SSZ. Svaki odštampani dokument iz ovih

dosijea obično se upućuje poseboj službi u okviru SSZ kako bi se obezbedilo da

podaci o identitetu budu u skladu s podacima koje je dotično lice tražilo.

37. Doprinosi za socijalno osiguranje uplaćuju se tako što poslodavac od

zarade zaposlenog odbija određeni iznos, koji zatim uplaćuje Poreskoj upravi

(koja ga dalje prosleđuje SSZ). Prema trenutnoj praksi, zaposlenim ženama

poslodavci taj iznos odbijaju od plate sve dok ne navrše 60 godina, kada stiču

uslov za odlazak u penziju, dok za zaposlene muškarce to čine sve dok ne navrše

65 godina. SSZ sprovodi politiku prema kojoj transseksualac koji je od muškarca

postao žena, po navršenoj 60. godini života, može da na sebe preuzme obavezu da

SSZ direktno uplaćuju sve neuplaćene doprinose za socijalno osiguranje koje je

poslodavac prestao da mu odbija od zarade jer je bio uveren da je zaposleni žena.

U slučaju transseksualaca koji je od žene postao muškarac, takav zaposleni može

da od SSZ direktno traži povraćaj svih sredstava koja mu je na ime doprinosa

poslodavac odbijao od zarade nakon što je navršio 60 godina.

38. U nekim slučajevima, poslodavci će tražiti dokaz da je zaposlena,

koja je po svoj prilici žena, napunila ili će uskoro napuniti 60 godina, čime stiče

pravo da joj se od zarade više ne odbijaju doprinosi za socijalno osiguranje. Taj

dokaz može da se dostavi u vidu potvrde o oslobađanju od plaćanja doprinosa

za socijalno osiguranje po osnovu godina života (obrazac CA4180 ili CF384).

SSZ takvu potvrdu može da izda transseksualcu koji je od muškarca postao žena

ako to lice preuzme na sebe obavezu da sve doprinose za socijalno osiguranje

uplaćuje direktno SSZ.

2. Državne penzije

39. Prema trenutnoj praksi, transseksualac koji je od muškarca postao

žena pravo na državnu penziju stiče kad navrši 65 godina života, što je uslov za

odlazak u starosnu penziju koji važi za muškarce, a ne s navršenih 60 godina, što

je uslov za žene. Punu penziju moći će da dobija samo ako je doprinose uplaćivao

44 godine, a ne 39 godina, koliko žene moraju da ih uplaćuju.

40. U svrhu odlaska u starosnu penziju, pol se utvrđuje na osnovu biološkog

pola u trenutku rođenja. Ovakav pristup odobren je od strane poverenika za

socijalnu zaštitu (službenik suda, specijalizovan za zakon o socijalnoj zaštiti) u

nekoliko predmeta:

U predmetu R(P) 2/80, transseksualac koji je od muškarca postao žena

tražio je da mu se odobri pravo da se penzioniše s navršenih 60 godina života.

Poverenik je taj zahtev odbacio i u stavu 9 svoje odluke naveo je kako sledi:

„(a) Po mom mišljenju, reč „žena“ u članu 27 Zakona podrazumeva osobu

koja je u biološkom smislu žena. U članovima 28 i 29, žena se na više mesta

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

229

pominje na način koji ukazuje da se pod tim podrazumeva osoba koja može da

stupi u pravno važeći brak s mužem. To jedino može da bude osoba koja je u

biološkom smislu žena.

(b) Sumnjam da su, prilikom donošenja relevantnih zakona, zakonodavci

u bilo kom trenutku imali na umu razliku između osobe koja je u biološkom

smislu žena i osobe koja je žena u društvenom smislu. Bilo kako bilo, sigurno je

da Parlament nikada nikome nije dao pravo ili privilegiju da menja osnovu svojih

prava u oblasti socijalnog osiguranja i da od prava koja važe za muškarce pređe

na prava koja važe za žene. Po mom mišljenju, takvo osnovno pravo ili privilegija

morali bi da budu izričito dati. ...

(d) Potpuno razumem veliku nevolju u kojoj se podnositeljka zahteva nalazi,

ali suština spora nije u potpunosti na njenoj strani. Ona je od rođenja do 1975.

godine živela kao muškarac, a tokom jednog dela perioda otkako je postala

punoletna uživala je prava u oblasti osiguranja koja važe za muškarce. U izvesnim

aspektima, ta prava su sveobuhvatnija od prava koja važe za žene. Shodno tome,

možda bi morao da se toleriše jedan element nepravednosti prema javnosti kako

bi se dozvolilo da penzija počne da joj se isplaćuje kada stekne uslov za odlazak u

starosnu penziju koji važi za žene.“

41. Država je započela planove za ukidanje razlike između muškaraca

i žena u pogledu starosne granice kada se stiče pravo na državnu penziju.

Izjednačavanje starosne granice treba da otpočne 2010. godine, a predviđa se

da će taj proces biti okončan do 2020. godine. Što se tiče povlastica za besplatan

prevoz gradskim autobusom u Londonu, kod kojih se opet pravi razlika između

muškaraca i žena u pogledu starosne granice kada na to stiču pravo (65 godina za

muškarce, 60 za žene), Država je takođe najavila planove za uvođenje jedinstvene

starosne granice.

3. Zapošljavanje

42. Prema članu 16 (1) Zakona iz 1968. kojim se sankcioniše pribavljanje

protivpravne imovinske koristi, ostvarivanje novčane koristi na nepošten način,

putem obmane, smatra se krivičnim delom za koje je zaprećena zatvorska kazna.

Prema članu 2 (c), novčana korist podrazumeva dobijanje mogućnosti za ostva-

rivanje zarade u okviru radnog odnosa. Ako potencijalni poslodavac od tran-

sseksualca koji je putem operacije promenio pol zatraži da mu navede sva svoja

prethodna imena, a ovaj to u potpunosti ne učini pre zaključenja ugovora o radu,

to bi moglo da se smatra krivičnim delom. Pored toga, ako poslodavac otkrije da

mu nisu navedeni svi traženi podaci, takvo lice može da dobije otkaz ili posloda-

vac može da ga tuži i traži naknadu štete.

43. U presudi od 30. aprila 1996, u predmetu P. v S. and Cornwall County

Council, Evropski sud pravde (ESP) je zaključio da diskriminacija koja proističe

iz promene pola predstavlja diskriminaciju po osnovu pola, pa je, shodno tome,

član 5 stav 1 direktive Saveta br. 76/207/EEC od 9. februara 1976. u vezi sa spro-

vođenjem načela ravnopravnog postupanja prema muškarcima i ženama u smi-

slu pristupa zapošljavanju, stručnom osposobljavanju i unapređenju, kao i u smi-

slu uslova rada, isključuje mogućnost otpuštanja transseksualca iz razloga koji

230

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

se tiču promene pola. Odbacujući argument Države, Ujedinjenog Kraljevstva, o

tome da bi poslodavac otpustio P. čak i da je P. prethodno bio žena koja je putem

operacije promenila pol i postala muškarac, ESP je zaključio kako sledi:

„...ako osoba dobije otkaz zato što namerava da promeni pol ili zato što je

to već učinila, tada se smatra da se prema takvoj osobi postupa nepovoljno u

odnosu na druge pripadnike pola kome je ona smatrala da pripada pre nego što

je promenila pol.

Tolerisanje takvog vida diskriminacije prema toj osobi bilo bi ravno

nepoštovanju dostojanstva i slobode na koje ona ima pravo i koje je Sud dužan da

štiti.“ (stav 21–22)

44. Odluku ESP Drugostepeni sud za radne sporove primenio je u odluci

donetoj 27. juna 1997. godine (u predmetu Chessington World of Adventures Ltd

v. Reed [1997], 1 Industrial Law Reports).

45. Propisi o sprečavanju diskriminacije po osnovu pola (promene pola)

iz 1999. doneti su u cilju postupanja u skladu s odlukom koju je Evropski sud

pravde doneo u predmetu P. v. S. and Cornwall County Council (30. aprila 1996).

Tim propisima je, u opštem smislu, predviđeno da prema transseksualcima na

radnom mestu ne sme da se postupa lošije samo zato što su transseksualci (bez

obzira da li se radi o transseksualcima pre ili posle operacije promene pola).

E. Silovanje

46. Pre 1994. godine, u svrhu zakona kojim je sankcionisano silovanje,

transseksualac koji je od muškarca postao žena smatrao bi se muškarcem. Po

članu 142 Zakona o krivičnopravnoj zaštiti i javnom redu iz 1994, da bi se utvr-

dilo da se radi o silovanju, moralo je da dođe do „vaginalnog ili analnog polnog

odnosa s nekim licem“. U presudi od 28. oktobra 1996, Sud u Redingu (Reading

Crown Court) konstatovao je da se penetracija penisom u veštačku vaginu tran-

sseksualca koji je od muškarca postao žena takođe tretira kao silovanje: R. v.

Matthews (neobjavljena).

F. Lišavanje slobode

47. Zatvorska pravila obično nalažu odvojeni smeštaj muških i ženskih

zatvorenika, kao i to da svlačenje i pretresanje nijednog zatvorenika ne sme da se

vrši u prisustvu osoba suprotnog pola (pravilo 12 (1), odnosno 41 (3), Zatvorskih

pravila iz 1999).

48. Prema izveštaju Radne grupe za transseksualce (Ministarstvo

unutrašnjih poslova, april 2000, vidi stavove 49–50 u daljem tekstu), koja je

sprovela istraživanje zakona i prakse, transseksualci koji su putem operacije

promenili pol po mogućnosti se upućuju u zatvorsku ustanovu u kojoj su

smešteni zatvorenici istog pola kao što je njihov novi pol. Razmotrene su i

detaljne smernice u vezi s pretresanjem zatvorenika transseksualaca, kojima je

predviđeno da se transseksualci koji su putem operacije promenili pol iz muškog

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

231

u ženski prilikom pretresa tretiraju kao žene i da ih pretresaju isključivo žene

(vidi stavove 2.75–2.76).

G. Trenutni razvoj događaja

1. Analiza položaja transseksualaca u Ujedinjenom Kraljevstvu

49. Ministar unutrašnjih poslova je, 14. aprila 1999, saopštio da je

formirana Međuresorna radna grupa za transseksualce, sa sledećim projektnim

zadatkom:

„da razmotri, s posebnim osvrtom na izvode iz matične knjige rođenih,

potrebu za uvođenjem odgovarajućih zakonskih mera za rešavanje problema s

kojima su suočeni transseksualci, uzimajući u obzir naučna i društvena kretanja,

kao i mere koje su druge zemlje preduzele u cilju njihovog rešavanja.“

50. Aprila 2000, Radna grupa je sačinila izveštaj u kojem je iznela ocenu

trenutnog položaja transseksualaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, s posebnim

osvrtom na njihov status u domaćem pravu, kao i na promene koje bi mogle da

se izvrše. Tom prilikom je došla do sledećih zaključaka:

„5.1. Transseksualci na razne načine izlaze na kraj sa svojom situacijom.

Neki od njih žive kao pripadnici suprotnog pola, ne podvrgavajući se nikakvim

tretmanima da bi stekli njegove fizičke atribute. Drugi uzimaju hormone kako bi

stekli neke sekundarne odlike odabranog pola. Manji broj njih će se podvrgnuti

hirurškim zahvatima kako bi njihova tela što više bila slična telima pripadnika

njihovog novostečenog pola. Obim tretmana može da bude stvar ličnog izbora ili

da zavisi od drugih faktora, poput zdravstvenog stanja ili finansijskih sredstava.

