PREDMET Z. I OSTALI protiv UJEDINJENOG

KRALJEVSTVA

(Predstavka br. 29392/95)

PRESUDA

Strazbur, 10. maja 2001. godine

U predmetu Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva,

Evropski sud za ljudska prava, zasedajući u Velikom veću u čijem su

sastavu bile sledeće sudije:

g. L. VILDHABER (WILDHABER), predsednik

gđa E. PALM (PALM)

g. C. L. ROZAKIS (ROZAKIS)

g. J.-P. COSTA (KOSTA)

g. L. FERARI BRAVO (FERRARI BRAVO)

g. L. KAFLIŠ (CAFLISCH)

g. P. KURIS (KURIS)

g. J. KAZADEVAL (CASADEVALL)

g. B. ZUPANČIĆ

gđa N. VAJIĆ

g. J. HEDIGAN (HEDIGAN)

gđa W. TOMASEN (THOMASSEN)

gđa M. CACA-NIKOLOVSKA (TSATSA-NIKOLOVSKA)

g. E. LEVIC (LEVITS)

g. K. TRAJA (TRAJA)

g. A. KOVLER (KOVLER)

Lejdi ARDEN (ARDEN), ad hoc sudija

i P. J. MAHONI (MAHONEY), zamenik sekretara,

nakon većanja na zatvorenim sednicama, 28. juna i 11. oktobra 2000.

godine i 4. aprila 2001. godine,

izriče sledeću presudu, donetu poslednjeg pomenutog datuma:

POSTUPAK

1. Predmet je Sudu uputila Evropska komisija za ljudska prava (u daljem

tekstu: Komisija) 25. oktobra 1999. godine (čl. 5 st. 4 Protokola br. 11 i nekadaš-

njih čl. 47 i 48 Konvencije) u skladu s važećim odredbama pre stupanja na snagu

142

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

Protokola br. 11 Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem

tesktu: Konvencija).

2. Predmet je formiran na osnovu predstavke (br. 29392/95) protiv

Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, koju su 9. oktobra 1995.

godine Komisiji prema nekadašnjem članu 25 Konvencije podneli podnosioci

predstavke, pet britanskih državljana Z, A, B, C i D.

3. Podnosioci predstavke su tvrdili da lokalni nadležni organ nije

preduzeo odgovarajuće mere zaštite u pogledu veoma teškog zanemarivanja i

zloupotrebe, za koje su znali, kojima su podnosioci predstavke bili izloženi zato

što su ih roditelji zlostavljali a oni sami u tom smislu nisu imali pristup sudu niti

efikasnom pravnom leku. Pozvali su se na članove 3, 6, 8 i 13 Konvencije.

4. Komisija je predstavku proglasila prihvatljivom 26. maja 1998. godine.

U skladu s izričitom željom roditelja koji su usvojili D, 6. septembra 1999. godi-

ne, Komisija je odlučila da D. više ne bude jedan od podnosilaca predstavke. U

svom izveštaju od 10. septembra 1999. godine (nekadašnji čl. 31 Konvencije)¹,

izražava se jednoglasno mišljenje da je došlo do povrede člana 3 Konvencije, da

nijedno odvojeno pitanje ne proističe iz člana 8, da je došlo do povrede člana 6 i

da nijedno odvojeno pitanje ne proističe iz člana 13.

5. Podnosiocima predstavke je pred Sudom odobrena pravna pomoć.

Predsednik Suda se složio s njihovim zahtevom da se oni ne pominju pod punim

imenima (pravilo 47, st. 3 Poslovnika Suda).

6. Panel Velikog veća je 6. decembra 1999. godine utvrdio da bi o pred-

metu trebalo da odlučuje Veliko veće (pravilo 100, st. 1). Sastav Velikog veća

je utvrđen u skladu s odredbama člana 27 stavovi 2 i 3 Konvencije i pravilom

24. Predsednik Suda je odlučio da u interesu ispravnog postupanja slučaj treba

da bude dodeljen Velikom veću koje je oformljeno radi pretresa predmeta T. P.

and K. M. v. the United Kingdom ([GC], br. 28945/95, ECHR 2001–V) (pravila

24, 43, st. 2 i 71). Ser Nikolas Braca (Sir Nicholas Bratza), sudija koji je izabran

u ime Ujedinjenog Kraljevstva, a koji je učestvovao u razmatranju slučaja od

strane Komisije, povukao se iz sastava Velikog veća (pravilo 28). Država Uje-

dinjeno Kraljevstvo (u daljem testu: Država) je zato imenovala sudiju Lejdi

Arden da učestvuje u radu kao ad hoc sudija (čl. 27 st. 2 Konvencije i pravilo

29, st. 1).

7. Podnosioci predstavke i Država su pojedinačno podneli podnesak.

Dobijen je i podnesak od treće strane, od profesora G. Van Buerena, direktora

Programa za međunarodna prava deteta, Univerziteta u Londonu, koji je dobio

dozvolu od predsednika da se umeša pisanim putem (čl. 36 st. 2 Konvencije i

pravilo 61, st. 3).

8. Javna rasprava je održana Sudu u Strazburu 28. juna 2000. godine (pra-

vilo 59, st. 2).

1

Napomena Sekretarijata: Izveštaj se može dobiti u Sekretarijatu.

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

143

Pred Sudom su se pojavili:

(a) u ime Države

gđa S. MekGrori (McGrory), Ministarstvo spoljnih poslova,

g. D. Anderson Q. C.,²Ministarstvo spoljnih poslova,

gđa J. Stratford, Ministarstvo spoljnih poslova,

Zastupnik

Advokat,

gđa S. Rajan (Ryan), Ministarstvo spoljnih poslova,

gđa J. Grej (Gray), Ministarstvo spoljnih poslova,

g. M. Mermejn (Murmane), Ministarstvo spoljnih poslova,

Savetnici;

(b) u ime podnosilaca predstavke

g. B. Emerson Q. C.,³

gđa P. Vud (Wood),

gđa M. Mouan (Maughan),

gđa E. Gambel (Gumbel) Q. C.,⁶

gđa N. Moul (Mole), iz AIRE Centra,

Advokat,

advokat,⁴

advokat,⁵

Savetnici.

Sud je saslušao obraćanje gospodina Emersona i gospodina Andersona.

ČINJENICE

1. OKOLNOSTI PREDMETA

9. Podnosioci predstavke su četiri rođena brata i sestre:

–

Z, devojčica rođena 1982. godine;

A, dečak rođen 1984. godine;

B, dečak rođen 1986. godine;

C, devojčica rođena 1988. godine.

10. Roditelji podnosilaca predstavke su se venčali novembra 1981. godi-

ne.

11. Patronažna zdravstvena služba je prvi put uputila porodicu da se obra-

ti službi socijalne zaštite jer su bili zabrinuti zbog dece i bračnih problema. Reče-

no je da Z. noću krade hranu. Posle toga, 24. novembra 1987. godine je usledio

sastanak stručnjaka koji su bili predstavnici relevantnih agencija i tom prilikom

je odlučeno da jedan socijalni radnik i jedan patronažni zdravstveni radnik treba

da posećuju porodicu. Slučaj ove porodice je ponovo došao na dnevni red na

2

Q. C. (Queen’s Council) – savetnik Krune je počasna titula koja se u UK dodeljuje istaknu-

tim predstavnicima advokatske profesije (prim. prev.).

3

4

5

6

Ibid.

Solicitor – advokat bez prava zastupanja pred sudovima u UK (prim. prev.).

Ibid.

Vidi napomenu 2.

144

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

sledećem sastanku marta 1988. godine i tada se činilo da su se stvari malo sredile

pa je njihov predmet zatvoren.

12. Septembra 1988. godine jedan komšija je prijavio da su deca najveći deo

dana provodila napolju i nisu mogla da uđu u kuću jer su vrata bila zaključana.

13. Aprila 1989. godine policija je prijavila da su dečje spavaće sobe veoma

prljave. Lekar opšte prakse koji je vodio porodicu je takođe prijavio da su dečije

sobe veoma prljave i da su im vrata zaključana. Gospođa Armstrong, direktorka

škole u koju su deca išla je maja 1989. godine izrazila zabrinutost i zatražila da

se održi grupni savetodavni sastanak o tom slučaju. Juna 1989. godine NSPCC

(Nacionalno društvo za sprečavanje okrutnog postupanja prema deci) i tim za

hitne situacije sastavili su izveštaj pošto su se susedi žalili da je kuća veoma

prljava i da deca najveći deo dana provode u svojim spavaćim sobama, da im

se retko dopušta da izađu napolje da se igraju i da često plaču. Avgusta 1989.

godine baba s majčine strane se žalila službi socijalne zaštite na način na koji

majka dece brine o njima i kako ih vaspitava.

14. Na stručnom sastanku 4. oktobra 1989. godine na kojem su bili

prisutni predstavnici službe socijalne zaštite, direktorka škole koju su podnosioci

predstavke pohađali, lekar opšte prakse koji je vodio porodicu i patronažni

zdravstveni radnik, odlučeno je da porodici ne bude dodeljen socijalni radnik.

Škola je trebalo da prati telesnu težinu starije dece a patronažni zdravstveni

radnik je trebalo da nastavi da redovno posećuje porodicu. Svi su se složili da

se ovde više radi o tome da roditelji nedovoljno brinu o deci i da ih zanemaruju

nego što deci preti opasnost od fizičkog zlostavljanja, i da roditeljima treba

pomoći kako bi oni bolje izvršavali svoje roditeljske obaveze.

15. Oktobra 1989. godine, dok su podnosioci predstavke bili na odmoru,

neko je provalio u njihovu kuću. Policija je po ulasku u kuću zatekla domaćinstvo

u veoma prljavom stanju. Prljavi higijenski ulošci i prljave pelene su bili odložene

u orman a dečji madraci su bili natopljeni urinom. Na stručnom sastanku 13.

decembra 1989. godine, patronažni zdravstveni radnik je zatražio da četvoro

starije dece bude evidentirano u Registru za zaštitu dece budući da je ona smatrala

da njihova majka nije u stanju da im pruža stalnu negu. Ovaj predlog je odbačen.

Međutim, pomoćniku socijalnog radnika, gospođi M, dodeljena je ova porodica.

Smatralo se da u tom trenutku nije potrebno sazvati grupni savetodavni sastanak

o tom slučaju. Pre sastanka, Z. i A. su pomenuli direktorki škole da je A. zadobio

udarac žaračem. Odlučeno je da se ovaj navod ispita.

16. Na stručnom sastanku 23. marta 1990. godine, primećeno je pobolj-

šanje u pogledu čistoće kuće, da je dečja posteljina bila čista u svim slučajevima

osim u dva navrata. Međutim, rečeno je da Z. i A. uzimaju hranu iz kanti za

đubre u školi. I dalje je postojao razlog za zabrinutost naročito zbog toga što je

jedno dete bilo na putu.

17. Na stručnom sastanku 11. jula 1990. godine, direktorka škole koju su

pohađali podnosioci predstavke je navela da se stanje dece pogoršalo; Z. i A. su

i dalje vadili hranu iz korpi za otpatke a A. se uneređivao. Gospođa M. je u ovoj

fazi svake nedelje dolazila u posetu porodici i rekla da je proveravala dečje sobe.

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

145

Napomenula je da deca jedu u 16.00 ili 16.30 časova i da do jutra više ne jedu.

Takođe, deca su išla na počinak u 18.00 časova. Planirano je da se majci podno-

silaca predstavke pruži dalja pomoć putem jedne organizacije volontera.

18. Septembra ili negde u to doba 1990. godine, prijavljeno je da i A. i

B. imaju modrice po licu. Policija je sprovela istragu pošto je neko od suseda

prijavo da se u kući podnosioca predstavke čulo vrištanje ali nisu pronađeni

tragovi modrica. Policija je izvestila službu socijalne zaštite o tome da „su uslovi

u kući užasavajući i da to nisu uslovi u kojima [ta] deca treba da žive“.

19. Na sledećem stručnom sastanku održanom 3. oktobra 1990. godine,

pomoćnik socijalnog radnika gospođa M. je izjavila da je zabrinuta zbog toga što

se podnosioci predstavke uneređuju i zbog nezainteresovanosti njihove majke.

Čini se da su deca vršila nuždu u svojoj spavaćoj sobi a zatim izmet razmazivala

po prozorima. Direktorka škole je izrazila zabrinutost naročito u pogledu dečaka

A. i B. i rekla da su deca opisala kako se veliki komadi drveta upiru o vrata

njihovih spavaćih soba. Odlučeno je da se nastavi s nadziranjem dece.

20. Na stručnom sastanku održanom 5. decembra 1990. godine, doneta je

odluka da se za januar 1991. godine zakaže grupni savetodavni sastanak o tom

slučaju, zbog zabrinutosti koja postoji zbog nedostatka brige o podnosiocima

predstavke kao i zbog stanja u kojem se nalazi njihova spavaća soba. Gospođa M.

je smatrala da su standardi u spavaćoj sobi u kojoj su spavali dečaci dramatično

opali. Videla je da je soba vlažna i da smrdi. Krevet dečaka A. je bio slomljen

a metalna šipka je virila iz njega. Posteljina je bila vlažna i prljava od tragova

nužde.

21. U izveštaju od 24. januara 1991. godine, direktorka škole je izjavila da

je A. otrcan, neuredan i često prljav i da pretura po kantama u dvorištu škole u

potrazi za ogriscima od jabuka. Z. je bila u jadnom stanju, bez živosti i često i bez

objašnjenja bi briznula u plač, postajala je sve više izolovana od svojih vršnjakinja

a dešavali su se incidenti kada bi neko dao neki loš komentar o njenom izgledu.

B. je opisan kao povučen, u jadnom stanju i prljav. Redovno je dolazio promrzao,

često bi bio plačljiv i žudeo je za fizičkim kontaktom s odraslim vaspitačima.

Izgleda da je takođe čeznuo za hranom. Ona je zaključila da su oni još uvek

zabrinuti zbog toga što se dečije potrebe još uvek ne ispunjavaju na adekvatan

način i zbog toga što uslovi u kući i odnosi u porodici i dalje daju razlog za

zabrinutost.

22. Tokom grupnog savetodavnog sastanka o tom slučaju koji je održan

28. januara 1991. godine, gospođa M. je navela da u spavaćoj sobi u kojoj spavaju

dečaci nema svetla, tepiha niti igračaka i da im je posteljina mokra, smrdljiva i

uprljana od vršenja nužde. Njihova majka nije presvlačila krevete. Direktorka

škole koju su pohađali je navela da je Z. plačljiva i povučena, da A. pretura po

školskim kantama i da je često prljava, a da je B. veoma povučen, da žudi za pa-

žnjom i da je strašno gladan. Predsedavajući grupnim savetodavnim sastankom

je zaključio da, bez obzira na brojne razloge za zabrinutost po pitanju roditelj-

skog staranja i uslova kod kuće, nije bilo dovoljno dokaza da bi se išlo na sud.

Smatralo se da roditelji ne zanemaruju svoju decu namerno i da, imajući u vidu

146

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

da su i roditelji podnosioca predstavke sami imali loše vaspitanje, oni čine šta je

u njihovoj moći i da je neophodno da se nastavi s pružanjem pomoći kako bi se

pokušalo da se situacija popravi. Odlučeno je da deca ne budu stavljena u Regi-

star za zaštitu dece.

23. Utvrđeno je da B. ima „neobične“ modrice na leđima 5. marta 1991.

godine.

24. Na sastanku službe socijalne zaštite aprila 1991. godine, nije primećena

bilo kakva promena u uslovima u kojima deca žive. Direktorka škole koju su

pohađali podnosioci predstavke je navela da Z. i A. i dalje uzimaju hranu iz kanti

za otpatke i da A. postaje sve povučeniji. Gospođa M. je prijavila da je majka

izjavila da deca uzimaju hranu iz kanti za otpatke u parku na putu do škole.

25. Jula 1991. godine majka podnosioca predstavke je obavestila službu za

socijalnu zaštitu da bi deci bilo bolje da žive u domu za nezbrinutu decu. Jedan

sused je 12. avgusta 1991. godine pozvao telefonom službu za socijalnu zaštitu

i rekao da deca često borave u prljavoj bašti a da su vrata zaključana, da stalno

vrište i da ih dugo drže u spavaćim sobama gde razmazuju izmet po prozorima.

Baba i deda s majčine strane su kasnije rekli ad litem staratelju da se od Z, prema

kojoj se njena majka odnosila kao prema maloj sluškinji, očekivalo da čisti izmet

s prozora.

26. Troje starije dece je od 19. do 28. avgusta 1991. godine boravilo u pri-

vremenom hraniteljskom smeštaju. Hranitelji su izjavili da kad je došao, A. nije

znao da se pere, kupa niti da pere zube. Svake noći je mokrio u krevet i krao je

hranu od svog brata. B. su opisali kao „veoma uplašenog. Nije mogao da razu-

me da može da se igra u bašti a da su pri tom vrata kuće ostajala otključana i

da je mogao da se vrati unutra kad god hoće jer je on očekivao da vrata budu

zaključana.“ Takođe su morali da ga uče kako da upotrebljava toalet i kako da se

obriše.

27. Na stručnom sastanku koji je održan 18. septembra 1991. godine,

gospođa M. je izjavila da su uslovi u kojima dečaci spavaju sve gori. Madraci

u spavaćoj sobi u kojoj dečaci spavaju su pocepani i iz njih vire federi. Dečaci

kradu hranu i C. je viđena da to isto radi. Njihova majka je izjavila da ona ne

može da ih kontroliše. Odlučeno je da se ne zakazuje sastanak koji ima za cilj

stavljanje dece pod mere zaštite već da se u školi mesečno vrši provera telesne

težine troje starije dece a da patronažni zdravstveni radnik prati telesnu težinu

dvoje mlađe dece. Takođe je odlučeno da se za Z, A. i B. organizuje privremeni

smeštaj tokom praznika kao i svakog četvrtog vikenda.

28. Novembra-decembra 1991. godine utvrđeno je da se kod C. razvija

razrokost. Sledećih meseci je njena majka nije vodila na zakazane lekarske pre-

glede na očnoj klinici.

29. Na stručnom sastanku koji je održan 21. novembra 1991. godine, na-

vedeno je da je majka podnosilaca predstavke izjavila da one ne može da kontro-

liše ponašanje podnosioca predstavke koje se sastojalo od toga da oni odbijaju

da odu na počinak kad im se kaže i što kradu hranu. Smatralo se da je kuća

u prihvatljivom stanju, iako je soba u kojoj su dečaci spavali još uvek iziskivala

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

147

poboljšanje. Zabeležena je telesna težina dece. Zabeleženo je da je Z. dobila 1 ki-

logram za poslednja dva meseca u poređenju s poslednje dve godine tokom kojih

se ugojila samo 1kg i 250 grama. A. je za godinu dana dobila samo 1,5 kg. B. je za

godinu dana dobio 250 grama i bio je na 50. centilu u pogledu visine. C. je bila na

25. centilu u pogledu težine. Vodila se rasprava o tome da lokalni nadležni organ

nađe smeštaj za troje starije dece dok se „majka malo ne povrati“. Služba za so-

cijalnu zaštitu je razmatrala period od oko šest nedelja dok je lekar opšte prakse

preporučio period u rasponu od osamnaest do dvadeset i četiri meseca.

30. Decembra 1991. godine socijalni radnik je dodeljen majci podnosi-

laca predstavke da bi joj pružio pomoć u kupovini, planiranju trošenja novca i

kuvanju.

31. Z, A. i B. su bili smešteni kod dobrovoljaca u periodu između januara i

marta 1992. godine i dobili su na težini. U martu, a zatim ponovo u aprilu, maj-

ka je pitala da li bi dečaci A. i B. mogli da budu dati na usvajanje.

32. C. je 14. januara 1992. godine počela da pohađa grupu za decu sred-

njeg predškolskog uzrasta pri Centru za brigu o porodici. Primećeno je da nije

socijalizovana, da joj nedostaje samopouzdanja, da ne ume da deli s drugom de-

com i da poseduje slabu sposobnost govora.

33. Na sledećem stručnom sastanku održanom 9. marta 1992. godine, od-

lučeno je da će se razmotriti dalji privremeni smeštaj van porodice. Zabeležena

je telesna težina dece i primećeno je da su Z, A. i B. dobili na težini.

34. Aprila 1992. godine roditelji podnosilaca predstavke su se razveli.

35. Prilikom sledećeg stručnog sastanka održanog 30. aprila 1992. godine

odlučeno je da se se razmotri zahtev majke podnosilaca predstavke da se A. i B.

daju na usvajanje. Direktorka škole je izrazila zabrinutost zbog načina na koji se

majka brine o deci, a naročito po pitanju uloge koju Z. igra u porodici i njene

majčinske funkcije. Gospođa M. je izjavila da su uslovi za A. i B. sve gori.

36. Majka podnosilaca predstavke je 10. juna 1992. godine zatražila da

deca budu smeštena u dom budući da ona više ne može da se bori. Izjavila je

da ako deca ne budu izmeštena iz njenog staranja da će ih ona tući. Podnosioci

predstavke su po hitnom postupku smešteni u hraniteljsku porodicu. Posle sa-

stanka održanog 22. juna 1992. godine vezano za zaštitu dece, podnosioci pred-

stavke su uneti u Registar za zaštitu dece i to u kategoriji zanemarene i emotivno

zloupotrebljavane dece.

37. Podnosioci predstavke su svi smešteni u različite hraniteljske porodice.

Inicijalno je zapaženo da je odeća koju je Z. nosila prljava i da joj ne odgovara.

Ona je izjavila da ne voli da živi sa svojom braćom i sestrama i da ne voli da

mora stalno da se brine o njima. A. je mokrio svake noći u krevet, izbegavao

svaki fizički kontakt i imao je noćne more. B. nije znao da koristi ni toalet niti

toalet papir. C. je za vrlo kratko vreme uspostavila emotivnu vezu sa svojim hra-

niteljima.

38. Lokalni nadležni organ je 8. oktobra 1992. godine odlučio da zatraži

sudski nalog za starateljstvo nad decom. Privremeni sudski nalog za starateljstvo

nad decom je izdat 7. decembra 1992. godine.

148

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

39. Staratelj ad litem, koji je imenovan 18. januara 1993. godine,

preporučio je da svi podnosioci predstavke budu obuhvaćeni sudskim nalogom

za starateljstvo nad decom kako im se više ne bi naškodilo. Ona je izjavila da

ima „obilje dokaza da su deca bila izložena fizičkom i mentalnom zlostavljanju“.

Takođe je rekla da su roditelji zanemarili njihovo zdravlje i da su često propuštali

zakazane preglede kod optičara i lekara.