Mnogi ljudi se ponovo vraćaju svom biološkom polu, nakon što su neko vreme

živeli kao pripadnici suprotnog pola, a neki, pak, celog života prelaze iz jednog

pola u drugi. Prema tome, prilikom razmatranja daljih koraka, treba uzeti u obzir

potrebe ljudi u ovim različitim fazama promene.

5.2. Uodređenimoblastimavećsupreduzetemerezapomoćtransseksualcima.

Na primer, diskriminacija na radnom mestu po osnovu transseksualnosti

zabranjena je Propisima o zabrani diskriminacije po osnovu pola (promene pola)

iz 1999, kojima je, uz nekoliko izuzetaka, predviđeno da se prema transseksualcu

(bez obzira da li se radi o transseksualcu pre ili posle operacije promene pola)

ne sme nepovoljnije postupati samo zato što je transseksualac. Krivičnopravni

sistem (odnosno policija, zatvori, sudovi, itd) nastoji da izađe u susret potrebama

transseksualaca onoliko koliko je to moguće u okviru operativnih ograničenja.

Transseksualac koji je počinio krivično delo obično će biti optužen kao pripadnik

novostečenog pola, a zatvorenik, transseksualac, koji je putem operacije promenio

pol obično će biti upućen u odgovarajuću zatvorsku ustanovu koja je u skladu s

njegovim novim statusom. Isto tako, žrtve i svedoci transseksualci će, u većini

slučajeva, biti tretirani kao pripadnici novostečenog pola.

5.3. Pored toga, u slučajevima gde se radi o identifikaciji, a ne o pravnom

statusu takvih lica, često se izdaju zvanični dokumenti u kojima je naveden njihov

novostečeni pol. Na taj način, transseksualac može da pribavi pasoš, vozačku

dozvolu, zdravstvenu knjižicu, itd, u kojima će biti naveden njegov novi pol. Kako

smo shvatili, mnogi nevladini organi, poput ispitnih komisija, često izdaju nova

232

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

uverenja o položenim ispitima, itd. (ili neki drugi dokaz o kvalifikacijama) u

kojima je naveden traženi pol. Takođe smo utvrdili da barem jedno osiguravajuće

društvo transseksualcima izdaje polise u kojima je naveden njihov novostečeni

pol.

5.4. Uprkos ovim odredbama, transseksualci su svesni određenih problema

s kojima najveći deo stanovništva ne mora da se suočava. U podnescima

dostavljenim Radnoj grupi ukazano je da u najvažnije oblasti u kojima zajednica

transseksualaca traži promene spadaju izvodi iz matične knjige rođenih, pravo na

stupanje u brak i puno priznavanje njihovog novog pola u sve pravne svrhe.

5.5. Utvrdili smo da postoje tri moguće opcije u budućnosti:

– da trenutno stanje ostane nepromenjeno;

– da se izdaju izvodi iz matične knjige rođenih u kojima će biti

navedeno novo ime i, po mogućnosti, novi pol lica;

– da, u pravnom smislu, novi pol bude u potpunosti priznat, pod

uslovom da se primene određeni kriterijumi i procedure.

Predlažemo da, pre izjašnjavanja o ovim opcijama, država eventualno obavi

javne konsultacije u vezi s ovim pitanjima.“

51. Ovaj izveštaj predočen je Parlamentu jula 2000. Kopije izveštaja po-

hranjene su u biblioteke oba doma Parlamenta i poslate na 280 adresa, uključu-

jući članove radne grupe, državne zvaničnike, članove Parlamenta, pojedince i

organizacije. Javnost je o ovom izveštaju obaveštena u saopštenju Ministarstva

unutrašnjih poslova, a uvid u izveštaj građani mogu da dobiju ako se tom mi-

nistarstvu obrate pismenim putem, elektronskom poštom, telefonom ili preko

vebsajta ministarstva.

2. Domaća sudska praksa novijeg datuma

52. U predmetu Bellinger v. Bellinger, EWCA Civ 1140 [2001], 3 FCR 1,

podnositeljka žalbe, koja je po rođenju bila zavedena kao osoba muškog pola,

podvrgla se operaciji promene pola i 1981. godine zasnovala neki vid bračne

zajednice s muškarcem koji je bio upoznat s njenom prošlošću. Ona je tražila

da se taj brak proglasi važećim na osnovu Zakona o porodičnom pravu iz

1986. Žalbeni sud je, većinom glasova, zaključio da je njen brak nevažeći pošto

supružnici nisu muškarac i žena, što je trebalo da se utvrdi na osnovu bioloških

kriterijuma, kako je navedeno u odluci u predmetu Corbett v. Corbett [1971].

Mada je konstatovano da se sve veći naglasak stavlja na uticaj psiholoških faktora

na pol, nije jasno u kom trenutku za takve faktore može da se kaže da su doveli

do promene pola. Neko ko je po rođenju pravilno upisan kao osoba muškog

pola, a kasnije se podvrgao operaciji promene pola i sada živi kao žena, smatra

se muškracem u biološkom smislu i stoga se, u svrhu braka, ne može definisati

kao osoba ženskog pola. Odluku o tome u kom trenutku bi bilo svrsishodno

priznati da je osoba kojoj je po rođenju pripisan jedan pol promenila pol u

svrhu sklapanja braka treba da donese Parlament, a ne sudovi. Lejdi Elizabet

Batler-Slos (Elizabeth Butler-Sloss), predsednica Porodičnog odeljenja ovog suda,

konstatovala je da je Evropski sud za ljudska prava upozorio da i dalje nema

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

233

nikakve reakcije u pogledu položaja transseksualaca i primetila da je najviše

zbog tih kritika i osnovana Međuresorna radna grupa, koja je, aprila 2000,

objavila temeljnu i sveobuhvatnu ocenu tog medicinskog stanja, trenutne prakse

u drugim zemljama, kao i stanja engleskog prava u pogledu relevantnih aspekata

života pojedinca:

„[95.] ... Pitali smo g. Mojlana (Moylan), zastupnika državnog tužioca, kakve

korake preduzima bilo koji od državnih resora u cilju dalje razrade bilo koje od

preporuka iz tog izveštaja ili izrade informativnog dokumenta za potrebe javne

rasprave.

[96.] Na naše zaprepašćenje, rečeno nam je da nisu preduzeti nikakvi koraci,

a koliko je g. Mojlanu poznato, nisu ni planirani da se preduzmu u cilju daljeg

rešavanja ovog pitanja. Prema tome, čini se da naručivanje i izrada ovog izveštaja

predstavljaju celokupnu aktivnost koja je preduzeta u pogledu problema koje je

ministar unutrašnjih poslova utvrdio u projektnim zadacima, a članovi Radne

grupe u svojim zaključcima. Nama se čini da to predstavlja neuvažavanje sve

veće zabrinutosti i promene stavova širom zapadne Evrope, koji su jasno i snažno

istaknuti u presudama Evropskog suda u Strazburu, a kojima, po našem mišljenju,

Ujedinjeno Kraljevstvo mora da se pozabavi...

[109.] Međutim, svakako imajući na umu kritike Evropskog suda za

ljudska prava, dodali bismo i to da sadašnji krajnje nezadovoljavajući položaj i

patnja transseksualaca nesumnjivo zahtevaju pažljivo razmatranje. Preporuka

Međuresorne radne grupe da se održe javne konsultacije zaslužuje da državni

resori koji se bave ovim pitanjima preduzmu nešto po ovim pitanjima. Ovi

problemi neće sami od sebe nestati, već se, pre ili kasnije, mogu ponovo naći pred

Evropskim sudom.“

53. U svom izdvojenom mišljenju uz presudu, lord sudija Torp (Thorpe) je

izneo stav da temelji presude u predmetu Corbett v. Corbett nisu više tako sigurni,

smatrajući da pristup koji se svodi na biološke kriterijume više nije prihvatljiv u

svetlu promena u oblasti nauke, medicine i društva.

„[155.] U kontekstu braka, tvrdnja da hromozomski faktor predstavlja

uverljiv ili čak dominantan dokaz meni deluje naročito sporna jer je u pitanju

jedna nevidljiva odlika pojedinca, koja se ne može uočiti niti registrovati ni na

jedan drugi način osim uz pomoć naučnog testa. Taj faktor ni na koji način ne

doprinosi fiziološkom ili psihološkom aspektu ličnosti. U kontekstu institucije

braka, onakve kakva je danas, zaista mi se čini da je, kao stvar principa i logike,

ispravno dati prednost psihološkim faktorima, isto kao što mi se čini da je ispravno

da se suštinska procena pola izvrši ili prilikom sklapanja braka ili neposredno pre

toga, a ne u trenutku rođenja...

[160.] Više je nego očigledno da ova žalba spada u domen porodičnog

sudstva. Taj sistem uvek mora da bude dovoljno fleksibilan da bi mogao da izađe

u susret promenama u društvu. Isto tako, mora da bude human i spreman da

hitro prizna pravo na ljudsko dostojanstvo i slobodu izbora u privatnom životu

pojedinca. Jedan od ciljeva reforme kodifikovanog prava u ovoj oblasti mora da

bude taj da se obezbedi da zakon reaguje na društvene promene i da bude njihov

odraz. Tom cilju moraju da teže i sudije koje se bave ovom materijom, u svom

234

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

tumačenju postojećih zakonskih odredbi. Čvrsto stojim na stanovištu da, imajući

u vidu interese ostalih kojih se to tiče, ili, što je još važnije, interese društva u

celini, ne postoje dovoljno snažni razlozi da brak ove podnositeljke žalbe ne bude

u pravnom smislu priznat. Ja bih prihvatio ovu žalbu.“

On je takođe konstatovao da nema nikakvog napretka u sprovođenju

domaćih reformi:

„[151.] ...iako je [međuresorni] izveštaj po objavljivanju postao dostupan

javnosti, g. Mojlan je izjavio da otada nije bilo nikakvih javnih konsultacija. Osim

toga, upitan da li država u ovom trenutku namerava da pokrene javne konsulta-

cije ili bilo koji drugi proces u cilju izrade nacrta zakona, g. Mojlan je rekao da u

tom smislu nije dobio nikakva uputstva. On nije imao nikakva uputstva ni u vezi

s pitanjem da li Država namerava da donese propise s tim u vezi. Moje iskustvo iz

proteklih deset godina ukazuje da je svakom državnom resoru veoma teško da se

izbori za to da reforma porodičnog prava dobije svoje mesto u osnovnim zakon-

skim aktima. Takve okolnosti učvršćuju moj stav da je sudu ne samo prepušten

zadatak, već je to i njegova dužnost, da član 11 (c) tumači ili strogo, ili, pak, kraj-

nje slobodno, onako kako se na osnovu dokaza i podnesaka u ovom predmetu to

čini opravdanim.“

3. Predlozi za reformu sistema upisa u matične

knjige rođenih, venčanih i umrlih

54. Januara 2002, Država je Parlamentu dostavila dokument pod

naslovom: „Upis građana u matične knjige: suštinska promena (upis u matične

knjige rođenih, venčanih i umrlih u 21. veku)“, u kojem su izloženi planovi za

stvaranje centralne baze podataka iz matičnih knjiga, koja bi predstavljala iskorak

od tradicionalnog, šturog prikaza događaja u životu pojedinca ka koncepciji

žive evidencije koja se stalno menja ili koncepciji jedinstvene evidencije koja

pojedinca prati „tokom celog života“.

„Vremenom bi ažuriranje podataka u matičnoj knjizi rođenih podrazumevalo

i mogućnost unošenja promena u smislu imena lica, pa možda čak i u smislu

njegovog pola.“ (stav 5.1)

„5.5 Unošenje izmena

Postoji snažna podrška naporima za ublažavanje pravila kojima se regulišu

ispravke u matičnim knjigama. Trenutno je praksa takva da se jednom upisani

podaci mogu ispraviti jedino onda kada se ispostavi da je greška napravljena

prilikom samog upisa i kada je to moguće utvrditi. Da bi se ispravila čak i

najobičnija pravopisna greška, potrebno je sprovesti zvanične procedure i

razmotriti odgovarajuće dokaze. Konačna verzija evidencije sadrži kompletne

originalne, kao i ispravljene podatke, koji će biti prikazani i u izvodima koji će

naknadno biti izdati. Država je svesna da to može da predstavlja destimulišući

faktor. Izmene (koje ukazuju na događaje nakon prvobitnog unosa podataka)

ubuduće će se vršiti i zvanično evidentirati. U izvodima iz matičnih knjiga nalaziće

se samo izmenjeni i dopunjeni podaci, mada će se svi podaci i dalje čuvati. ...“

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

235

H. Argumenti trećeg lica – Liberty

55. Liberty je ažurirao zapažanja koja su, u formi pisanog podneska,

dostavljena u predmetu Sheffield and Horsham (Sheffield and Horsham v. the

United Kingdom, presuda od 30. jula 1998, Reports of Judgments and Decisions,

1998–V, str. 2021, st. 35) u vezi s pravnim priznavanjem transseksualaca

u uporednom pravu. U svojoj studiji iz 1998, Liberty je ustanovio da se, u

prethodnoj deceniji, u državama članicama Saveta Evrope pojavila jasna

tendencija punog pravnog priznavanja promene pola. Konkretno je zapazio da,

od trideset i sedam analiziranih zemalja, samo četiri (uključujući i Ujedinjeno

Kraljevstvo) ne dozvoljavaju nikakvo unošenje izmena u izvode iz matične knjige

rođenih u smislu upisivanja promenjenog pola određenog lica. U slučajevima

kada je promena pola zakonito izvršena i finansirana od strane države, novi

polni identitet takvog lica nije u potpunosti pravno priznat samo u Ujedinjenom

Kraljevstvu i Irskoj.

56. U naknadnoj studiji, dostavljenoj 17. januara 2002, Liberty je naveo

da, iako u Evropi statistički nije zabeležen porast u smislu broja država koje u

potpunosti pravno priznaju promenu pola, podaci o stanju izvan Evrope ukazuju

na to da se stvari kreću u tom smeru. Na primer, u Singapuru je promena

pola zakonski priznata, a sličan obrazac priznavanja postoji i u Kanadi, Južnoj

Africi, Izraelu, Australiji, na Novom Zelandu, kao i u svim saveznim državama

Sjedinjenih Američkih Država, osim dve. Posebno su citirani predmeti Attorney-

General v. Otahuhu Family Court [1995] 1 NZLR 60 i Re Kevin [2001] FamCA

1074, u kojima je, na Novom Zelandu i u Australiji, transseksualcima priznat

njihov promenjeni pol kako bi njihovi brakovi bili proglašeni važećim: u ovom

drugom slučaju, sudija Čizem (Chisholm) je zaključio:

„Ne vidim nikakav pravni niti politički osnov zbog kojeg bi australijsko

pravo trebalo da sledi odluku u predmetu Corbett. Mislim da bi takav postupak

doveo do neopravdanog nesklada između australijskog zakona o braku i drugih

australijskih zakona. To bi zakon odvelo u pravcu koji je u opštem smislu

suprotan razvoju događaja u drugim zemljama. Održalo bi se stanovište koje

direktno prkosi sadašnjim medicinskim saznanjima i praksi. Povrh svega, to bi

nametnulo neopravdane patnje ljudima koji su i bez toga dovoljno propatili, dok

samo društvo od toga ne bi imalo nikakve koristi...

...Zbog toga što reči ‘muškarac’ i ‘žena’ imaju svoje uobičajeno, savremeno

značenje, ne postoji rešenje u vidu formule za utvrđivanje nečijeg pola u svrhu

zakona o braku. To znači da se, u pravnom smislu, ne može reći da će ovo

pitanje u konkretnom slučaju biti rešeno primenom samo jednog kriterijuma

ili ograničenog spiska kriterijuma. Stoga je pogrešno reći da nečiji pol zavisi od

nekog pojedinačnog faktora, poput hromozoma ili fenotipskog pola, ili nekog

ograničenog niza faktora, poput gonada, hromozoma ili polnih organa (u

trenutku rođenja ili u nekom drugom trenutku). Isto tako, u pravnom smislu, bilo

bi pogrešno reći da ovo pitanje može da se reši pozivanjem isključivo na psihičko

stanje neke osobe ili utvrđivanjem ‘pola kojem mentalno pripada’.

Da bi se pol neke osobe utvrdio u svrhu zakona o braku, moraju se uzeti u

obzir sva relevantna pitanja. Nije mi namera da nabrajam ceo spisak tih pitanja

236

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

ili da sugerišem da su neki faktori nužno bitniji od drugih. Međutim, relevantna

pitanja, po mom mišljenju, obuhvataju biološke i fizičke karakteristike osobe

u trenutku rođenja (uključujući i gonade, polne organe i hromozome); njena

životna iskustva, uključujući i pol u skladu s kojim je vaspitavana, kao i njen stav

prema tom polu; činjenicu da li ta osoba sebe doživljava kao muškarca ili kao

ženu; stepen u kojem je ona u društvu funkcionisala kao muškarac ili kao žena;

sve hormonske, hirurške ili druge medicinske tretmane kojima se podvrgla radi

promene pola, zatim posledice takvih tretmana, kao i njene biološke, psihološke i

fizičke karakteristike u trenutku stupanja u brak...

U cilju utvrđivanja valjanosti braka prema australijskom pravu, pitanje da li

je osoba muškarac ili žena treba da se utvrdi na dan stupanja u brak...“

57. Što se tiče prava transseksualaca koji su putem operacije promenili pol

da stupe u brak s licem čiji je pol suprotan od njihovog novostečenog pola, istra-

živanje koje je sproveo Liberty je ukazalo na to da je takav brak dozvoljen u 54

odsto država ugovornica (u Dodatku 6 nabrojane su Austrija, Belgija, Danska,

Estonija, Finska, Fancuska, Nemačka, Grčka, Island, Italija, Letonija, Luksemburg,

Holandija, Norveška, Slovačka, Španija, Švedska, Švajcarska, Turska i Ukrajina), a

nije dozvoljen u 14 odsto država (Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo ne dozvoljavaju

takav brak, dok u Moldaviji, Poljskoj, Rumuniji i Rusiji ne postoje nikakvi propisi

na tu temu). Pravno stanovište preostalih 32 odsto država nije jasno.

III. MEĐUNARODNI DOKUMENTI

58. Članu 9 Povelje o osnovnim pravima u Evropskoj uniji, potpisane 7.

decembra 2000. godine, predviđena:

„Pravo na brak i pravo na zasnivanje porodice mora biti garantovano u

skladu sa nacionalnim zakonima kojima se uređuje ostvarivanje tih prava.“

PRAVO

I. NAVODNA POVREDA ČLANA 8 KONVENCIJE

59. Podnositeljka predstavke tvrdi da je došlo do povrede člana 8

Konvencije, čijim se relevantnim delom predviđa sledeće:

„1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog... života...

2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu

sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne

bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja

nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda

drugih.“

A. Argumenti strana

1. Podnositeljka predstavke

60. Podnositeljka predstavke je navela da, uprkos upozorenjima Suda da

je važno da se prati potreba za sprovođenjem pravne reforme, Država još uvek

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

237

nije preduzela nikakve konstruktivne korake da se izađe na kraj s patnjom i

poteškoćama kroz koje prolaze podnositeljka predstavke i drugi transseksualci

koji su putem operacije promenili pol. Zbog toga što njen promenjeni pol nije

pravno priznat, ona je imala brojna diskriminišuća i ponižavajuća iskustva kroz

koja je prolazila u svakodnevnom životu. U prošlosti, a naročito u periodu od

1990. do 1992, ona je bila zlostavljana na poslu i nije bila na odgovarajući način

zaštićena od diskriminacije. Ona je tvrdila da sve one posebne procedure kroz

koje je morala da prođe u vezi s doprinosima za SO i državnom penzijom,

same po sebi, predstavljaju neopravdanu razliku u postupanju jer za tim ne bi

bilo nikakve potrebe da je u pravne svrhe priznata kao žena. Konkretno, sama

činjenica da SSZ sprovodi politiku prema kojoj su podaci o transseksualacima

označeni kao osetljivi već predstavlja razliku u postupanju. Kao posledica toga,

podnositeljka predstavke, na primer, ne može da ode u SSZ bez prethodnog

zakazivanja dolaska.

61. Podnositeljka predstavke je dalje navela da je postojala realna opasnost

da njen poslodavac sazna za njen prethodni identitet. Poslodavac je mogao da

otkrije podatke o njenom prethodnom zaposlenju na osnovu njenog broja SO,

što se zaista i desilo. Ona je tvrdila da je to što nedavno nije dobila unapređenje

posledica činjenice da je njen poslodavac saznao za njen status.

62. Što se tiče starosne granice za odlazak u penziju, podnositeljka

predstavke je izjavila da je radila 44 godine i da je odbijanje da joj se prizna pravo

na državnu penziju s navršenih 60 godina života, na osnovu čisto biološkog testa

za utvrđivanje pola, u suprotnosti sa članom 8 Konvencije. Isto tako, ona nije

mogla da podnese zahtev za izdavanje povlastice za besplatan prevoz gradskim

autobusom u Londonu s navršenih 60 godina, kao što to mogu druge žene, već

je morala da čeka da navrši 65 godina. Prilikom popunjavanja zahteva za životno

osiguranje, hipoteku, privatnu penziju ili osiguranje vozila, ona je morala da

navede pol koji je imala po rođenju ili da pokaže svoj izvod iz matične knjige

rođenih, zbog čega se opredelila da ne iskoristi ove pogodnosti.

63. Podnositeljka predstavke je iznela argument da se u oblasti naučnih

saznanja i društvenog stava o transseksualnosti stvari brzo menjaju i to ne samo

širom Evrope, već i drugde u svetu. Ona se, pored ostalog, pozvala i na član 29

holandskog Građanskog zakonika, član 6 italijanskog Zakona br. 164 od 14. aprila

1982, kao i na član 29 turskog Građanskog zakonika, koji je izmenjen i dopunjen

Zakonom br. 3444 od 4. maja 1988, na osnovu kojeg je dozvoljena promena

građanskog statusa. Isto tako, prema zakonu Novog Zelanda iz 1995, Deo V, član

28, sud može da naloži pravno priznavanje promenjenog pola transseksualca

nakon što razmotri medicinske i ostale dokaze. Podnositeljka predstavke ne vidi

nikakav ubedljivi razlog zbog kojeg sličan pristup ne bi mogao da se usvoji i

u Ujedinjenom Kraljevstvu. Podnositeljka predstavke ukazala je i na sve veću

prihvaćenost transseksualaca u društvu, kao i na sve izraženije interesovanje

za probleme s kojima se oni suočavaju, što se vidi i po načinu izveštavanja u

novinama, na radiju i televiziji, kao i po blagonaklonoj dramatizaciji likova

transseksualaca u vodećim programima.