40. Januara 1993. godine svi podnosioci predstavke su bili na razgovoru

kod dr Dore Blek, dečjeg psihijatra konsultanta. Dr Blek je navela da svo troje

starije dece pokazuju znake psiholoških smetnji. Z. je pokazivala znake ozbiljne

depresije i preuzela je na sebe odgovornost za svoju porodicu i osećala se odgo-

vornom za njen raspad. Ponašanje njene majke prema njoj se opisuje kao surovo

i s odlikama emotivnog zlostavljanja. Za A. i B. koji su obojica patili od noćnih

mora, utvrđeno je da pate od post-traumatskog stresnog poremećaja, a A. je pa-

tio od hronične nemogućnosti da se vezuje. Dr Blek je primetila da su sva deca

bila lišena emotivne i fizičke nege. Ona je njihova iskustva opisala „jednostavno

rečeno kao užasavajuća“ i dodala je da je to najgori slučaj zanemarivanja i emo-

tivnog zlostavljanja koji je ona kao psihijatar ikada imala prilike da vidi u svojoj

karijeri. Po njenom mišljenju služba socijalne zaštite je „dala sve od sebe kako

ovu decu ne bi stavila u Registar za zaštitu dece odlažući to i suviše dugo, što je

dovelo do toga da barem troje dece pati od ozbiljnih psiholoških poremećaja.“

41. Sudija Tajrer iz Suda okruga Milton Kejns izdao je 14. aprila 1993.

godine kompletan sudski nalog za starateljstvom nad decom koji se odnosio na

podnosioce predstavke.

42. Juna 1993. godine javni pravobranilac koji zasupa podnosioca pred-

stavke, pokrenuo je postupak protiv lokalnog nadležnog organa zahtevajući na-

knadu štete zbog zanemarivanja i/ili kršenja zakonske obaveze tvrdeći da nad-

ležni organ nije uzeo u obzir njihovu dobrobit kao što to zakon zahteva i da

je trebalo da deluje brže i efikasnije kada je bio obavešten o njihovom stanju.

Tvrdio je da to što lokalni nadležni organ nije reagovao za posledicu je imalo

psihološku štetu po podnosioce predstavke. Sudija Tarner je 12. novembra 1993.

godine odbacio predstavku s obrazloženjem da ne postoje razlozi za pokretanje

postupka.

43. Podnosioci predstavke su se žalili Apelacionom sudu, koji je 28.

februara 1994. godine potvrdio odluku sudije Tarnera da odbaci predstavku.

44. Podnosioci predstavke su se žalili [najvišoj sudskoj instanciji] Gor-

njem domu (House of Lords). Gornji dom je 29. juna 1995. godine odbacio nji-

hovu žalbu, utvrdivši da ne postoji razlog za pokretanje postupka protiv lokalnog

nadležnog organa zbog zanemarivanja ili kršenja zakonske obaveze vezane za

izvršenje njihovih dužnosti u pogledu dobrobiti dece prema Zakonu o deci iz

1989. godine vezano za brigu od deci. Predmet se pojavljuje pod nazivom X. and

Others v. Bedfordshire County Council [1995] 3 All England Law Reports 353.

45. Lord Braun-Vilkinson je izrekao glavnu presudu. U pogledu tvrdnji

vezanih za kršenje zakonske obaveze, on je između ostalog naveo:

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

149

„...Moja polazna tačka je to što se svi zakoni o kojima je reč tiču ustanovljavanja

sistem uprave koji je osmišljen kako bi unapređivao socijalnu dobrobit zajednice.

Sektor socijalnog staranja o kojem je ovde reč po svojoj prirodi je posebno osetljiv

i podrazumeva donošenje teških odluka o tome kako postići ravnotežu između

toga da se dete zaštiti od neposrednog zla za koje se strahuje da mu može biti

naneto i remećenja odnosa između deteta i njegovih roditelja. Po mom mišljenju

u takvom jednom kontekstu bilo bi potrebno imati veoma jasan zakonski jezik

kojim bi se pokazala parlamentarna namera da oni koji su zaduženi za obavljanje

tih teških funkcija treba da plate odštetu ako bi se, pri kasnijoj istrazi koja ima tu

prednost da je iskustvo prethodnih događaja pred njom, pokazalo da su došli do

pogrešnog zaključka i da zbog toga nisu izvršili svoje zakonske obaveze...“

Kad se osvrnemo na same reči koje su korišćene u primarnom zakonodavstvu

radi kreiranja obaveza na koje se pozivam u svom mišljenju, one nisu dosledne

bilo kojoj nameri da se stvori razlog za pokretanje postupka u sklopu privatnog

prava.“

46. U pogledu tvrdnji da je lokalni nadležni organ imao dužnost brižljivog

postupanja prema podnosiocima predstavke u skladu s deliktnom odgovornošću

po osnovu nemarna, Lord Braun-Vilkinson je, između ostalog, rekao:

„Ja se zato osvrćem da razmotrim da li je lokalni nadležni organ, u skladu

s običnim načelima zacrtanim u Caparo [1990] 2 AC 605, ... imao direktnu

dužnost brižljivog postupanja prema tužiocima. Lokalni nadležni organ priznaje

da je mogao da predvidi štetu koju bi tužitelji pretrpeli ako bi on svoje zakonske

obaveze nemarno izvršavao i to da je odnos između nadležnog organa i tužitelja

dovoljno blizak. Treći zahtev koji je postavljen u Caparo jeste taj da nametanje

dužnosti brižljivog postupanja prema običajnom pravu mora biti pravedno i

opravdano u svim okolnostima...

Predsednik Građanskog odeljenja Apelacionog suda je smatrao, sa čime se ja

slažem, da ono što razlozi javne politike prvo zahtevaju od zakona jeste da greške

treba ispraviti i da su potrebni veoma moćni protiv-razlozi koji bi nadjačali tu

politiku (vidi [1994] 4 AER 602 do 619). Po mom mišljenju, međutim, u ovom

slučaju takvi razlozi postoje.

Pre svega, po mom mišljenju dužnosti brižljivog postupanja prema običaj-

nom pravu bi mogla da se odnosi na čitav zakonski sistem utvrđen sa ciljem da

zaštiti decu od rizika. Kao rezultat administrativnih uputstava sadržanih u „Radi-

mo zajedno“, zaštita takve dece ne spada isključivo u nadležnost službe lokalnog

nadležnog organa za socijalnu zaštitu. Sistem je po svojoj prirodi interdisciplina-

ran i obuhvata delovanje policije, tela koja se bave obrazovanjem, lekara i ostalih.

Sastavni deo u funkcionisanju tog sistema predstavljaju diskusije, davanje zajed-

ničkih preporuka i donošenje zajedničkih odluka, što se sve odvija u svim fazama

tog sistema. Glavna organizacija jeste Konferencija za zaštitu dece, jedno multi-

disciplinarno telo koje odlučuje da li neko dete treba da bude stavljeno u Registar

dece za zaštitu. Ova procedura se odvija uz zajedničko delovanje svih segmenata

i to ne zato što to predstavlja primer dobre prakse, već zato što tako zahtevaju

pravila rada koja su zakonski utemeljena i obavezujuća su za lokalne nadležne

organe. Ova pravila rada su izuzetno detaljna i obimna: sadašnje izdanje „Radimo

zajedno“ ima 126 strana. Uvesti u takav jedan sistem dužnosti brižljivog postupa-

nja prema običajnom pravu, koja bi važila samo za jedno od tela koje učestvuje

150

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

u ovom sistemu, bilo bi izrazito nepravedno. A držati odgovornim sva tela koja

učestvuju u ovom sistemu bi dovelo do skoro nerešivih problema kako razlučiti

odgovornost, bilo da je ona direktna ili indirektna, svakog od pojedinačnih tela

zbog donošenja odluke za koju se ispostavilo da je nemarno doneta.

Drugo, zadatak lokalnog nadležnog organa i njenih službenika u radu s de-

com koja su pod rizikom, je izvandredno osetljiv. Zakon zahteva da lokalni nad-

ležni organ uzme u obzir ne samo fizičku dobrobit deteta već i sve one prednosti

koje neprekidanje porodičnog života može da ima. ... U jednom slučaju kada je

došlo do zloupotrebe deteta, lokalni nadležni organ je okrivljen zbog toga što je

ishitreno uzeo dete iz porodičnog okruženja; a u drugom slučaju zato što majci

nije oduzeo decu. U Izveštaju o ispitivanju slučaja zloupotrebe dece u Klivlendu iz

1987. godine (Cmnd. 412) (‘Cleveland Report 1987’) na strani 244 se kaže:

‘Teško je i delikatno hodati po tankoj liniji između toga da li da se nešto

preduzme isuviše brzo ili da se ne preduzme na vreme. Iako služba socijalne

zaštite na prvo mesto stavlja potrebe deteta ona ipak mora da vodi računa i o

pravima roditelja; oni isto tako moraju da sarađuju s roditeljima u korist dece.

Čest je slučaj da je takvim roditeljima i samima potrebna pomoć. Pa je neizbežan

izvestan sukob između tih ciljeva.’

Sledeće, ako bi se nametnula odgovornost isplate štete, moguće je da će

lokalni nadležni organ biti oprezniji i da će zauzeti odbrambeniji pristup svojim

dužnostima. Na primer, kao što se to jasno vidi u Klivlendskom izveštaju, u nekim

slučajevima je odluka o izmeštanju dece od vitalnog značaja. Ako bi nadležni

organ smatran odgovornim i dužnim da plati naknadu zbog nemarno donete

odluke o izmeštanju deteta (a taj nemar bi se pre svega sastojao od toga da se prvo

podrobno istraže navodi), zapalo bi se u veliko iskušenje da se odloži donošenje

takve odluke dok se stvari dalje ne ispitaju u nadi da će se doći do konkretnijih

činjenica. Ne samo da bi takvo odlaganje išlo na štetu deteta koje stvarno trpi

zlostavljanje, nego bi i obim posla koji takvo ispitivanje okolnosti slučaja nosi sa

sobom, smanjilo raspoloživo vreme za ostale slučajeve i ostalu decu.

Odnos između socijalnog radnika i roditelja deteta je često pun sukoba, jer

roditelj želi da zadrži starateljstvo nad detetom a socijalni radnik mora da raz-

motri da li to dete da izmesti ili ne. Ovo predstavlja plodno tle za razvoj neprija-

teljstva i sudskih sporova, što često ničemu ne vodi, a proistekli troškovi i u po-

gledu novca i ljudskih resursa idu na uštrb rada službe za socijalnu zaštitu za čije

funkcionisanje su ti resursi izdvojeni. Utvara mučnih i skupih sudskih procesa se

često koristi kao razlog da se ne nameće zakonska obaveza. Ali okolnosti koje su

vezane za slučajeve zlostavljanja deteta još više povećavaju rizik koji se ne može

prenebregnuti.

Kada ne bi postojao neki drugi pravni lek za loše funkcionisanje zakonskog

sistema za zaštitu dece, to bi bio opravdani argument za nametanje dužnosti bri-

žljivog postupanja. Ali zakonski žalbeni postupak sadržan u članu 76 Zakona iz

1980. godine i mnogo potpuniji postupak koji sada postoji prema Zakonu iz 1989.

godine omogućavaju da se pritužbe ispitaju mada ne pružaju mogućnost dobija-

nja kompenzacije. Uz to, predloženo je (i nije bilo protivljenja) u tom smislu da

ombudsman lokalnih organa ima nadležnost da ispituje slučajeve kao što je ovaj.

Konačno, Vaša odluka u Caparo [1990] 2 AC 605, utvrđuje da bi prilikom

odlučivanja o tome da li da stvori nove kategorije nesavesnog postupanja, sud

trebalo da ide postupno analogijom s već utvrđenim kategorijama. Nismo pro-

našli ni jednu kategoriju slučaja u kojem se smatra da postoji dužnost brižljivog

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

151

postupanja a koja je makar i na jedan jedini način analogna s ovim slučajem.