238

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

2. Država

64. Pozivajući se na praksu Suda, Država je tvrdila da među državama

ugovornicama ne postoji opšteprihvaćen stav o transseksualnosti i da, s obzirom

na polje slobodne procene koje je po Konvenciji dato državama, nepriznavanje

novog polnog identiteta podnositeljke predstavke u pravne svrhe u Ujedinjenom

Kraljevstvu ne podrazumeva povredu člana 8 Konvencije. Država je osporila

tvrdnju podnositeljke predstavke da su naučna istraživanja i „ogromne društvene

promene“ dovele do opšteg prihvatanja transseksualnosti ili konsenzusa po ovim

pitanjima.

65. Država se složila da možda postoje posebni slučajevi u kojima odbi-

janje da se u pravnom smislu prizna novi polni identitet transseksualca može

da predstavlja povredu člana 8, pogotovo onda kada transseksualac zbog toga

svakodnevno trpi praktičnu i stvarnu štetu i poniženja (vidi B. v. France, presuda

od 25. marta 1992, Series A No. 232–C, str. 52–54, st. 59–63). Međutim, osporila

je to da je podnositeljka predstavke bila suočena s bilo kakvim praktičnim poteš-

koćama koje se s tim slučajevima mogu uporediti, pošto je, pored ostalog, mogla

da pribavi važne lične isprave u kojima su navedena imena i polni identitet koje

je odabrala (na primer, novi pasoš i vozačku dozvolu).

66. Što se tiče konkretnih poteškoća koje je podnositeljka predstavke

navela, Država je ukazala da poslodavac ne može da utvrdi pol podnositeljke

predstavke na osnovu samog broja SO jer taj broj ne sadrži nikakvu šifrovanu

oznaku njenog pola. Podnositeljki predstavke izdata je nova kartica SO koja glasi

na njeno promenjeno ime, uz izmenjeni način oslovljavanja. Pored toga, SSZ

sprovodi politiku čuvanja tajnosti ličnih podataka o osiguranicima, a naročito

politiku i procedure posebne zaštite transseksualaca. Kao rezultat toga, nema

načina da poslodavac od SSZ zakonskim putem dobije informacije o prethodnom

polnom identitetu zaposlenog. Po mišljenju Države, takođe postoji veoma mala

verovatnoća da poslodavac podnositeljke predstavke na bilo koji drugi način

preko njenog broja SO sazna za njenu promenu pola. Odbijanje da joj se izda

novi broj SO je opravdano jer je jedinstvenost broja SO od ključnog značaja

za upravljanje sistemom socijalnog osiguranja i sprečavanje zloupotreba starih

brojeva SO.

67. Država je iznela argument da je potpuno neosnovana bojazan podno-

siteljke predstavke da će njen prethodni polni identitet biti otkriven nakon što

navrši 60 godina, kada njen poslodavac više neće biti u obavezi da joj od plate

odbija doprinose za SO, pošto je podnositeljka predstavke već dobila potvrdu

o oslobađanju od plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje po osnovu godina

života, koja se izdaje na obrascu CF384.

68. Što se tiče nemogućnosti podnositeljke predstavke da dobije državnu

penziju s navršenih 60 godina života, Država je navela da je zaključeno da je

razlika koja se pravi između muškaraca i žena u pogledu godina života kada se

stiče pravo na penziju u skladu s pravom Evropske zajednice (čl. 7 (1) (a) Direktive

79/7/EEC; Evropski sud pravde, R. v. Secretary of State for Social Security ex parte

Equal Opportunities Commission Case C–9/91 [1992] ECR I–4927). Isto tako,

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

239

očuvanje pravnog statusa podnositeljke predstavke kao muškarca, kao takvo, nije

u suprotnosti sa članom 8 Konvencije, tako da bi odobravanje prava na odlazak

u penziju s navršenih 60 godina života predstavljalo povlašćeni tretman koji bi

bio nepravedan prema javnosti.

69. Na kraju, što se tiče tvrdnji o napadu i zlostavljanju na poslu, Država

je izjavila da je, na osnovu krivičnog prava, podnositeljka predstavke mogla

da podnese krivičnu prijavu zbog uznemiravanja i napada. Uznemiravanje na

radnom mestu zbog transseksualnosti takođe bi predstavljalo povod za tužbu

po Zakonu o sprečavanju diskriminacije po osnovu pola iz 1975. u slučaju da

su poslodavci znali za to uznemiravanje, a nisu preduzeli korake da ga spreče.

Prema tome, postojala je odgovarajuća zaštita prema domaćem pravu.

70. Država je ukazala da je, prema tome, uspostavljena pravična ravnoteža

između prava pojedinca i opšteg interesa zajednice. U pogledu toga da može da se

desi da transseksualac bude suočen sa situacijom da u ograničenom obimu bude

otkrivena činjenica da je promenio pol, takve situacije su neizbežne i neophodne,

na primer, u kontekstu ugovora o osiguranju, u kojima istorija bolesti i pol utiču

na obračunavanje premija.

B. Ocena Suda

1. Prethodni aspekti

71. U ovom predmetu postavlja se pitanje da li tužena Država jeste ili nije

postupila u skladu s pozitivnom obavezom da obezbedi poštovanje prava na

privatni život podnositeljke predstavke, transseksualca koji je putem operacije

promenio pol iz muškog u ženski, pogotovo s obzirom na to da njena promena

pola nije priznata u pravnom smislu.

72. Sud podseća da pojam „poštovanje“, prema smislu iz člana 8, nije jasno

definisan, posebno kad je reč o pozitivnim obavezama koje taj pojam podrazu-

meva: uzimajući u obzir raznovrsnu praksu koju države ugovornice slede, kao i

situacije s tim u vezi, zahtevi koji proističu iz tog pojma značajno će se razliko-

vati od predmeta do predmeta, a polje slobodne procene koje vlastima treba da

se dâ može da bude šire od onoga koje se prema Konvenciji primenjuje u dru-

gim oblastima. Prilikom utvrđivanja da li pozitivna obaveza postoji ili ne postoji,

mora da se ima u vidu i pravična ravnoteža koja mora da se uspostavi između

opšteg interesa zajednice i interesa pojedinca, a težnja za tom ravnotežom pro-

žima celu Konvenciju (Cossey v. the United Kingdom, presuda od 27. septembra

1990, Series A No. 184, str. 15, st. 37).

73. Sud podseća da je već razmatrao žalbe u vezi s položajem transseksu-

alaca u Ujedinjenom Kraljevstvu (vidi Rees v. the United Kingdom, presuda od

17. oktobra 1986, Series A No. 106; Cossey v. the United Kingdom, prethodno

navedena presuda; X, Y. and Z. v. the United Kingdom, presuda od 22. aprila

1997, Reports of Judgments and Decisions 1997–II; kao i Sheffield and Horsham v.

the United Kingdom, presuda od 30. jula 1998, Reports 1998–V, str. 2011). U tim

predmetima, Sud je zaključio da se odbijanje Države, Ujedinjenog Kraljevstva, da

240

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

izmeni podatke u matičnoj knjizi rođenih i izdaje izvode iz matične knjige rođe-

nih, čija se sadržina i priroda razlikuju od sadržine i prirode prvobitno upisanih

podataka o nečijem polu, ne može smatrati mešanjem u pravo na poštovanje pri-

vatnog života (prethodno navedena presuda u predmetu Rees, str. 14, st. 35, kao

i presuda u predmetu Cossey, str. 15, st. 36). Takođe je zaključio da Država nema

pozitivnu obavezu da izmeni postojeći sistem upisa u matične knjige rođenih

uvođenjem novog sistema ili vrste dokumenata koji bi se koristili za dokazivanje

trenutnog građanskog statusa. Isto tako, Država nije dužna da dozvoli unoše-

nje napomena u postojeće matične knjige rođenih niti da takvu vrstu napomena

drži u tajnosti od trećih lica (prethodno navedena presuda u predmetu Rees, str.

17, st. 42, kao i presuda u predmetu Cossey, str. 15, st. 38–39). U tim predme-

tima je utvrđeno da su vlasti preduzele korake da na najmanju moguću meru

svedu nametljive upite (na primer, tako što su dozvolile da se transseksualcima

izdaju vozačke dozvole, pasoši i druge vrste isprava s novim imenom i polom).

Takođe nije pokazano da su, zbog toga što u pravnom smislu nisu dobili opšte

priznanje promene pola, podnositelji predstavke pretrpeli dovoljno ozbiljnu šte-

tu u istorijatu svojih slučajeva da bi tuženoj Državi bilo ukinuto polje slobodne

procene u ovoj oblasti (Sheffield and Horsham, prethodno navedena presuda, str.

2028–2029, st. 59).

74. Premda Sud nema formalnu obavezu da postupa shodno svojim pret-

hodnim presudama, u interesu je pravne sigurnosti, predvidivosti i jednakosti

pred zakonom da, bez valjanog razloga, ne odstupa od presedana ustanovlje-

nih u prethodnim predmetima (vidi, na primer, Chapman v. the United Kingdom

[GC], br. 27238/95, ECHR 2001–I, st. 70). Međutim, pošto Konvencija pre svega

predstavlja sistem za zaštitu ljudskih prava, Sud mora da uzme u obzir uslove

koji se menjaju u okviru tužene Države, kao i u okviru država ugovornica uop-

šte, i da odgovori, na primer, na svako evolutivno približavanje standardima koje

treba ostvariti (vidi, pored ostalih izvora, presudu u predmetu Cossey, str. 14, st.

35, kao i predmet Stafford v. the United Kingdom [GC], br. 46295/99, presuda od

28. maja 2002, koje će biti objavljene u ECHR 2002–..., st. 67–68). Od suštinske

je važnosti da se Konvencija tumači i primenjuje na način koji omogućuje da u

njoj predviđena prava budu ostvariva i delotvorna, a ne teoretska i prividna. Ako

Sud ne uspe da zadrži dinamičan i evolutivni pristup, zaista mu preti opasnost

da postane prepreka reformi ili unapređenju (vidi prethodno navedenu presudu

u predmetu Stafford v. the United Kingdom, st. 68). U sadašnjem kontekstu, Sud

je od 1986. godine u nekoliko navrata ukazivao na to da je svestan ozbiljnih

problema s kojima se suočavaju transseksualci i naglašavao koliko je važno da se

prati potreba za odgovarajućim zakonskim merama u ovoj oblasti (vidi presudu

u predmetu Rees, st. 47; presudu u predmetu Cossey, st. 42; presudu u predmetu

Sheffield and Horsham, st. 60).

75. Stoga, Sud predlaže da se ispita situacija u državama ugovornicama, kao

i izvan njih, da bi se „u svetlu današnjih uslova“ procenilo kakvo bi tumačenje i

primena Konvencije sada bili odgovarajući (vidi Tyrer v. the United Kingdom, pre-

suda od 25. aprila 1978, Series A No. 26, st. 31, kao i kasniju sudsku praksu).

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

241

2. Položaj podnositeljke predstavke kao transseksualca

76. Sud primećuje da se podnositeljka predstavke, koja je po rođenju

upisana kao muškarac, podvrgla operaciji promene pola i da u društvu živi kao

žena. Uprkos tome, podnositeljka predstavke se u pravne svrhe i dalje tretira

kao muškarac. To je uticalo, a i dalje utiče, na život podnositeljke predstavke u

situacijama kada je pol u pravnom smislu bitan i kada se pravi razlika između

muškaraca i žena, kao, pored ostalog, u oblasti penzija i starosne granice za

odlazak u penziju. Na primer, podnositeljka predstavke mora da nastavi da

uplaćuje doprinose za socijalno osiguranje sve dok ne navrši 65 godina zato što

ima pravni status muškarca. Međutim, pošto je zaposlena pod polnim identitetom

žene, ona je morala da pribavi potvrdu o oslobađanju od plaćanja doprinosa za

socijalno osiguranje, na osnovu koje će njen poslodavac prestati da joj uplaćuje

doprinose, a ona će nastaviti sama da ih uplaćuje. Iako je Država navela da su

na taj način u dovoljnoj meri uzete u obzir poteškoće koje proističu iz položaja

podnositeljke predstavke, Sud konstatuje da ona ipak mora da koristi posebnu

proceduru, koja, sama po sebi, može da skrene pažnju na njen status.