Ovde tužitelji po prvi put pokušavaju da uspostave dužnosti brižljivog postupa-

nja prema običajnom pravu u vezi s funkcionisanjem zakonskog sistema socijalne

zaštite. Takav sistem je osmišljen kako bi se zaštitili slabiji članovi društva (deca)

od zla koje im drugi nanose. Taj sistem obuhvata one koji donose odluke i imaju

nadležnosti koje ne bi mogle da postoje u privatnom sektoru i koje ih u mnogim

slučajevima dovode u sukob s onima koji su prema opštem zakonu, odgovorni za

dobrobit deteta. Meni se čini da je najbliža analogija ona sa slučajevima kada se

traži da se policiji izreknu dužnosti brižljivog postupanja prema običajnom pravu

(u pokušaju da se zaštite osetljivi pripadnici društva od zla koje im drugi nanose)

ili zakonski utvrđenim regulatorima finansijskog poslovanja koji pokušavaju da

zaštite ulagače od nepoštenja. Ni u jednom od ova dva slučaja nije se smatralo

primerenim da se na zakonski režim nametnu dužnosti brižljivog postupanja pre-

ma običajnom pravu i na taj način omogući utuženje za naknadu štete zbog neus-

peha u zaštiti slabijeg od počinioca. Po mom mišljenju, sudovi bi trebalo oprezno

da postupaju prilikom određivanja da li neko ko je od Parlamenta dobio u zada-

tak da društvo brani od počinioca zlodela, treba da bude zakonski odgovoran za

nesavesno postupanje.“

47. Dve devojčice, Z. i C. su u međuvremenu usvojene. Dečaci A. i B. su na

početku dobili hraniteljski smeštaj. Posle raspada usvojiteljske porodice u koju je

B. bio smešten, u julu 1995. godine smešten je u terapijsku ustanovu rezidentnog

tipa. Dve godine kasnije ponovo je smešten u hraniteljsku porodicu gde je i

ostao i pohađao školu u grupi za decu sa specijalnim potrebama. Januara 1996.

godine, A. je smešten u terapijsku zajednicu u kojoj je ostao dve godine. Čini se

da je mnogo puta dobijao hraniteljski smeštaj koji bi se na kraju raspao. Podaci

ukazuju da je on u toku osam godina promenio dvanaest smeštaja. Trenutno se

nalazi u dečjem domu.

48. Martu 1996. godine Društvo za usvajanje kojem je lokalni nadležni

organ poverio određene dužnosti, imena sve dece podnelo je u predstavki Ko-

misiji za isplatu naknade licima koja su pretrpela povrede nastale usled nekog

krivičnog dela (CICB – Criminal Injuries Compensation Board). Tvrdilo se, u ime

Z, da je ona bila izložena teškom zanemarivanju i hroničnom lišavanju što je uči-

nilo da joj pomoć specijaliste bude potrebna tokom adolescencije, perioda kada

emocionalne posledice zlostavljanja mogu da se ispolje; u ime A. tvrdilo se da je

on pretrpeo fizičko lišavanje, emotivno zlostavljanje, fizičko zlostavljanje i mo-

guće seksualno zlostavljanje – zadobio je trajne fizičke ožiljke i još uvek se leči

kod dečjeg psihijatra; u ime B. tvrdili su da je on bio izložen ekstremnom fizič-

kom i emotivnom lišavanju i da pokazuje znake seksualnog zlostavljanja – i on

je zadobio trajne fizičke posledice i išao je na terapiju; i u ime C. da je ona bila

izložena ekstremnom fizičkom i emotivnom lišavanju, a uz to da njeni roditelji

nisu zadovoljili njenu potrebu za lečenjem oka.

49. Februara 1997. godine, CICB je Z. dodelio 1.000 funti sterlinga (GBP),

A. je dodelio 3.000 GBP a B. je dodelio 3.000 GBP za povrede pretrpljene u pe-

riodu između 1987. godine i 1992. godine; C. je dodelio 2.000 GBP za povrede

pretrpljene u periodu između 1988. godine i 1992. godine. U pismu od 20. maja

1998. godine koje je CICB uputio javnom pravobraniocu, kaže se:

152

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

„Član komisije koji je procenjivao ove slučajeve priznao je da su deca bila

izložena strašnom zanemarivanju tokom dugog vremenskog perioda, ali je obja-

snio njihovim savetnicima da Komisija ne može da dodeli naknadu ako se na

osnovu ukupnih dokaza ne uveri da je podnosilac predstavke pretrpeo povredu

– fizičku ili psihološku – koja se direktno može pripisati krivičnom delu nasilja

...On je i pored toga bio uveren da su, izuzimajući ‘zanemarivanje’, deca zadobila

neke fizičke i psihološke povrede što mu je omogućilo da svakom detetu dodeli

naknadu...“

II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO

A. Obaveze lokalnog nadležnog organa u pogledu brige o deci

50. Pre stupanja na snagu važećeg zakona, Zakona o deci iz 1989. godine,

14. oktobra 1991. godine, obaveze lokalnog nadležnog organa u pogledu brige o

deci su podlegale Zakonu o brizi o deci iz 1980. godine.

Odeljci 1 i 2 Zakona o brizi o deci iz 1980. godine predviđali su:

„1. Dužnost je svakog organa lokalne vlasti da omogući savete, vođenje i

pomoć koji mogu povoljno uticati na dobrobit dece tako što će umanjivati potrebu

da oni budu primljeni ili zadržani u sistemu dečje zaštite.

2. (1) U onim slučajevima kada se lokalnom nadležnom organu učini da su

deca koja se nalaze na njegovoj teritoriji i da su mlađa od sedamnaest godina –

(a) koja nemaju ni roditelja ni staratelja ili su ga roditelji ili staratelji u

jednom trenutku ili trajno napustili ili ako je to dete izgubljeno;

(b) čiji su roditelji ili staratelji, trenutno ili trajno, sprečeni usled mentalne

ili telesne bolesti ili nemoći ili su na neki drugi način onesposobljeni

ili usled nekih drugih okolnosti nisu u stanju da tom detetu pruže

odgovarajući smeštaj, izdržavanje i vaspitanje; i

(c) da je, u bilo kojem od ova dva slučaja, intervencija lokalnog nadležnog

organa, u skladu s ovim članom, potrebna u interesu dobrobiti deteta,

dužnost je lokalnog nadležnog organa da primi dete na brigu u skladu s

ovim članom.

51. Član 17 Zakona o deci iz 1989. godine od tada između ostaloga

predviđa:

„17. Pružanje usluga deci koja su ugrožena, njihovim porodicama i ostalima

(1) Opšta dužnost svih lokalnih organa vlasti jeste (uz druge dužnosti koje

im se ovim delom propisuju) –

(a) da čuvaju i unapređuju dobrobit ugrožene dece u okviru svog područja; i

(b) do one mere do koje je to u skladu s njihovim obavezama, da unapeđuju

vaspitanje te dece od strane njihovih porodica, pružajući čitav niz i nivo

usluga koje odgovaraju potrebama te dece.

(2) U cilju da im se olakšalo da obave svoje opšte dužnosti u skladu s ovim

članom, svaki lokalni nadležni organ ima određene dužnosti i nadležnosti pred-

viđene delom I Dodatka 2.

...

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

(10) Za potrebe ovog dela dete se ima smatrati da je ugroženo ako –

153

(a) je malo verovatno da će imati ili održati, ili imati mogućnost da ima ili

održava razuman nivo opšteg zdravlja ili razvoja a da mu lokalni nadlež-

ni organ u tu svrhu ne pruža usluge predviđene ovim delom;

(b) će njegovo zdravlje ili razvoj verovatno biti značajno ometeni ili dalje

ometani ako mu se u tu svrhu ne pruže takve vrste usluga; ili

(v) je invalid...

(11) ...; a u ovom delu ‘razvoj’ ima značenje fizičkog, intelektualnog, emo-

tivnog, socijalnog ili bihevioralnog razvoja; i ‘zdravlje’ ima značenje fizičkog ili

mentalnog zdravlja.“

52. Deo III Zakona o deci iz 1989. godine se bavi pomoći koju lokalni

nadležni organ pruža deci i porodicama. Mere politike Zakona su jasno date u

stavu 7 dela I Dodatka 2, koji zahteva od lokalnog nadležnog organa da pre-

duzme opravdane korake osmišljene kako bi se smanjila potreba da se pokreću

postupci vezani za decu.

53. Član 20 predviđa da

„20 (1) Svaki lokalni nadležni organ pruža smeštaj svakom ugroženom dete-

tu u svojoj oblasti za koje mu se čini da mu je smeštaj potreban usled –

(a) toga što ne postoji osoba koja prema tom detetu ima roditeljske obave-

ze;

(b) toga što se izgubio ili je napušten; ili

(c) toga što je lice koje se brinulo o njemu sprečeno (bilo privremeno ili

trajno i iz bilo kojeg razloga) da mu pruži odgovarajući smeštaj ili negu.

...

(4) Lokalni nadležni organ može pružiti smeštaj svakom detetu na svom

području (i u slučaju kada je lice koje ima roditeljsku dužnost prema njemu u

stanju da mu pruži smeštaj) ako smatra da će to zaštititi ili unaprediti dobrobit

deteta.“

54. Deo V Zakona o deci iz 1989. godine se bavi zaštitom dece. Član 47

predviđa sledeće:

„47 (1) U slučajevima kada lokalni nadležni organ –

...

(b) opravdano sumnja da je dete koje živi ili se nađe na njegovom području,

izloženo ili postoji verovatnoća da će biti izloženo velikoj opasnosti,

nadležni organ ispituje ili čini da se ispitaju okolnosti kako bi mogao

da odluči da li treba nešto da preduzima kako bi zaštitio ili unapredio

dobrobit deteta.

...

(8) U slučajevima, kada kao rezultat poštovanja ovog člana, lokalni nadležni

organ zaključi da treba da preduzme aktivnosti u cilju zaštite ili unapređenja do-

brobiti deteta, on preduzima aktivnosti (ako je to u okviru njegovog ovlašćenja i

ako on to može u razumnim okvirima da obavi).“

154

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

B. Žalbeni postupak

55. Žalbeni postupak je predviđen članom 26 Zakona o deci iz 1989.

godine:

„Razmatranje slučajeva i ispitivanje izjava

...

(3) Svaki lokalni nadležni organ uspostavlja proceduru za razmatranje svih

izjava (uključujući i žalbe) koje su mu podneli –

(a) bilo koje dete ...o kojem se on ne brine ali koje je ugroženo;

(b) detetov roditelj;

...

(e) bilo koje drugo lice za koje nadležni organ smatra da je dovoljno zain-

teresovano za dobrobit deteta da bi njegove tvrdnje zasluživale da ih on

razmotri, o vršenju bilo koje druge funkcije nadležnog organa u skladu s

ovim delom vezano za dete.

(4) Postupak obezbeđuje da najmanje jedno lice koje nije pripadnik ili

službenik nadležnog organa učestvuje u –

(a) razmatranju; i

(b) svim raspravama lokalnog nadležnog organa o aktivnostima (ako

ih uopšte ima) koje treba preduzeti vezano za dete u svetlu ovog

razmatranja.

...

(7) U slučajevima kada je izjava razmotrena u okviru postupka koji je

ustanovio lokalni organ vlasti u skladu s ovim članom, nadležni organ vlasti ima

da –

(a) uzme u obzir zaključke onih koji su razmatrali izjave; i

(b) preduzme one korake koji se razumno mogu preduzeti kako bi obavestila

(u pisanom obliku) –

(i) lice koje podnosi izjavu;

(ii) dete (ako nadležni organ smatra da ima sposobnost da razume); i

(iii) drugo lice (ako postoji) za koji nadležni organ smatra da ga se to

tiče, o odluci nadležnog organa po tom pitanju i o razlozima zbog

kojih je takvu odluku doneo i o svemu što je preduzeo ili predložio

da bude preduzeto.

(8) Svaki lokalni nadležni organ daje publicitet svom postupku razmatranja

izjava u onoj meri koliko smatra da je to prikladno.“

56. Ovlašćenja Državnog sekretara da ispita delovanje lokalnog nadležnog

organa predviđena su odeljcima 81 i 84 Zakona o deci iz 1989. godine.

„81. (1) Ministar može da zatraži istragu o bilo kojem pitanju koje je vezano

za –

(a) funkciju komiteta službe socijalne zaštite lokalnog nadležnog organa

koja se odnosi na decu;

...

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

155

84. Neizvršavanje zakonske obaveze od strane lokalnog nadležnog organa:

automatsko ovlašćenje minista

(1) Ako se ministar uveri da neki lokalni nadležni organ nije ispunio, bez

opravdanog razloga, bilo koju od obaveza koja mu je data prema ili u skladu s

ovim zakonom, on može da izda nalog kojim potvrđuje da taj nadležni organ nije

izvršio svoju obavezu.

...

(2) Svaki nalog u skladu sa stavom (1) može sadržati takva uputstva kako bi

se obezbedilo izvršavanje obaveza, u okviru onog vremenskog roka koji se može

odrediti u nalogu a koji se ministru učini da je potreban.

(3) Svako takvo uputstvo, po zahtevu ministra, je izvršivo izdavanjem služ-

bene naredbe za izvršenje dužnosti.

V. Tužba protiv lokalnog nadležnog organa za naknadu štete

57. U Engleskoj i Velsu ne postoji samo jedan oblik delikta koji za sobom

povlači odgovornost plaćanja naknade štete. Umesto toga postoji niz različitih

pojedinačnih delikata kao što su uzurpiranje imovine, nezakonito prisvajanje,

zavera, nemar i kleveta.

58. Nemar proizilazi u situacijama specifičnih kategorija. Ove kategorije se

mogu proširivati. Postoje tri elementa deliktne odgovornosti po osnovu nemara:

dužna pažnja, kršenje dužne pažnje i šteta. Dužna pažnja se može opisati kao

jedan koncept koji definiše kategorije odnosa u kojima zakon može tuženog

smatrati odgovornim da plati odštetu ako se pokaže da se on/ona poneo nemarno.

Da bi pokazao postojanje dužne pažnje, tužitelj mora da dokaže da data situacija

potpada pod postojeću ustanovljenu kategoriju slučajeva u kojima se smatralo

da postoji dužnost brižljivog postupanja. U novim situacijama, da bi dokazao da

postoji dužna pažnja, tužitelj mora da zadovolji tri zahteva i da dokaže:

–

da je šteta po tužitelja bila predvidiva

da je tužitelj bio u odgovarajućem odnosu bliskosti s tuženim; i

da je pravično, pravedno i razumno tuženog smatrati odgovornim.

Ovi kriterijumi se odnose na tužbe protiv fizičkih lica kao i na tužbe

protiv javnih službi. Glavni slučaj jeste Caparo Industries plc v. Dickman ([1990]

2 Appeal Cases 605).

59. Ako sud odluči da prema zakonu ne postoji dužna pažnja u datoj situ-

aciji, ta će se odluka (zavisno od doktrine precendenta) primenjivati u budućim

slučajevima kada se strane nalaze u istom odnosu.

60. Presuda u predmetu X. and Others v. Bedfordshire County Council

([1995] 3 All England Law Reports 353) jeste glavni merodavan primer u

Ujedinjenom Kraljevstvu u ovoj oblasti. U ovom slučaju je dato mišljenje da

lokalni nadležni organ ne može da bude tužen za nemar ili za kršenje zakonske

obaveze u pogledu obavljanja svojih funkcija vezano za dobrobit dece. U gore

pomenutim činjenicama se navodi glavna presuda (vidi gore stavove 45–46).

156

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

61. Od donošenja presude u predmetu X. and Others v. Bedfordshire Co-

unty Council, donete su još dve značajne presude vezano za opseg odgovornosti

lokalnih nadležnih organa u pogledu brige o deci.

62. Apelacioni sud je doneo presudu u predmetu W. and Others v. Essex

County Council ([1998] 3 All England Law Reports 111).

U ovom slučaju se radi o tvrdnji jedne majke i oca (prvi i drugi tužitelj),

koji su pristali da budu roditelji hranitelji, da je tuženi lokalni nadležni organ

smestio petnaestogodišnjeg dečaka G, u njihov dom iako su znali da je on

osumnjičen ili poznat seksualni zlostavljač. Tokom boravka G. u njihovom domu,

troje dece tužitelja (od četvrtog do šestog tužitelja) su bili izloženi seksualnom

zlostavljanju i zbog toga su psihički oboleli. Tužitelji su pokrenuli tužbu protiv

lokalnog nadležnog organa i socijalnog radnika koji je radio na tom slučaju,

zahtevajući odštetu zbog nemara u radu i zbog nemarnog pogrešnog prikazivanja

činjenica. Prilikom podnošenja zahteva od strane tuženog da se odbaci tužba

zbog nepostojanja uverljivih razloga koji bi omogućili njeno pokretanje, sudije

su odbacile tužbu roditelja ali su odbili da odbace tužbe dece. Apelacioni sud

je potvrdio ovu odluku. U uvodnoj napomeni presude se daje kratak sadržaj

zaključka Apelacionog suda:

„(1) Iako nema osnova za zahtev za isplatu odštete vezano za odluke done-

te od strane lokalnog nadležnog organa tokom donošenja zakonom predviđenih

odluka, ako je odluka koja je predmet žalbe bila toliko neopravdana da je izlazila

van granica poverene mu diskrecije, nije postojao a priori razlog da se isključi od-

govornost prema običajnom pravu. U ovom slučaju, pružanje informacija rodite-

ljima je predstavljalo bitan deo vršenja nadležnosti i obavljanja dužnosti od strane

tuženog, i dozvoljava se da se može dokazati da su te odluke van opsega njihove

diskrecije. Shodno tome, budući da je takođe priznato da je šteta naneta deci bila

razumno perdvidiva i da je postojala dovoljna bliskost, pitanje s kojim se sud su-

očio jeste da li je bilo pravično i opravdano da se Savetu ili socijalnom radniku

nametne dužnu pažnju. Imajući u vidu činjenicu da bi dužna pažnja prema obi-

čajnom pravu obuhvatala čitav zakonski ustrojen sistem za zaštitu ugrožene dece,

da je zadatak lokalnog nadležnog organa i njegovih službenika koji rade s takvom

decom izuzetno težak i osetljiv, da bi lokalni nadležni organ mogao da zauzme

mnogo rezervisaniji pristup svojim obavezama ako bude obavezan da plati na-

knadu štete, da je odnos između roditelja i socijalnih radnika često konfliktan i da

povreda naneta deci tužitelja podleže naknadi štete prema Programu isplate na-

knade štete licima koja su pretrpela povrede nastale usled nekog krivičnog dela,

nije bilo pravično i razumno to učiniti. Iz toga proizilazi da prema roditeljima tu-

žiteljima ne postoji dužna pažnja jer su oni i ovako i onako bili sekundarne žrtve

u pogledu psihijatrijskih oboljenja na koje se pozivaju...

(2) (Sudija Stujart-Smit je imao izdvojeno mišljenje) Diskutabilno je zašto

se razlozi politike koji se protive nametanju dužne pažnje lokalnom nadležnom

organu u skladu s običajnim pravom u pogledu izvršavanja njihovih obaveza koje

im nalažu da štite decu, nisu primenjivali u slučaju kada su deca čija je bezbed-

nost bila razmatrana upravo ona deca u odnosu na koju lokalni nadležni organ

nije izvršavao bilo kakvu zakonsku obavezu. U skladu s time, budući da u ovom

slučaju, deca tužitelji nisu ona deca za koju je Savet obavljao bilo kakve direktne

dužnosti staranja u okviru socijalnog sistema zaštite dece, već su živela kod svoje

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

157

kuće sa svojim roditeljima, i pružena su izričita uveravanja da seksualni zlostav-

ljač neće biti smešten u njihovu kuću, njihova tužba treba da bude razmotrena...“

63. Njihovi roditelji su se dalje žalili i Gornji dom je 16. marta 2000. godine

zaključio da je nemoguće reći da psihijatrijska povreda, koju su navodno pretrpeli

roditelji, a koja je proistekla iz osećanja da su oni bili ti koji su zlostavljača i svoju

decu sastavili ili iz osećaja odgovornosti što nisu ranije otkrili zlostavljača, ne

spada u psihijatrisku povredu kakvom je priznaje zakon, niti da je nedokazivo

da lokalni organi vlasti imaju dužnost brižljivog postupanja prema roditeljima.

Za tužbu koju su roditelji podneli nije se moglo reći da je sasvim izvesno ili

potpuno jasno neosnovana da bi im trebalo zabraniti da je dalje podnesu radi

pokretanja postupka pred sudom pa im je zato žalba uvažena.

64. Gornji dom je doneo presudu 17. juna 1990. godine u predmetu

Barrett v. London Borough of Enfield ([1993] 3 Weekly Law Reports 79). Ovaj

slučaj se odnosio na tvrdnje tužitelja, koji je od svog desetog meseca života do

sedamaneste godine života bio poveren na staranje lokalnom nadležnom organu

i da on iz nebrige nije štitio njegovu dobrobit uzrokujući duboko ukorenjene

psihičke probleme. Lokalni nadležni organ je podneo zahtev da se tužba odbaci

budući da nije bilo razloga za pokretanje sudskog postupka. Gornji dom je,

složivši se sa žalbom tužitelja, jednoglasno smatrao da je presuda u predmetu

X. and Others v. Bedfordshire County Council nije u okolnostima ovog slučaja

onemogućavala da se podnese tužba zbog nemara protiv lokalnog nadležnog

organa od strane deteta koje je nekada bilo njemu povereno na brigu.