77. Isto tako, mora se priznati činjenica da može do dođe do ozbiljnog

mešanja u privatan život onda kada stanje domaćeg prava dolazi u sukob s jed-

nim važnim aspektom ličnog identiteta (vidi, mutatis mutandis, Dudgeon v. the

United Kingdom, presuda od 22. oktobra 1981, Series A No. 45, st. 41). Po mi-

šljenju Suda, stres i otuđenje proistekli iz nesklada između položaja u društvu

koji zauzima transseksualac koji je putem operacije promenio pol i položaja

koji mu nameće zakon koji odbija da prizna njegov promenjeni pol ne može se

smatrati manjom neprijatnošću nastalom zbog jedne formalnosti. Tu dolazi do

sukoba između društvene realnosti i prava, što transseksualca stavlja u jedan

neprirodan položaj koji kod njega može da izazove osećanja ranjivosti, poniže-

nja i strepnje.

78. U ovom predmetu, kao i u mnogim drugim predmetima, podnositelj-

ka predstavke je promenu pola izvršila o trošku nacionalne zdravstvene služ-

be, koja priznaje stanje polne disforije i, pored ostalog, obezbeđuje promenu

pola operativnim putem kako bi se, kao jedan od osnovnih ciljeva, postigla što

veća asimilacija s polom kome transseksualac smatra da stvarno pripada. Sud

iznenađuje činjenica da, uprkos tome, promena pola, koja je zakonito obezbe-

đena, nije u potpunosti pravno priznata jer bi ona mogla da se smatra konač-

nim korakom koji predstavlja kulminaciju dugotrajnog i mukotrpnog procesa

transformacije kroz koji je transseksualac prošao. Usklađenost administrativne

i pravne prakse u okviru nacionalnog sistema mora da se posmatra kao bitan

faktor u oceni sprovedenoj na osnovu člana 8 Konvencije. Ako je Država odo-

brila lečenje i hirurški zahvat radi ublažavanja stanja u kojem se transseksualac

nalazi, finansirala ili obezbedila deo sredstava za operacije, pa čak dozvoljava i

veštačku oplodnju žene koja živi s transseksualcem koji je od žene postao muš-

karac (kao što je pokazano u prethodno navedenom predmetu X, Y. and Z. v.

the United Kingdom), onda je nelogično da ne priznaje pravne implikacije rezul-

tata takvog lečenja.

242

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

79. Sud primećuje da su trenutno nezadovoljavajući položaj i tešku situ-

aciju transseksualaca u Ujedinjenom Kraljevstvu priznali domaći sudovi (vidi

prethodno navedeni predmet Bellinger v. Bellinger, stav 52), kao i Međuresorna

radna grupa, koja je ispitivala stanje u Ujedinjenom Kraljevstvu i zaključila da

su, uprkos tome što im se u praksi izlazi u susret, transseksualci svesni određe-

nih problema s kojima najveći deo stanovništva ne mora da se suočava (vidi gore

stav 50).

80. U odnosu na ove aspekte, Sud je razmotrio podjednako bitne

argumente koji su, po svojoj prirodi, od javnog interesa i koji su izneti da bi se

opravdalo to što se sadašnje stanje nastavlja. Sud primećuje da je u prethodnim

predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva pridat značaj medicinskim i naučnim

aspektima, zatim stanju koje se tiče bilo kakvog konsenzusa na evropskom i

međunarodnom nivou, kao i uticaju bilo kakvih promena na sadašnji sistem

upisa u matične knjige rođenih.

3. Medicinski i naučni aspekti

81. Još uvek ne postoje uverljivi nalazi koji bi ukazivali na uzrok

transseksualnosti, pogotovo ne o tome da li je ona u potpunosti psihološke

prirode ili je povezana s fizičkom diferencijacijom u mozgu. Utvrđeno je da

nalazi veštaka u pogledu domaćeg predmeta Bellinger v. Bellinger ukazuju na sve

veće prihvatanje saznanja u vezi s polnim razlikama u mozgu koje se određuju

još u prenatalnoj fazi, mada su naučni dokazi koji idu u prilog ovoj teoriji

daleko od potpunih. Međutim, Sud smatra da je mnogo značajnije to što je na

međunarodnom nivou transseksualnost u medicini postala naširoko priznata

kao stanje koje se leči u cilju ublažavanja tegoba (na primer, u četvrtom izdanju

Priručnika za dijagnostiku i statistiku (DSM-IV), dijagnoza transseksualnosti

zamenjena je „poremećajem polnog identiteta“; vidi takođe deseto izdanje

Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD–10). U Ujedinjenom Kraljevstvu, kao

u ogromnoj većini država ugovornica, Nacionalna zdravstvena služba priznaje

postojanje ovog stanja i obezbeđuje ili dozvoljava lečenje, uključujući ireverzibilne

hirurške zahvate. Medicinski i hirurški zahvati, putem kojih se u ovom slučaju

vrši promena pola, zaista se obavljaju pod nadzorom nacionalnih zdravstvenih

vlasti. Isto tako, imajući u vidu mnogobrojne i bolne zahvate koje takva operacija

podrazumeva, kao i stepen rešenosti i ubeđenja koji su neophodni da bi neko

promenio svoju polnu ulogu u društvu, ne može se sugerisati da ima bilo čega

samovoljnog ili hirovitog u odluci koju je donela osoba koja treba da se podvrgne

promeni pola. U takvim okolnostima, tekuća naučna i medicinska rasprava o

tačnim uzrocima ovog stanja gubi na značaju.

82. Mada je tačno i to da transseksualci ne mogu da poprime sve biološke

karakteristike pripisanog pola (prethodno navedeni predmet Sheffield and

Horsham, str. 2028, st. 56), Sud konstatuje da, uprkos sve sofisticiranijim hirurškim

zahvatima i hormonskoj terapiji, hromozomi čine osnovni i nepromenljivi biološki

aspekt polnog identiteta. Poznato je, međutim, da hromozomske anomalije mogu

nastati prirodnim putem (na primer, u slučajevima interseksualnih stanja, kada

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

243

se biološki kriterijumi ne poklapaju u trenutku rođenja) i, u takvim slučajevima,

neke osobe moraju da se odrede kao pripadnici jednog ili drugog pola, u

skladu s onim što se čini najprimerenijim u okolnostima pojedinačnog slučaja.

Za Sud nije očigledno da, od svih drugih faktora, upravo hromozomski faktor

neizbežno mora da ima presudni značaj za pravno određivanje polnog identiteta

transseksualaca (vidi izdvojeno mišljenje lorda sudije Torpa u predmetu Bellinger

v. Bellinger, citirano gore u stavu 52, kao i presudu sudije Čizema u australijskom

predmetu Re Kevin, citiranu gore u stavu 55).

83. Prema tome, Sud nije ubeđen da medicina ili naučna saznanja pružaju

bilo kakav odlučujući argument po pitanju pravnog priznavanja transseksualaca.

4. Stanje koje se tiče bilo kakvog konsenzusa na evropskom

i međunarodnom nivou

84. Već u vreme kad je razmatran predmet Sheffield and Horsham, među

državama ugovornicama Saveta Evrope postepeno se pomaljao konsenzus o

tome da promena pola treba da bude pravno priznata (vidi stav 35 te presude).

Najnovije istraživanje koje je za ovaj predmet dostavio Liberty ukazuje da na

međunarodnom nivou postoji neprestana tendencija ka takvom pravnom

priznavanju (vidi gore stavove 55–56). Izgleda da u Australiji i na Novom Zelandu

sudovi polako napuštaju stav da se pol utvrđuje na osnovu bioloških parametara

u trenutku rođenja (kao što je to navedeno u predmetu Corbett v. Corbett iz

Ujedinjenog Kraljevstva) i zauzimaju stav da, u kontekstu kada transseksualac

želi da sklopi brak, pol treba da zavisi od mnoštva faktora koje treba proceniti u

samom trenutku sklapanja braka.

85. Sud napominje da je, u predmetu Rees iz 1986. godine, konstatovao da

među državama ugovornicama po ovom pitanju skoro da ne postoji zajednički

stav, tako da neke od njih dozvoljavaju promenu pola, a neke ne, i da se, u

opštem smislu, čini da se pravo nalazi u prelaznoj fazi (vidi stav 37). U kasnijem

predmetu Sheffield and Horsham, Sud je, u svojoj presudi, naglasak stavio na

nepostojanje zajedničkog evropskog pristupa pitanju kako rešiti problem

reperkusija koje bi pravno priznavanje promene pola moglo da podrazumeva u

drugim oblastima prava, kao što su brak, srodstvo, privatnost ili zaštita podataka.

Dokle god je, po svoj prilici, situacija takva, gotovo da i ne čudi to što četrdeset

i tri države ugovornice, koje imaju veoma različite pravne sisteme i tradicije,

nemaju zajednički pristup ovom pitanju. U skladu s načelom subsidijarnosti,

države ugovornice pre svega treba da donesu odluke o neophodnim merama

kojima će se obezbediti zaštita prava iz Konvencije u okviru njihovih nadležnosti,

a prilikom rešavanja praktičnih problema proisteklih iz pravnog priznavanja

pola promenjenog putem operacije u okviru njihovih pravnih sistema, državama

ugovornicama mora se dati široko polje slobodne procene. Shodno tome, Sud

manji značaj pridaje nedostatku dokaza o postojanju zajedničkog evropskog

pristupa rešavanju postojećih pravnih i praktičnih problema, nego što ga pridaje

jasnim i neospornim dokazima o neprestanoj međunarodnoj tendenciji koja

ide u prilog ne samo sve većoj prihvaćenosti transseksualaca u društvu, već i

244

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

pravnom priznavanju novog polnog identiteta transseksualaca koji su putem

operacije promenili pol.

5. Uticaj na sistem upisa u matične knjige rođenih

86. U predmetu Rees, Sud je prihvatio činjenicu da Država može da

pridaje veliki značaj istorijskom aspektu sistema upisa u matične knjige rođenih.

Argument o tome da bi, kad bi se dozvolili izuzeci u ovom sistemu, njegova

funkcija bila dovedena u pitanje, umnogome je uticao na ovu ocenu.

87. Međutim, može se konstatovati da su, što se tiče istorijske osnove si-

stema upisa u matične knjige rođenih, izuzeci već napravljeni i to u slučaju pri-

znavanja vanbračne dece i usvajanja, kada postoji mogućnost izdavanja ažuri-

ranih izvoda iz matične knjige rođenih u kojima će biti evidentirana promena

statusa nakon rođenja. Po mišljenju Suda, pravljenje novih izuzetaka u slučaju

transseksualaca (kategorije koja obuhvata između 2.000 i 5.000 lica u Ujedinje-

nom Kraljevstvu, prema proceni iz Izveštaja Međuresorne radne grupe, str. 26)

ne bi predstavljalo opasnost da se čitav taj sistem sruši. Mada je prethodno uka-

zano na štetu koju bi pretrpela treća lica koja možda ne bi mogla da dođu do

originalnih podataka, kao i na komplikacije koje bi nastale u oblasti porodičnog

i naslednog prava (vidi presudu u predmetu Rees, str. 18, st. 43), ove tvrdnje su

uopšteno formulisane, tako da, na osnovu materijala koji se pred njim nalazi u

ovom trenutku, Sud ne može da konstatuje da su uočeni bilo kakvi realni izgledi

za nastanak štete ukoliko bi se izvršile promene u sadašnjem sistemu.