65. Lord Braun-Vilkinson je u svojoj presudi u tom slučaju dao sledeći

komentar o tome kako funkcioniše dužnost brižljivog postupanja:

„(1) Iako se reč ‘imunitet’ ponekad pogrešno koristi, stav da nije praved-

no, pravično i opravdano odgovornim smatrati određenu grupu okrivljenih bilo

u opštem smislu bilo vezano za određen tip aktivnosti, ne znači dati imunitet od

odgovornosti kojoj ostatak sveta podleže. Da bi uopšte postojala odgovornost za

nemarno postupanje, mora da postoji preduslov da je u pogledu politike praved-

no, pravično i opravdano u tim uslovima nametati odgovornost zbog nemarnog

postupanja. (2) U velikom broju slučajeva javna politika je dovela do donošenja

odluke da nametanje odgovornosti ne bi bilo pravedno niti opravdano u datim

okolnostima, na primer neke aktivnosti koje obavljaju osobe koje regulišu finan-

sijsko poslovanje, građevinski inspektori, kontrolori brodova, socijalni radnici

koji se bave slučajevima seksualnog zlostavljanja. U svim ovim slučajevima kao i

u mnogim drugim zauzet je stav da će odgovarajuće vršenje primarnih funkcija

tuženog u korist društva u celini biti sprečeno ako stalno moraju da se osvrću

preko ramena kako bi izbegli odgovornost zbog nemarnog postupanja. U engle-

skom zakonu, odluka da li jeste ili nije pravedno, pravično i opravdano smatrati

odgovornim za nemarno postupanje određene grupe potencijalnih optuženih za-

visi od toga da li će se uzeti u obzir i odmeriti ukupna šteta koja može proisteći

po javni interes u svim slučajevima ako se takva grupa smatra odgovornom za

nemarno postupanje, u poređenju s ukupnim gubitkom svih potencijalnih tužite-

lja ako oni ne budu imali razloga da pokreću tužbu vezano za gubitak koji su oni

pojedinačno pretrpeli. (3) U engleskom pravu, pitanje javne politike i pitanje da li

je pravedno i razumno izreći odgovornost zbog nemarnog postupanja jesu pitanja

158

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

o kojima se odlučuje kao o pitanju prava. Jednom kada se donese odluka da, na

primer, revizori neke kompanije iako jesu odgovorni deoničarima za nemarno

obavljenu reviziju, nisu odgovorni onima koji predlažu investiranje u tu kompa-

niju (vidi predmet Caparo Industries plc v. Dickman [1990] 1 All ER 568, [1990]

2 AC 605), ta odluka će se primenjivati na sve buduće slučajeve iste vrste. Odluka

ne zavisi od odmeravanja i postizanja ravnoteže u svakom pojedinačnom slučaju

između štete koju je tužitelj pretrpeo i štete po javnost.“

G. Postupak skidanja predstavke sa spiska predmeta

66. U određeno vreme, nalog 18, pravilo 19 Poslovnika Vrhovnog suda

predviđa da tužba može biti skinuta sa spiska predmeta ako ne sadrži opravdane

razloge za pokretanje postupka. Ova nadležnost je opisana tako da je rezervisana

za „jednostavne i očigledne slučajeve“, u kojima je tužba „očigledno neodrživa“.

67. Prilikom odlučivanja o skidanju predstavke sa spiska predmeta, sudovi

su postupali na osnovu pretpostavke da su sve tvrdnje iznete od strane tužitelja

istinite. Pitanje kojim su se sudovi bavili jeste da li je tužitelj, pod pretpostavkom

da on može da dokaže sve činjenične tvrdnje na sudu, pružio opravdani razlog

za pokretanje postupka.

68. Postupak skidanja predstavke sa spiska predmeta, koji je sada sadržan

u delu 3.4 (2) Pravilnika o građanskom postupku koji je na snazi od 1999. go-

dine, smatra se važnom odlikom engleskih građanskih postupaka, koji obavlja

funkciju koja omogućava brzu i efikasnu pravdu, između ostalog, tako što su-

dovima omogućava da odmah odlučuju koje slučajeve treba potpuno ispitati i

uputiti ih na sud, a koje slučajeve odmah treba odbaciti. Uz pomoć ovog postup-

ka, moguće je još u ranoj fazi uz minimalne troškove po sve strane, utvrditi da li

iznete činjenice otkrivaju tvrdnje koje postoje u pravu.

PRAVO

I. NAVODNA POVREDA ČLANA 3 KONVENCIJE

69. Podnosioci predstavke su tvrdili da ih lokalni nadležni organ nije za-

štitio od nehumanog i ponižavajućeg postupanja što je u suprotnosti sa članom 3

Konvencije, koja predviđa:

„Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem po-

stupanju ili kažnjavanju.“

70. Komisija je u svom Izveštaju izrazila jednoglasni stav da je došlo do

povrede člana 3 Konvencije. Ona je smatrala da postoji pozitivna obaveza Drža-

ve da zaštiti decu od postupanja koje se kosi s ovom odredbom. Nadležni organi

su bili svesni ozbiljnog zlostavljanja i zanemarivanja kojima su četvoro dece bili

izloženi od strane svojih roditelja tokom niza godina i uprkos sredstvima koja

su im u razumnoj meri bila dostupna, nisu preduzeli delotvorne korake da tome

stanu na put.

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

159

71. Podnosioci predstavke su zatražili od Suda da potvrdi ovaj zaključak

o povredi.

72. Država nije osporavala zaključak Komisije o tome da je postupanje ko-

jem su četiri podnosioca predstavke bila izložena dostiglo onaj nivo ozbiljnosti

koji je zabranjen članom 3 i da Država nije ispunila svoju pozitivnu obavezu, u

skladu sa članom 3 Konvencije, da podnosiocima predstavke pruži odgovarajuću

zaštitu od nečovečnog i ponižavajućeg postupanja.

73. Sud ponavlja da član 3 sadrži jednu od najvažnijih vrednosti demo-

kratskog društva. On u apsolutnom smislu zabranjuje mučenje ili nečovečno

ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje. Obaveza Visokih strana ugovor-

nica prema članu 1 Konvencije da obezbede svakome u svojoj nadležnosti

prava i slobode definisane Konvencijom, uzeto zajedno sa članom 3, zahteva

od Država da preduzmu mere koje bi obezbedile da pojedinci pod njihovom

nadležnošću ne budu izloženi mučenju ili nečovečom ili ponižavajućem po-

stupanju, uključujući i takvo zlostavljanje koje vrše fizička lica (vidi presudu

od 23. septembra 1998. godine u predmetu A. v. the United Kingdom, Reports

on Judgments and Decisions 1998–VI, str. 2699, st. 22). Ove mere bi trebalo

da pruže efektivnu zaštitu, naročito dece i ostalih osetljivih lica i da sadrže

opravdane korake kojima bi se sprečilo zlostavljanje koje organima vlasti jeste

bilo ili je trebalo da bude poznato (videti mutatis mutandis, Osman v. the Uni-

ted Kingdom, presuda od 28. oktobra 1998. godine, Reports 1998–VIII, strane

3159–60, st. 116).

74. U ovom slučaju nema spora oko toga da su zanemarivanje i zlostav-

ljanje koje su četvoro dece podnosilaca predstavke pretrpela dostigli nivo nečo-

večnog i ponižavajućeg postupanja (kao što je izloženo gore u stavovima 11–36).

Lokalnom nadležnom organu je ukazano na ovo postupanje još oktobra 1987.

godine. Zakonska obaveza mu je nalagala da zaštiti ovu decu a na raspolaganju

mu je stajao čitav spektar ovlašćenja uključujući i izmeštanje dece iz njihovog

doma. Međutim, deca su 30. aprila 1992. godine samo uzeta i smeštena u privre-

meni smeštaj kao vid hitne mere i to na insistiranje majke. U međuvremenu, to-

kom vremenskog perioda od četiri i po godine deca su u svojoj kući bila izložena

nečemu što je dečji psihijatar konsultant koja je s njima obavila razgovor nazvala

užasavajućim iskustvima (vidi gore stav 40). Komisija za isplatu naknade licima

koja su pretrpela povrede nastale usled nekog krivičnog dela je takođe zaključla

da su deca bila izložena neverovatnom zanemarivanju tokom dužeg vremenskog

perioda i da su pretrpela fizičku i psihološku povredu koja se direktno može

pripisati krivičnom delu nasilja (vidi gore stav 49). Sud je priznao težinu i oset-

ljivost odluka s kojima je služba socijalne zaštite bila suočena kao i podjednako

važno načelo poštovanja i očuvanja porodičnog života. Međutim, u ovom slučaju

nema sumnje da sistem nije zaštitio ove podnosioce predstavke od ozbiljnog i

dugoročnog zanemarivanja i zlostavljanja.

75. U skladu s tim, došlo je do povrede člana 3 Konvencije.

160

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

II. NAVODNA POVREDA ČLANA 8 KONVENCIJE

76. Podnosioci predstavke su tvrdili, kao alternativa njihovim žalbama

u skladu sa članom 3 Konvencije, da su okolnosti pod kojima su bili izloženi

zlostavljanju, a koje im je nanelo fizičku i psihološku povredu, predstavlja kršenje

člana 8 Konvencije, koji načelom o poštovanju privatnog života, štiti fizički i

moralni integritet.

77. Uzimajući u obzir zaključak da je došlo do povrede člana 3, Sud smatra

da iz člana 8 Konvencije ne proizilazi ni jedno odvojeno pitanje.

III. NAVODNA POVREDA ČLANA 6 KONVENCIJE

78. Podnosioci predstavke tvrde da im je bio uskraćen pristup sudu kako bi

se utvrdile njihove tvrdnje protiv lokalnog nadležnog organa u pogledu nemara

u radu. Pozvali su se na član 6 Konvencije.

79. Član 6 stav 1 predviđa u prvoj rečenici:

„Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili

o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u ra-

zumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu

zakona.“

80. Država je osporavala postojanje bilo kakvog građanskog prava u ovom

slučaju ili da je došlo do ograničavanja pristupa, ali Komisija je jednoglasno za-

ključila da je došlo do kršenja člana 6, zbog toga što je Gornji dom primenio

pravilo o izuzeću u pogledu odgovornosti lokalnog nadležnog organa u pogledu

staranja o deci, što je u ovim okolnostima predstavljalo nesrazmerno ograničenje

pristupa sudu podnosiocima predstavke.

A. Navodi strana u sporu

1. Podnosioci predstavke

81. Podnosioci predstavke su naveli da je njihova tužba potpuno održiva

kao stvar domaćeg prava, pozivajući se, između ostaloga, na gore navedeni

predmet Osman. Pravo na pokretanje tužbe zbog nemara u radu, razlog za

pokretanje postupka koji je određen u opštem smislu, predstavlja uspostavljeno

građansko pravo u domaćem zakonodavstvu. Lokalni nadležni organ je priznao

da je mogao da predvidi štetu po podnosioce predstavke da su svoje dužnosti

nemarno izvršavali i da je postojao blizak odnos, i na taj način su zadovoljena

prva dva uslova neophodna za postojanje dužnosti brižljvog postupanja.

Postojao je snažan argument da razlozi javne politike zahtevaju postojanje

dužnost brižljivog postupanja i nije bilo prethodne odluke kojom bi se deliktna

odgovornost isključila. Podnosioci predstavke su takođe ukazali na činjenicu

da je sudija koji je izdao sudski nalog za starateljstvo nad decom, posebno

dao dokumenta vezana za slučaj javnom pravobraniocu kako bi on mogao da

obavi ispitivanje, i ako za to postoji osnova, da dalje postupa po navodima o

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

161

nemarnom postupanju; da je javni pravobranilac smatrao da su postojale održive

tvrdnje za nemarno postupanje; da im je Odbor za pravnu pomoć dodelio

pravnu pomoć kako bi se dalje postupalo i kako bi se tužba uputila Gornjem

domu; i da je Apelacioni sud koji je odbacio tvrdnje većinom glasova, odobrio

mogućnost žalbe Gornjem domu, a preduslov za takvo odobravanje žalbe jeste da

je tužba održiva prema domaćem zakonodavstvu; da je predsednik Građanskog

odeljenja Apelacionog suda, zaključio da postoji dužnost brižljivog postupanja,

navodeći da je sve suprotno tome „uvreda za zdrav razum“; i da su u prethodnim

slučajevima lokalni nadležni organi isplatili poravnanje u slučajevima vezanim za

nemarno izvršavanje obaveza, na osnovu toga što su oni potencijalno podlegali

odgovornosti. Postoji, dakle ozbiljno sporenje u domaćem zakonodavstvu

da li postoji bilo kakvo načelo o izuzeću, i ono i dalje traje, i član 6 se može

primeniti.

82. Pravilo o izuzeću koje je primenio Gornji dom je omogućilo da se

predstavka podnosioca predstavke skine sa spiska predmeta a da prethodno nisu

utvrđene činjenice i da nije pokrenut sudski postupak. Ovo se primenjivalo bez

obzira na osnovanost ili ozbiljnost pretrpljenog zla. Iako je bilo osmišljeno kako

bi se lokalni nadležni organi zaštitili od trošenja sredstava na odbranu od tužbi, u

praksi se to pretvorilo u imunitet i imalo je dejstvo ograničavanja pristupa sudu.

83. Primena blanco pravila kojim se isključilo utvrđivanje tvrdnji podnosilaca

predstavke bez obzira na ozbiljnost pretrpljenog zla, prirode i obima pokazane

nebrige, ili fundamentalnih prava koja su bila dovedena u pitanje, predstavljalo

je nesrazmerno ograničavanje njihovog prava na pristup sudu. Oni su naglasili

ozbiljnost štete koju su pretrpeli usled produžene izloženosti zlostavljanju i

zanemarivanju protiv čega su argumenti javne politike koji su usmereni protiv

nametanja odgovornosti imali neznatnu težinu, naime, navodna opasnost od

ispraznog parničenja, povećan oprez službi za socijalnu zaštitu u obavljanju svojih

dužnosti ili težina ili osetljivost pitanja. Zaista, zahtevi da se efikasno ispitaju

slučajevi vezani za postupanja koja su u suprotnosti sa članom 3 ukazivali su jasno

na priznavanje prava na pristup sudu onda kada se traži odgovornost Države za

nečovečno ili ponižavajuće postupanje prema ugroženoj deci. Pozvali su se na

zaključke Suda u predmetu Osman (koji je gore naveden, str. 3170, st. 151) da bi

domaći sudovi trebalo da budu u stanju da razluče stepene zanemarivanja ili zla i

da razmotre pravičnost u svakom pojedinačnom slučaju. Pravilo o izuzeću na toj

osnovi bi trebalo da bude u stanju da različitim ljudskim pravima pruži razloge

zasnovane na činjenicama u svakom pojedinačnom slučaju.

2. Država

84. Država je tvrdila da član 6 garantuje pravično suđenje prilikom od-

lučivanja samo o onim građanskim pravima i obavezama koje (makar na prvi

pogled) poznaje domaće zakonodavstvo. On se ne odnosi na supstancijalno pita-

nje o tome da li pravo na naknadu postoji u bilo kojoj situaciji. Postupak koji su

pokrenuli podnosioci predstavke pokazao je da takvo pravo ne postoji. Odluka

da se njihova tužba skine sa spiska predmeta suda dotakla je delokrug domaćeg

162

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

zakonodavstva. Donoseći odluku da pravo na pokretanje postupka ne postoji u

datim okolnostima, sudovi su primenili značajna ograničenja na deliktnu odgo-

vornost, kao što bi to zakonodavna tela učinila u zakonu (vidi, na primer, pre-

sudu od 21. februara 1990. godine u predmetu Powell and Rayner v. the United

Kingdom, Series A No. 171, str. 16–17, st. 36). Nije utvrđen razlog za pokretanje

postupka koji je ograničen. U skladu s tim, tvrdilo se da se član 6 stav 1 ne može

primeniti.

85. Država je tvrdila alternativno da nije došlo do primene imuniteta što

bi se moglo smatrati ograničavanjem pristupa sudu. Čak i pod pretpostavkom

da je postojalo neko diskutabilno pitanje, po njenom mišljenju, nema sumnje

da je spor bio predmet pravične i javne rasprave poštujući garancije iz člana

6. Postupak skidanja predmeta sa spiska bio je važan način da se obezbedi

brzo i efikasno razmatranje predmeta koji nisu imali nikavih izgleda u skladu

sa zakonom. Ti ciljevi su postignuti a da pri tom tužiteljima nije uskraćeno

pravo da sudu predoče sve argumente koji im idu u prilog. Stoga, budući da je

pretpostavka bila da su činjenice onakve kakvim su u predstavki predstavljene,

tužitelji nisu bili oštećeni time što dokazi nisu izneti na raspravu, a istovremeno

su mogli sudu da predoče sve argumente koji njima idu u prilog kako bi ubedili

sud da je njihova tužba održiva u pravnom smislu.

86. Pod pretpostavkom da njihovi argumenti o gore pomenutom nisu

bili uspešni, Država je tvrdila da je svako ograničavanje pristupa sudu ipak

predstavljalo težnju legitimnom cilju i da je bilo srazmerno. Cilj je bio da se održi

efikasnost vitalnog sektora javnih usluga. Isključivanje odgovornosti je strogo bilo

ograničeno obimom na one kategorije slučajeva na koje je primenjivano, parnice

vezane za zloupotrebu službenog položaja, indirektna odgovornost za zaposlene

koji nisu bili pogođeni. Domaći sudovi su sami pažljivo procenili pitanja javne

politike koja su za i ona koja su protiv odgovornosti u svetlu načela engleskog

obligacionog prava vezanog za delikte i socijalne i političke filozofije na kojima

ta načela počivaju. Stoga je primereno dati veoma široko polje slobodne procene

prilikom bilo kojeg rešavanja predmeta u međunarodnom pravu.

B. Ocena Suda

1. Primenljivost člana 6 Konvencije

87. Sud podseća na svoju stalnu sudsku praksu u smislu da se „član 6 stav

1 proteže samo na ‘osporavanja’ (sporove) o (građanskim) ‘pravima i obavezama’

za koje se može reći, barem iz razloga dokazivosti, da su priznati domaćim za-

konodavstvom; on sam ne garantuje nikakav sadržaj za (građanska) ‘prava i oba-

veze’ u materijalnom pravu Visokih strana ugovornica“ (vidi presudu od 21. fe-

bruara 1986. godine u predmetu James and Others v. the United Kingdom, Series

A No. 98, str. 46–47, st. 81; presudu od 8. jula 1986. godine u predmetu Lithgrow

and Others v. the United Kingdom, Series A No. 102, str. 70, st. 192; i presuda od

9. decembra 1994. godine u predmetu The Holy Monasteries v. Greece, Series A

No. 301–A, str. 36–37, st. 80). Međutim, on će se primenjivati na sporove „istin-

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

163

ske i ozbiljne prirode“ u vezi sa stvarnim postojanjem prava kao i opsegom ili

načinom na koji se ono ostvaruje (vidi presudu od 23. oktobra 1985. godine u

predmetu Benthem v. the Netherlands, Series A No. 97, str. 14–15, st. 32).

88. U ovom predmetu, podnosioci predstavke su zahtevali naknadu štete

na osnovu navodnog nemarnog postupanja, delikta koji se u engleskom pravu

uglavnom stvarao kroz sudsku praksu domaćih sudova. Strane su se složile da

nije postojala prethodna odluka suda koja bi ukazivala da postoji odgovornost

u pogledu štete koju je lokalni nadležni organ nemarnim postupanjem izazvao

tokom vršenja svojih obaveza vezanih za zaštitu dece. U predmetu podnosioca

predstavke domaći sudovi su bili pozvani da presude da li ova situacija potpada

pod jednu od postojećih kategorija deliktne odgovornosti zbog nemarnog

postupanja ili bi neku od kategorija trebalo proširiti na ovu situaciju (vidi gore

stavove 57–65).

89. Sud se uverio da je na početku postupka postojao ozbiljan i istinski

spor o postojanju prava za koje su podnosioci predstavke tvrdili da postoji u

skladu s domaćim pravom koje se odnosi na nemarno postupanje, što se između

ostaloga vidi i iz toga što je podnosiocima predstavke odobrena pravna pomoć

kao i iz odluke Apelacionog suda da njihova tužba ima pravo na žalbu Gornjem

domu. Tvrdnja Države da više ne postoji dokazivo (građansko) „pravo“ za potrebe

člana 6, od onog trenutka kada je Gornji dom utvrdio da ne postoji dužnost

brižljivog postupanja, odnosi se zapravo na sve tužbe koje su drugi tužitelji

kasnije pokrenuli ili vodili. Odluka Gornjeg doma nije retroaktivno otklonila

dokazivost tvrdnji podnosilaca predstavke (vidi presudu od 29. jula 1998. godine

u predmetu Le Calvez v. France, Reports 1998–V, str. 1899–900, st. 56). U takvim

okolnostima Sud smatra da je tužba podnosilaca predstavke, barem iz razloga

opravdanosti, održiva u skladu s domaćim zakonima.

90. Član 6 se dakle, mogao primeniti na sudski postupak koji su pokrenuli

podnosioci predstavke tvrdeći da je lokalni nadležni organi postupao nemarno.

Sud, stoga mora da ispita da li su tokom postupka poštovani uslovi predviđeni

članom 6.

3. Poštovanje člana 6 Konvencije

91. Sud je u predmetu Golder v. the United Kingdom (presuda od 21. febru-

ara 1975. godine, Series A No. 18, str. 13–18, st. 28–36), smatrao da bi procesne

garancije predviđene članom 6 u vezi s pravičnošću, javnošću i ekspeditivnošću

bile besmislene da ne postoji zaštita preduslova za uživanje tih garancija, naime,

pristupa sudu. Sud je ustanovio to kao jedan bitan vid zaštite koja je zajemčena

članom 6, pozivajući se na načela vladavine prava i izbegavanja proizvoljnog po-

stupanja koji su u osnovi najvećeg dela Konvencije.

92. Član 6 stav 1 „može ... se na njega pozivati svako ko smatra da je ome-

tanje ostvarivanja nekog od njegovih (građanskih) prava nezakonito i ko se žali

da nije imao mogućnost da podnese tužbu sudu koji zadovoljava uslove pred-

viđene članom 6 stav 1“ (vidi presudu od 23. juna 1981. godine u predmetu Le

Compte, Van Leuven and De Meyere v. Belgium, Series A No. 43, str. 20, st. 44).

U slučajevima kada postoji ozbiljan i istinski spor oko zakonitosti takvih meša-

164

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

nja, koji se odnosi bilo na samo postojanje ili opseg traženog građanskog prava,

član 6 stav 1 omogućava pojedincu „da o tom pitanju domaćeg zakonodavstva

odlučuje sud“ (vidi presudu od 23. septembra 1982. godine u predmetu Sporrong

and Lönnroth v. Sweden, Series A No. 52, str. 30, st. 81; vidi takođe presudu od 7.

jula 1989. godine u predmetu Tre Traktörer AB v. Sweden, Series A No. 159, str.

18, st. 40).

93. Međutim, ovo pravo nije apsolutno. Ono može podlegati legitimnim

ograničenjima kao što su zakonski predviđen prekluzivni rok, nalog za nadokna-

du sudskih troškova, propisi koji se odnose na maloletna lica i duševno poreme-

ćena lica (vidi presudu od 22. oktobra 1996. godine u predmetu Stubbings and

Others v. the United Kingdom, Reports 1996–VI, str. 1502–03, st. 51–52; presudu

od 13. jula 1995. godine u predmetu Tolstoy Miloslavsky v. the United Kingdom,

Series A No. 316–B, str. 80–81, st. 62–67; i gore navednu presudu u predmetu

Golder, str. 19, st. 39). U slučajevima kada je pristup pojedincu ograničen bilo na

osnovu zakona ili stvarno, Sud će ispitati da li su nametnuta ograničenja ugrozila

suštinu prava i naročito, da li je to za cilj imalo postizanje legitimnog cilja i da

li je bilo razumnog odnosa srazmernosti između korišćenih sredstava i cilja koji

se želeo ostvariti (vidi presudu od 28. maja 1985. godine u predmetu Ashingdane

v. the United Kingdom, Series A No. 93, str. 24–25, st. 57). Ako je ograničenje

saglasno s ovim načelima, nema povrede člana 6.