88. Pored toga, Sud konstatuje da je Država nedavno dala predloge za

sprovođenje reforme koja bi omogućila kontinuiranu izmenu i dopunu podataka

o građanskom statusu (vidi stav 54). Prema tome, Sud nije uveren da, u sadašnjoj

atmosferi, potreba da se kruto podrži integritet istorijske osnove sistema upisa u

matične knjige rođenih ima isti značaj kao što je imala 1986. godine.

6. Uspostavljanje ravnoteže u ovom predmetu

89. Sud je u prethodnom tekstu (stav 76–79) konstatovao poteškoće i ne-

pravilnosti u vezi s položajem podnositeljke predstavke kao transseksualca koji

je putem operacije promenio pol. Mora se priznati to da u ovom predmetu nije

dostignut onaj stepen svakodnevnog mešanja kakav je pretrpeo podnosilac pred-

stavke u predmetu B. v. France (presuda od 25. marta 1992, Series A No. 232),

kao i to da se, u određenim situacijama, rizik od nastanka poteškoća ili neprijat-

nosti s kojima se ova podnositeljka suočila može ublažiti ili svesti na najmanju

moguću meru uz pomoć prakse koju su vlasti usvojile.

90. Bez obzira na to, poštovanje ljudskog dostojanstva i ljudske slobode

predstavlja samu suštinu Konvencije. Konkretno, po članu 8 Konvencije, u kojem

pojam lične autonomije predstavlja važno načelo na kojem se temelji tumačenje

garantija koje taj član sadrži, štiti se lična sfera svakog pojedinca, uključujući i

njegovo pravo na određivanje podataka o svom identitetu kao ljudske jedinke

(vidi, pored ostalog, Pretty v. the United Kingdom, br. 2346/02, presuda od 29.

aprila 2002, st. 62, kao i Mikulić v. Croatia, br. 53176/99, presuda od 7. februara

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

245

2002, st. 53, koje će biti objavljene u ECHR 2002–...). U dvadeset i prvom veku,

pravo transseksualaca na lični razvoj i fizičku i moralnu sigurnost, kakvu u

punom smislu uživaju ostali članovi društva, ne može da se posmatra kao nešto

što je kontroverzno i što iziskuje da prođe neko vreme da bi pitanja s tim u vezi

mogla da se sagledaju u jasnijem svetlu. Ukratko, nezadovoljavajuća situacija

u kojoj transseksualci koji su putem operacije promenili pol žive u nekakvom

međuprostoru, ne pripadajući u potpunosti ni jednom ni drugom polu, više nije

održiva. Uvažavanje ove ocene na domaćem nivou može se pronaći u izveštaju

Međuresorne radne grupe, kao i u presudi Žalbenog suda u predmetu Bellinger

v. Bellinger (vidi stavove 50, 52–53).

91. Sud ne umanjuje značaj poteškoća ili važnih reperkusija koje će svaka

veća promena sistema neizbežno izazvati i to ne samo u oblasti upisa u matične

knjige rođenih, već i u oblastima pristupa dokumentaciji, porodičnog prava,

srodstva, nasleđivanja, krivičnopravnog sistema, zapošljavanja, socijalne zaštite

i osiguranja. Međutim, kao što je Međuresorna radna grupa u svom izveštaju

jasno naznačila, daleko od toga da se ovi problemi ne mogu prevazići, pa je,

stoga, Radna grupa našla za shodno da kao jednu od mogućnosti predloži puno

priznavanje novog pola u pravnom smislu, pod uslovom da se primene određeni

kriterijumi i procedure. Prema konstataciji lorda sudije Torpa u predmetu

Bellinger, bilo kakve „poteškoće u pogledu spektra“, naročito u oblasti porodičnog

prava, podjednako su rešive i prihvatljive ako se ograniče na slučajeve potpuno

ostvarenih transseksualaca koji su putem operacije promenili pol. Isto tako,

Država nije uspela da ubedi Sud u svoju argumentaciju da bi dopuštanje da se

na podnositeljku predstavke primene pravila koja važe za žene, čime bi se takođe

promenio datum njenog sticanja prava na državnu penziju, nanelo bilo kakvu

nepravdu drugim ljudima koji su obuhvaćeni sistemom socijalnog osiguranja

i državnih penzija, kako tvrdi Država. Nije dokazano da postoji bilo kakva

verovatnoća da će promene statusa transseksualaca prouzrokovati konkretne ili

suštinske nevolje ili štetu javnom interesu, a što se tiče ostalih mogućih posledica,

Sud smatra da se od društva opravdano može očekivati da toleriše određenu

dozu neprijatnosti kako bi se pojedincima omogućilo da vode dostojanstven i

častan život s polnim identitetom za koji su se, uz velike lične žrtve, opredelili.

92. U prethodnim predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva, ovaj Sud je od

1986. godine naglašavao koliko je važno da se prati potreba za odgovarajućim

zakonskim merama, imajući u vidu naučna i društvena kretanja (vidi reference

gore u stavu 73). Najskorijeg datuma je njegova napomena u predmetu Sheffield

and Horsham iz 1998. da tužena Država još uvek nije preduzela nikakve korake u

tom smislu, uprkos sve većoj društvenoj prihvaćenosti fenomena transseksualnosti

i sve većem uvažavanju problema s kojima se transseksualci suočavaju (kako

je navedeno gore u stavu 60). Iako u tom predmetu nije konstatovana nikakva

povreda, ponovo je izričito ukazano na potrebu za praćenjem dešavanja u

ovoj oblasti. Otada je Međuresorna radna grupa, aprilu 2000, objavila izveštaj,

u kojem je izložila rezultate istraživanja trenutnog položaja transseksualaca,

pored ostalog, u krivičnom pravu, porodičnim i radnim sporovima i utvrdila

246

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

razne opcije za reformu. Pošto zapravo ništa nije urađeno na ostvarivanju

ovih predloga, Žalbeni sud je, u julu 2001, konstatovao da se tako nešto ni ne

planira (vidi stavove 52–53). Može se primetiti da je jedina pomena vredna

zakonodavna reforma, koja se odnosi na primenu na transseksualce određenih

odredbi o nediskriminaciji, proistekla iz odluke Evropskog suda pravde od 30.

aprila 1996, u kojoj je zaključeno da je diskriminacija po osnovu promene pola

jednaka diskriminaciji po osnovu pola (vidi gore stavove 43–45).

93. Imajući u vidu prethodno pomenute aspekte, Sud smatra da tužena

Država ne može više da tvrdi da na ovo pitanje može da primeni svoje polje

slobodne procene, osim u pogledu odgovarajućeg sredstva putem kojeg će biti

priznato pravo koje je zaštićeno Konvencijom. Budući da ne postoje značajni

faktori od javnog interesa koji bi odneli prevagu nad interesom ove podnositeljke

predstavke da se u pravnom smislu prizna promena pola kojoj se podvrgla,

Sud zaključuje da pravična ravnoteža koja se u Konvencija podrazumevi sada

odlučno naginje u korist podnositeljke predstavke. Shodno tome, nije poštovano

njeno pravo na privatan život, čime je prekršen član 8 Konvencije.

II. NAVODNA POVREDA ČLANA 12 KONVENCIJE

94. Podnositeljka predstavke takođe je tvrdila da je došlo do povrede člana

12 Konvencije, kojim je propisano kako sledi:

„Muškarci i žene odgovarajućeg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i

zasnivaju porodicu u skladu s unutrašnjim zakonima koji uređuju vršenje ovog

prava.“

A. Argumenti stranaka

1. Podnositeljka predstavke

95. Podnositeljka predstavke se žalila da, iako sada ima potpuni fizički

odnos s muškarcem, ona i njen partner ne mogu da sklope brak jer se ona u

očima zakona tretira kao muškarac. Ona je iznela argument da se, u skorašnjem

predmetu Bellinger v. Bellinger ispostavilo da definicija pola u svrhu braka iz

predmeta Corbett v. Corbett više nije dovoljna, kao i to da, čak i kad bi oslanjanje

na biološke kriterijume i dalje bilo prihvatljivo, upotreba samo nekih od tih

kriterijuma za utvrđivanje pola i isključivanje onih koji te elemente ne ispunjava-

ju predstavlja povredu člana 12.

2. Država

96. Država se pozvala na prethodnu praksu Suda (prethodno navedene

presude u predmetima Rees, Cossey i Sheffield and Horsham) i tvrdila je da

se ni po članu 12 niti po članu 8 Konvencije od države ne zahteva da dozvoli

transseksualcu da sklopi brak s osobom koja pripada njegovom odnosno njenom

prvobitnom polu. Takođe je istakla da je Žalbeni sud u predmetu Bellinger v.

Bellinger nedavno ispitao i podržao pristup iz domaćeg prava, tako da ovo pitanje

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

247

sada čeka na razmatranje u Gornjem domu Parlamenta. Po mišljenju Države,

ako u ovoj važnoj ili delikatnoj oblasti treba da se izvrše bilo kakve promene, one

treba da poteknu isključivo od sudova u Ujedinjenom Kraljevstvu koji postupaju

u okviru polja slobodne procene koje je ovaj Sud uvek dopuštao. Država se

pozvala i na činjenicu da svaka promena može da izazove neželjene posledice,

navodeći da bi pravno priznavanje moglo da dovede do poništenja postojećih

brakova, pa bi transseksualci i njihovi partneri mogli da se nađu u istopolnim

brakovima. Država je naglasila značaj pravilnog i pažljivog analiziranja svih

promena u ovoj oblasti, kao i potrebu za prelaznim odredbama.

B. Ocena suda

97. Sud podseća da u predmetima Rees, Cossey i Sheffield and Horsham

nije ustanovljeno da to što transseksualaci u ovim predmetima nisu mogli da

sklope brak s osobom čiji je pol suprotan od njihovog promenjenog pola pred-

stavlja povredu člana 12 Konvencije. Takve konstatacije su, između ostalog, bile

zasnovane i na rezonovanju da se pravo na sklapanje braka odnosi na tradicio-

nalni brak između osoba suprotnog biološkog pola (vidi presudu u predmetu

Rees, str. 19, st. 49), stanovištu da je kontinuirano usvajanje u domaćem pravu

bioloških kriterijuma za utvrđivanje pola u svrhu braka obuhvaćeno ovlašćenjem

država ugovornica da unutrašnjim zakonima urede ostvarivanje prava na sklapa-

nje braka, kao i na zaključku da unutrašnje zakone ne treba posmatrati kao nešto

što pravo transseksualca na sklapanje braka ograničava ili umanjuje na takav na-

čin ili u takvom obimu da to narušava njegovu samu suštinu (presuda u predme-

tu Cossey, str. 18, st. 44–46, presuda u predmetu Sheffield and Horsham, str. 2030,

st. 66–67). Ukazano je i na formulaciju člana 12, kojom se brak štiti kao osnova

za zasnivanje porodice (Rees, loc. cit).

98. Razmatrajući stanje iz 2002. godine, Sud primećuje da član 12

obezbeđuje osnovno pravo muškarca i žene da stupe u brak i zasnuju porodicu.

Međutim, njegov drugi aspekt nije uslovljen prvim, tako da to što neki parovi ne

mogu da imaju dece ili da budu roditelji, samo po sebi, ne može da se posmatra

kao ukidanje njihovog prava na ostvarivanje prvog segmenta ove odredbe.

99. Ostvarivanje prava na sklapanje braka povlači za sobom društvene,

lične i pravne posledice. To pravo podleže unutrašnjim zakonima država ugo-

vornica, ali ograničenja koja se njima uvode ne smeju to pravo da sputavaju ili

umanjuju na takav način ili u takvom obimu da to narušava njegovu samu sušti-

nu (vidi presudu u predmetu Rees, str. 19, st. 50; F. v. Switzerland, presuda od 18.

decembra 1987, Series A No. 128, st. 32).

100. Tačno je da se prva rečenica izričito odnosi na pravo muškarca i žene

da stupe u brak. Sud nije ubeđen da, na dan razmatranja ovog predmeta, još uvek

može da se pretpostavi da se ovi pojmovi odnose na utvrđivanje pola putem čisto

bioloških kriterijuma (kao što je zaključio sudija Ormrod u predmetu Corbett v.

Corbett, stav 21 gore). Od usvajanja Konvencije desile su se značajne društvene

promene u instituciji braka, kao i dramatične promene izazvane medicinskim

248

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

i naučnim dostignućima na polju transseksualnosti. Sud je, na osnovu člana

8 Konvencije, u prethodnom tekstu ustanovio da test poklapanja bioloških

faktora više ne može da se smatra presudnim za odbijanje da se u pravnom

smislu prizna pol transseksualca koji je promenjen operativnim putem. Postoje

i drugi važni faktori – prihvatanje od strane zdravstvenih radnika i zdravstvenih

vlasti u državama ugovornicama stanja koje podrazumeva poremećaj polnog

identiteta, obezbeđivanje lečenja, uključujući hirurške zahvate kako bi se takva

osoba što više asimilovala s pripadnicima pola kojem smatra da zaista pripada,

kao i preuzimanje društvene uloge pripisanog pola od strane transseksualca.

Sud takođe konstatuje da nema sumnje da član 9 nedavno usvojene Povelje o

osnovnim pravima u Evropskoj uniji namerno odstupa od formulacije iz člana

12 Konvencije time što se u njemu ne pominju muškarci i žene (vidi stav 58

gore).

101. Međutim, pravom na poštovanje privatnog života po članu 8 nisu

obuhvaćena sva pitanja iz člana 12, u kojem se uslovi nametnuti unutrašnjim

zakonima posebno pominju. Stoga je Sud razmotrio pitanje da li u domaćem

pravu svrstavanje u pol koji je upisan odmah po rođenju predstavlja ograničenje

koje narušava samu suštinu prava na sklapanje braka u ovom predmetu. U tom

smislu, Sud konstatuje da nije prirodno tvrditi da transseksualci nisu lišeni prava

na sklapanje braka jer, po zakonu, oni i dalje mogu da sklope brak s osobom

suprotnog pola od njihovog prethodnog. Podnositeljka predstavke u ovom

predmetu živi kao žena, u vezi je s muškarcem i isključivo bi želela da sklopi brak

s muškarcem. Ona nema nikakvu mogućnosti da to učini. Po mišljenju Suda,

ona zato može da tvrdi da je narušena sama suština njenog prava na sklapanje

braka.

102. Sud nije utvrdio nijedan drugi razlog koji bi ga sprečio da donese

ovakav zaključak. Država je iznela argument da u ovoj delikatnoj oblasti odluku

o ispunjavanju uslova za brak prema domaćem pravu treba prepustiti domaćim

sudovima u okviru polja slobodne procene od strane Države, skrećući pažnju na

uticaj koji to može da ima na već postojeće brakove u kojima je jedan od partnera

transseksualac. Međutim, na osnovu mišljenja većine u presudi Žalbenog suda u

predmetu Bellinger v. Bellinger, čini se da domaći sudovi naginju mišljenju da ovo

pitanje najbolje može da reši zakonodavna vlast, iako Država u ovom trenutku

ne namerava da donese propise s tim u vezi (vidi stavove 52–53).

103. Na osnovu materijala koje je dostavio Liberty može se konstatovati

da, uprkos rasprostranjenom prihvatanju braka između transseksualaca, manji

broj zemalja dozvoljava brak između transseksualaca u njihovom pripisanom

polu, nego što priznaje samu promenu pola. Sud, međutim, nije ubeđen da to

ide u prilog argumentu da ovo pitanje treba u potpunosti prepustiti državama

ugovornicama kao nešto što potpada pod njihovo polje slobodne procene.

To bi bilo ravno zaključku da niz mogućnosti koje državi ugovornici stoje na

raspolaganju obuhvata i delotvornu zabranu ostvarivanja prava na sklapanje

braka. Polje slobodne procene ne može da bude toliko rastegljivo. Iako država

ugovornica, pored ostalog, mora da utvrdi uslove pod kojima lice koje traži da u

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

249

pravnom smislu bude priznato kao transseksualac treba da dokaže da je promena

pola obavljena na odgovarajući način ili uslove pod kojima prethodni brakovi

prestaju da važe, kao i formalnosti koje će se primenjivati na buduće brakove

(uključujući, na primer, informacije koje treba pružiti budućim supružnicima),

Sud nije ustanovio da je opravdano da se transseksualcu zabrani ostvarivanje

prava na sklapanje braka pod bilo kojim okolnostima.

104. Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 12 Konvencije u ovom

predmetu.

III. NAVODNA POVREDA ČLANA 14 KONVENCIJE

105. Podnositeljka predstavke je takođe tvrdila da je došlo do povrede

člana 14 Konvencije, kojim je propisano kako sledi:

„Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se

bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik,

veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s

nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.“

106. Podnositeljka predstavke se žalila da je to što njen promenjeni pol

nije pravno priznat uzrok brojnih oblika diskriminacije i štete. Posebno je

ukazala na činjenicu da ne može da podnese zahtev za državnu penziju dok ne

navrši 65 godina, kao i na činjenicu da ne može da podnese zahtev za „besplatnu

povlasticu za prevoz“, koja bi joj omogućila besplatan prevoz u Londonu, što je

pogodnost na koju žene stiču pravo s navršenih 60, a muškarci s navršenih 65

godina.

107. Država je iznela stav da se ne pokreću nikakva pitanja koja se razlikuju

od pitanja kojima se bavi član 8 Konvencije, kao i da žalbe ne ukazuju ni na kakav

vid diskriminacije koji je u suprotnosti s prethodno navedenom odredbom.

108. Sud smatra da upravo to što u pravnom smislu nije priznata promena

pola transseksualca koji je putem operacije promenio pol čini suštinu žalbe koju

je podnositeljka predstavke podnela na osnovu člana 14 Konvencije. Ova pitanja

razmotrena su na osnovu člana 8 i, kao rezultat toga, ustanovljena je povreda te

odredbe. U datim okolnostima, Sud smatra da na osnovu člana 14 Konvencije nije

pokrenuto nijedno posebno pitanje i zato ne donosi nikakav poseban zaključak.

IV. NAVODNA POVREDA ČLANA 13 KONVENCIJE

109. Podnositeljka predstavke je tvrdila da je došlo do povrede člana 13

Konvencije, kojim je propisano kako sledi:

„Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji

ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li

povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.“

110. Podnositeljka predstavke se žalila da nije imala na raspolaganju delo-

tvoran pravni lek u vezi s pitanjima na koja se prethodno žalila.

250

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

111. Država je navela da nije bilo dokazivog kršenja nijednog prava

predviđenog Konvencijom koje bi podrazumevalo pravo na pravni lek na

osnovu člana 13. U svakom slučaju, od 2. oktobra 2000, kada je stupio na snagu

Zakon o ljudskim pravima iz 1998, pred domaćim sudovima moguće je pozvati

se na prava predviđena Konvencijom, tako da bi podnositeljka predstavke pred

domaćim sudom sada imala na raspolaganju pravni lek za bilo kakvo kršenje

prava predviđenog Konvencijom.

112. Sud ponavlja da se članom 13 Konvencije garantuje raspoloživost

pravnog leka na nacionalnom nivou za sprovođenje suštine prava i sloboda po

Konvenciji u kom god vidu ona bila zajemčena u domaćem pravnom poretku.

Stoga je efekat člana 13 u zahtevu za obezbeđenje domaćeg pravnog leka kako

bi se rešila suština „dokazive žalbe“ po Konvenciji i pružila odgovarajuća zaštita

(vidi, pored ostalih izvora, Aksoy v. Turkey, presuda od 25. septembra 1996,

Reports 1996–VI, str. 2286, st. 95).

113. S obzirom da su prethodno ustanovljene povrede članova 8 i 12 Kon-

vencije, žalba podnositeljke predstavke je u tom smislu nesumnjivo dokaziva u

smislu člana 13 Konvencije. Međutim, sudska praksa koja se odnosi na pravne

institute Konvencije ukazuje da efekat člana 13 ne može da se tumači u smislu

zahteva za obezbeđenje pravnog leka protiv samog domaćeg prava jer bi, u pro-

tivnom, Sud državama ugovornicama nametao zahtev da u njega ugrade Kon-

venciju (vidi James and Others v. the United Kingdom, presuda od 21. februara

1986, Series A No. 98, str. 48, st. 86). Prema tome, pošto u domaćem pravu prav-

ni lek nije postojao sve do 2. oktobra 2000, kada je Zakon o ljudskim pravima iz

1998. stupio na snagu, žalbe podnositeljke predstavke kose se s ovim načelom.

Posle tog datuma, podnositeljka predstavke mogla je da se žali domaćim sudovi-

ma, koji bi imali na raspolaganju čitav niz mogućih pravnih lekova.

114. U datim okolnostima, Sud nije konstatovao povredu člana 13 Kon-

vencije u ovom predmetu.

V. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE

115. U članu 41 Konvencije propisano je kako sledi:

„Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo

Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će,

ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“

A. Šteta

116. Podnositeljka predstavke tražila je ukupan iznos od 38.200 funti

sterlinga (GBP) na ime materijalne štete. To uključuje iznos od GBP 31.200 na

ime penzije koju nije mogla da traži s navršenih 60 godina života, kao i GBP

7.000 na ime procenjene vrednosti povlastice za besplatan prevoz penzionera

gradskim autobusom, za koju nije ispunjavala uslove. Na ime nematerijalne

štete, podnositeljka predstavke tražila je GBP 40.000 za pretrpljeni bol, strepnju

i poniženje.

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

251

117. Država je smatrala da bi, ukoliko Sud konstatuje bilo kakvu povredu

Konvencije, sama ta konstatacija predstavljala dovoljno pravično zadovoljenje u

smislu člana 41 Konvencije.

118. Sud podseća da mora da postoji jasna uzročno-posledična veza iz-

među povrede Konvencije i materijalne štete koju podnositeljka predstavke po-

tražuje, kao i da time, u odgovarajućem slučaju, može da bude obuhvaćena i

naknada na ime gubitka zarade ili drugih izvora prihoda (vidi, pored ostalih

izvora, Barberà, Messegué and Jabardo v. Spain, presuda od 13. juna 1994 (član

50), Series A No. 285–C, str. 57–58, st. 16–20; Cakýcý v. Turkey, presuda od 8.

jula 1999, Reports 1999–IV, st. 127).

119. Sud primećuje da podnositeljka predstavke nije mogla da se

penzioniše s navršenih 60 godina života, na šta imaju pravo ostale zaposlene

žene, ni da dobije državnu penziju niti da podnese zahtev za izdavanje povlastice

za besplatan prevoz autobusom. Međutim, nije sasvim jasno u kojoj meri je

podnositeljka predstavke usled toga pretrpela eventualnu finansijsku štetu, pošto

je podnositeljka predstavke, iako možda ne po sopstvenom izboru, nastavila da

radi i na osnovu toga ostvaruje zaradu. Mada je prethodno ukazao na poteškoće

i stres proistekle iz položaja podnositeljke predstavke kao transseksualca koji

je putem operacije promenio pol, Sud konstatuje da se sve do 1998. godine

smatralo da slična pitanja podležu polju slobodne procene od strane Ujedinjenog

Kraljevstva, kao i to da nije bilo povrede.

120. Sud je ustanovio da, s obzirom na razvoj događaja, ova situacija više

ne podleže polju slobodne procene od strane Ujedinjenog Kraljevstva. Država,

Ujedinjeno Kraljevstvo, treba blagovremeno da sprovede mere koje smatra

odgovarajućim kako bi ispunila svoje obaveze i kako bi podnositeljki predstavke

i drugim transseksualacima obezbedila pravo na poštovanje privatnog života,

kao i pravo na sklapanje braka, u skladu s ovom presudom. Mada nema nikakve

sumnje da je podnositeljka predstavke u prošlosti pretrpela stres i strepnju, upravo

to što u pravnom smislu nije priznata promena pola transseksualacima koji su pol

promenili putem operacije čini suštinu žalbi u ovoj predstavci, poslednjoj u nizu

predmeta u kojima su i drugi podnosioci predstavke pokrenuli ista pitanja. Stoga,

Sud ne smatra da je primereno da se ovoj konkretnoj podnositeljki predstavke

dodeli odšteta. Sâmo konstatovanje povrede, uz posledice koje će to imati u

budućnosti, može se smatrati pravičnim zadovoljenjem u ovim okolnostima.

B. Sudski i ostali troškovi

121. Podnositeljka predstavke je na ime sudskih i ostalih troškova tražila

iznos od GBP 17.000 na ime honorara advokata,⁴kao i GBP 24.550 na ime

honorara glavnog advokata i njegovog pomoćnika. Na ime putnih troškova radi

prisustvovanja raspravi pred Sudom, kao i na ime smeštaja i ostalih troškova s

tim u vezi, tražila je iznos od GBP 2.822. Ukupan iznos koji je tražila tako je

dostigao GBP 44.372.

4

Solicitors – advokati bez prava zastupanja pred sudom (prim. prev.).

252

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

122. Država je iznela ocenu da je ovaj iznos preteran, u poređenju s drugim

predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva, a pogotovo iznos od GBP 39.000, koji je

tražen za relativno skoriji vremenski period tokom kojeg su sadašnji advokati

podnositeljke predstavke bez prava zastupanja pred sudom bili opunomoćeni, a

koji se isključivo odnosio na objedinjavanje zapažanja i raspravu pred Sudom.

123. Sud konstatuje da su visoki iznosi koje je podnositeljka predstavke

tražila na ime sudskih i ostalih troškova, za koje nisu dostavljeni nikakvi podaci

u smislu broja sati rada i tarifa advokata, s obzirom na stepen složenosti i

postupke usvojene u ovom predmetu. Imajući u vidu iznose koji su dodeljeni

u drugim predmetima iz Ujedinjenog Kraljevstva i s obzirom na iznose koje je

Savet Evrope isplatio na ime pravne pomoći, Sud na ime ove stavke dodeljuje

odštetu u iznosu od 39.000 evra (EUR), zajedno sa svim naplativim iznosima

poreza na dodatu vrednost. Iznos odštete iskazan je u evrima i biće pretvoren

u ekvivalentan iznos u funtama sterlinga na dan isplate, budući da Sud smatra

primerenim da, od sada, u svim odlukama o pravičnom zadovoljenju u kojima

je odšteta dodeljena na osnovu člana 41 Konvencije, iznos odštete u načelu treba

da bude iskazan u evrima, kao referentnoj valuti.

C. Zatezna kamata

124. S obzirom da je odšteta iskazana u evrima i biće pretvorena u

nacionalnu valutu na dan isplate, Sud smatra da i stopa zatezne kamate treba

da bude iskazana u evrima, kao referentnoj valuti. Sud smatra primerenim da

se, kao opšte pravilo, zatezna kamata na neizmirene iznose iskazane u evrima

zasniva na marginalnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke za kredite,

uvećanoj za tri procentna poena.

IZ TIH RAZLOGA, SUD

1. Odlučuje, jednoglasno, da je došlo do povrede člana 8 Konvencije;

2. Odlučuje, jednoglasno, da je došlo do povrede člana 12 Konvencije;

3. Odlučuje, jednoglasno, da nijedno posebno pitanje nije pokrenuto na

osnovu člana 14 Konvencije;

4. Odlučuje, jednoglasno, da nije bilo povrede člana 13 Konvencije;

5. Odlučuje, jednoglasno, da sâmo konstatovanje povrede predstavlja

dovoljno pravično zadovoljenje za nematerijalnu štetu koju je

podnositeljka predstavke pretrpela;

6. Odlučuje, jednoglasno, da je tužena Država dužna da, u roku od tri

meseca, podnositeljki predstavke isplati iznos od EUR 39.000 (trideset

i devet hiljada evra) na ime sudskih i ostalih troškova, zajedno sa svim

naplativim iznosima poreza na dodatu vrednost, koji će biti pretvoren

u ekvivalentan iznos u funtama sterlinga na dan isplate;

7. Odlučuje, s petnaest glasova prema dva, da je od isteka pomenutog

roka od tri meseca pa do isplate, na pomenuti iznos naplativa prosta

kamata po stopi koja je jednaka marginalnoj stopi na kredite Evropske

centralne banke, uvećanoj za tri procentna poena;

Predmet Kristin Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva

253

8. Odlučuje, jednoglasno, ostatak zahteva podnositeljke predstavke za

pravično zadovoljenje.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku i izrečeno na javnoj raspravi

u Sudu u Strazburu, 11. jula 2002. godine.

Lucijus Vildhaber

Predsednik

Pol Maoni

Sekretar odeljenja

U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika

Suda, u prilogu ove presude data su sledeća izdvojena mišljenja:

(a) saglasno mišljenje g. Fišbaha;

(b) delimično izdvojeno mišljenje g. Tirmena;

(c) delimično izdvojeno mišljenje gđe Griv.

L. V.

P. Dž. M

SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE FIŠBAHA

Iako sam glasao isto kao i većina sudija u vezi s tačkom 7 dispozitiva, više

bih voleo da je utvrđena fiksna stopa zatezne kamate.

DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE TIRMENA

Što se tiče zatezne kamate, više bih voleo da je u tački 7 dispozitiva

utvrđena fiksna kamatna stopa.

DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE GRIV

U ovom predmetu ne delim mišljenje većine svojih kolega u vezi sa

zateznom kamatom koja treba da se plati.

Među sudijama postoji saglasnost da evro bude odgovarajuća referentna

valuta za sve odštete dodeljene na osnovu člana 41. Sud želi da takve odštete

budu blagovremeno isplaćene, a zatezna kamata treba da služi kao podsticaj na

blagovremenu isplatu odštete i ona nema kazneni karakter. Do sada se u potpu-

nosti slažem.

Prema novoj politici Suda, odštete su iskazane u evrima i njihov iznos tre-

ba da bude pretvoren u nacionalnu valutu na dan isplate. To znači da će, u ovom

predmetu, podnositeljka predstavke pretrpeti gubitak u smislu vrednosti odštete

ako njena nacionalna valuta, funta sterlinga, nastavi da jača u odnosu na evro.

Pretvaranje u nacionalnu valutu tek na dan isplate, za razliku od pretvaranja u

254

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

nacionalnu valutu na dan izricanja presude, ide u prilog podnosiocima predstav-

ke iz zemalja u kojima je evro zvanična valuta, kao i iz zemalja čija nacionalna

valuta ima istu vrednost kao evro ili vredi manje od evra. Svi ostali podnosioci

predstavke pretrpeće gubitak na osnovu ove izmenjene politike. Po mom mišlje-

nju, to je u suprotnosti s odredbama člana 14, zajedno sa članom 41. Štaviše, to

je u suprotnosti sa željom Suda da odštete budu što pravičnije, odnosno da se što

više očuva vrednost odštete.

Ovaj drugi cilj takođe predstavlja razlog zbog kojeg je izmenjena prethodna

praksa Suda da odluka Suda u pojedinačnim predmetima bude zasnovana na

zateznoj kamati u svakoj od država članica.

Većina nastoji da pravičnost odšteta obezbedi kroz primenu promenljivih

kamatnih stopa, koje variraju tokom celog perioda docnje. Primenjivaće se

marginalna stopa na kredite koju Evropska centralna banka (ECB) obračunava

kada kratkoročno pozajmljuje sredstva poslovnim bankama, uvećana za tri

procentna poena. Na taj način će, u ovom predmetu, kao i u mnogim drugim

predmetima, podnositeljki predstavke biti isplaćena manja zatezna kamata od

one koju je Sud ranije primenjivao, odnosno zatezna kamata po domaćoj stopi.

Marginalna stopa na kredite je kamata koju banke plaćaju ECB kada su

im hitno potrebni kratkoročni krediti. Zapravo, to je stopa koja predstavlja gor-

nju granicu za tržište kapitala, koja ima mali ili gotovo nikakav praktični značaj

za podnosioce predstavke pred Sudom. Zatezne kamate koje su predviđene u

svakoj od država potpisnica Konvencije za te države zapravo predstavljaju odraz

stanja na domaćem tržištu kapitala što se tiče kamatnih stopa koje podnosioci

predstavke koji su možda prinuđeni da uzmu novčanu pozajmicu moraju da pla-

te dok čekaju da im se isplati odšteta na ime pravičnog zadovoljenja. Iz tog ra-

zloga, prema domaćoj stopi zatezne kamate, namirenje se vrši na način koji nije

obezbeđen novom stopom zatezne kamate za koju se većina sudija ovog Suda

opredelila.

Pored toga, smatram da podnosilac predstavke kome je dodeljena odšteta

takođe treba da bude upoznat s važećom stopom zatezne kamate. Marginalna

stopa na kredite koju ECB primenjuje kada kratkoročno pozajmljuje sredstva

poslovnim bankama nije lako dostupna svim podnosiocima predstavke u Evropi.

Ta stopa je već neko vreme stabilna, ali po potrebi može da se utvrđuje jednom

nedeljno, pa čak i svakodnevno. Iako država treba da dokaže da je podnosiocu

predstavke odštetu isplatila u skladu s presudom, a Komitet ministara Saveta

Evrope da proveri da li je sve urađeno kako treba, ipak smatram da ovo predstavlja

dodatnu birokratsku proceduru koja podnosiocima predstavke otežava praćenje

situacije. U svakom slučaju, osnova koju većina sudija ovog Suda koristi za

utvrđivanje nove stope zatezne kamate daleko je od stvarne kamatne stope koju

će morati da plati podnosilac predstavke koji treba privremeno da pozajmi

novac dok čeka da mu se isplati odšteta koja mu je presudom dodeljena. To ne

može da se nadoknadi primenom nove, promenljive kamatne stope, tako da ova

prilično apstraktna potraga za pravičnošću, po meni, ne zaslužuje uvođenje nove

i potencijalno birokratske procedure.