94. Podnosioci predstavke tvrde da su u ovom slučaju odlukom Gornjeg

doma, koji je zaključio da lokalni nadležni organ nije imao dužnost brižljivog

postupanja, lišeni pristupa sudu budući da je to zapravo predstavljalo pravilo

o izuzeću ili imunitet od odgovornosti, što je sprečilo da njihove tvrdnje budu

razmatrane na osnovu činjenica.

95. Sud primećuje, pre svega, da podnosioci predstavke nisu bili

onemogućeni ni na jedan praktičan način da svoje tvrdnje iznesu pred bilo

koji domaći sud. Zapravo, slučaj je uporno bio predmet parničenja i stigao je

do Gornjeg doma a podnosiocima predstavke je u tu svrhu pružena i pravna

pomoć. A nije bilo ni pozivanja na pravila postupka niti prekluzivni rok. Domaći

sudovi su se bavili predstavkom podnosioca predstavke za brisanje predmeta

sa spiska budući da on ne sadrži opravdan razlog za pokretanje postupka. To

je obuhvatalo ispitivanje u prethodnom postupku toga da li su, pod uslovom

da su činjenice u tvrdnjama podnosilaca predstavke tačne, tvrdnje održive u

skladu sa zakonom. Dakle, argumenti izneti pred sudove su bili usredsređeni

na pravna pitanja, posebno u pogledu toga da li je lokalni nadležni organ prema

podnosiocima predstavke imao obavezu dužnosti brižljivog postupanja.

96. Uz to, Sud se nije uverio da bi odluka Gornjeg doma da nije postojala

dužnost brižljivog postupanja u slučaju podnosilaca predstavke, kao pitanje

zakona, mogla da bude okarakterisana bilo kao pravilo o izuzeću ili imunitet koji

su podnosiocima predstavke onemogućili pristup sudu. Kao što je to lord Braun-

Vilkins objasnio u svom glavnom izlaganju, Gornji dom je razmatrao pitanje da

li bi sudovi u okviru svoje zakonodavne uloge prema običajnom pravu (common

law), trebalo da razviju novu kategoriju nemarnog postupanja, to je kategorija

slučaja u kojima se smatralo da dužnost brižljivog postupanja ne postoji (vidi

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

165

gore stav 46). Gornji dom je, posle uzimanja u obzir oprečnih pitanja javne

politike, odlučio da ne proširi odgovornost za nemarno postupanje na novo

područje. Na taj način je suzio opseg odgovornosti koji potpada pod onaj deo

obligacionog prava koji se odnosi na delikte.

97. Ovom odlukom je okončan ovaj slučaj a da pri tom u dokazima nisu

razmatrane činjenice. Međutim, ako u pravnom smislu, nije bilo osnova za tuž-

bu, pretres dokaza bi bio jedan skup i dugotrajan proces koji podnosiocima

predstavke po okončanju ne bi pružio bilo kakvo pravno sredstvo. Nema razloga

razmatrati postupak za uklanjanje sa spiska predmeta kojom se odlučuje o po-

stojanju opravdanog razloga za pokretanje spora kao da on per se krši načelo

pristupa sudu. Prilikom takvog postupka, tužilac je uopšteno u mogućnosti da

sudu podnese argumente u prilog njegovih ili njenih tvrdnji i sud će odlučivati o

tim pitanjima na kraju akuzatorskog postupka (vidi gore stavove 66–68).

98. Isto tako Sud nije ubeđen tvdnjom da, bez obzira na stav u domaćem

pravu, ta odluka stvara imunitet, u stvari ili praktično, usled njene sveobuhvatne

ili blanco prirode. Ta odluka se odnosila samo na jedan vid vršenja nadležnosti

i dužnosti lokalnog nadležnog organa i ne može se smatrati proizvoljnim ukla-

njanjem jurisdikcije suda da odlučuje u čitavom nizu građanskopravnih tužbi

(vidi presudu od 21. septembra 1994. godine u predmetu Fayed v. the United

Kingdom, Series A No. 294–V, str. 49–50, st. 65). Kao što je Sud podsetio u stavu

87, pitanje je načela sudske prakse vezane za Konvenciju što član 6 sam po sebi

ne jemči bilo kakav sadržaj za građanska prava i dužnosti u nacionalnom pravu,

iako drugi članovi kao što su oni koji štite pravo na poštovanje porodičnog ži-

vota (član 8) i pravo na imovinu (član 1 Protokola br. 1) to čine. Nije dovoljno

uključiti član 6 stav 1 kako bi se nepostojanje osnova za pokretanje spora prema

domaćem zakonu moglo opisati kao da ima isti efekat kao imunitet, u smislu što

ne omogućava podnosiocu predstavke da podnese tužbu zbog date kategorije

povrede koju je pretrpeo.

99. Uz to, ne može se reći da je Gornji dom došao do svog zaključka a da

prethodno nije pažljivo odmerio razloge politike koji su za i protiv nametanja

deliktne odgovornosti lokalnim nadležnim organima u okolnostima slučaja pod-

nosilaca predstavke. Lord Braun-Vilkins je u svojoj glavnoj presudi u Gornjem

domu, potvrdio da je potrebno imati veoma snažne protiv-razloge da bi se načelo

javne politike, da nepravdu treba ispraviti, moglo potreti (vidi gore stav 46). On

je težinu tog načela odmerio u odnosu na druga pitanja javne politike i došao

do zaključka da nije pravično, pravedno niti opravdano lokalnom nadležnom

organu nametati dužnost brižljivog postupanja u slučaju ovih podnosilaca pred-

stavke. Treba znati da su u kasnijim slučajevima domaći sudovi dalje definisali

ovu zakonsku oblast u pogledu odgovornosti lokalnih nadležnih organa po pita-

nju brige o deci, smatrajući da dužnost brižljivog postupanja može da proistekne

u drugim faktičkim situacijama, kada, na primer, detetu je naneseno zlo dok je

pod starateljstvom lokalnih nadležnih organa ili kada je hraniteljskoj porodici

naneseno zlo usled toga što je lokalni nadležni organ u njihov dom smestio ne-

kog adolescenta za kojeg se zna da je u prošlosti zloupotrebljavao mlađu decu

(vidi citirane predmete W. and Others v. Essex County Council i Barrett, gore u

stavovima 62–65).

166

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

100. Podnosioci predstavke i Komisija su se u svom izveštaju pozivali na

(vidi gore) predmet Osman koji ukazuje da izuzeće od odgovornosti za nemar,

u ovom konkretnom slučaju ticalo se radnji ili propusta policije u istrazi i spre-

čavanju krivičnog dela, predstavlja ograničavanje pristupa sudu. Sud smatra da

je mišljenje u slučaju Osman zasnovano na razumevanju pravnih odredbi o ne-

marnom izvršavanju obaveza (vidi, naročito, gore navedeni predmet Osman, str.

3166–67, st. 138–39) koji se mora razmotriti u svetlu razjašnjenja koja su kasni-

je dali domaći sudovi i posebno Gornji dom. Sud se uverio da pravne odredbe

o nemarnom izvršavanju obaveza onako kako se dalje razvijao posle odluke u

(gore navedenom) predmetu Caparo Industries plc i kako je nedavno analizo-

van u (gore pomenutom, loc. cit.) slučaju Barrett, uključuje pravičan, pravedan i

opravdan kriterijum kao suštinski elemenat dužnosti brižljivog postupanja i da

primena zakona u pogledu tog elementa u ovom predmetu ne stvara imunitet.

U datom predmetu, Sud zaključuje da nemogućnost podnosioca predstavke da

podnesu tužbu protiv lokalnog nadležnog organa nije proistekla iz imuniteta već

iz primenljivih načela koja upravljaju materijalnim pravom na pokretanje po-

stupka u domaćem zakonodavstvu. Nije došlo do ograničavanja pristupa sudu u

onom smislu kao u (gore navedenom, loc. cit.) predmetu Ashingdane.

101. Stoga, podnosioci predstavke ne mogu da tvrde da im je uskraćeno

bilo koje pravo na utvrđivanje opravdanosti njihovih tvrdnji za nemarno obav-

ljanje dužnosti. Njihove tvrdnje su pravilno i pravično ispitane u svetlu primen-

ljivih načela domaćeg zakonodavstva koja se odnose na deliktnu odgovornost po

osnovu nemara. Pošto je Gornji dom odlučio o dokazivim pravnim pitanjima

koja su u predmet unela primenljivost člana 6 stav 1 Konvencije (vidi gore sta-

vove 87–89), podnosioci predstavke nisu više mogli da polažu bilo kakvo pravo

prema članu 6 stav 1 kako bi im bilo omogućena rasprava vezana za činjenice.

Kao što je već istaknuto u gornjem tekstu, rasprava te vrste ne bi imala nikakvu

svrhu osim u slučaju da je ustanovljeno da u ovom slučaju postoji zanemarivanje

dužnosti brižljivog postupanja. Nije na Sudu da utvrđuje da je ovo trebalo da

bude ishod postupka brisanja sa spiska predmeta budući da bi to podrazumevalo

zamenu sopstvenih stanovišta u pogledu ispravnog tumačenja i sadržaja doma-

ćeg zakonodavstva.

102. Pa ipak dogodilo se da je tumačenje domaćeg zakona od strane Gor-

njeg doma za rezultat imalo to da se slučaj podnosioca predstavke skine sa spi-

ska predmeta. Vladalo je mišljenje da deliktna odgovornost po osnovu nemara

ne nameće lokalnom nadležnom organu dužnost brižljivog postupanja prilikom

obavljanja njihovih zakonskih nadležnosti. Psihijatar je njihovo iskustvo opisao

kao „užasavajuće“ (vidi gore stav 40) i Sud je ustanovio da su oni žrtve povrede

člana 3 (vidi gore stav 74). Pa ipak, ishod postupka koji su oni pokrenuli pred

domaćim sudovima jeste takav da oni, kao i sva deca sa sličnim tužbama, ne

mogu da tuže lokalni nadležni organ zbog nemarnog postupanja, radi ostvariva-

nja prava na naknadu štete, bez obzira koliko je predvidivo i veliko bilo zlo koje

su pretrpeli i bez obzira koliko nerazumno bilo ponašanje lokalnog nadležnog

organa koji nije preduzeo korake da to zlo spreči. Podnosioci predstavke isprav-

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

167

no tvrde da raskorak za koji su utvrdili da postoji u domaćem zakonodavstvu

jeste takav da pokreće pitanje koje je definisano Konvencijom, ali po mišljenju

suda to je pitanje koje potpada pod član 13, a ne pod član 6 stav 1.

103. Sud ističe da su predmet i svrha na kojima se Konvecija zasniva, što

se vidi u članu 1, takvi da države ugovornice u okviru svoje nadležnosti treba da

jemče prava i slobode. Od fundamentalnog značaja za mehanizam zaštite koji je

utvrđen Konvencijom jeste da sami nacionalni sistemi budu ti koji obezbeđuju

pravno zadovoljenje zbog kršenja njegovih odredbi, da je Sud taj koji vrši ulogu

nadgledanja u skladu s načelom subsidijarnosti. U tom kontekstu, član 13, kojim

se zahteva delotvorni pravni lek u pogledu povrede Konvencije, ima ulogu koja

je od ključnog značaja. Pritužbe podnosioca predstavke se u suštini svode na

to da im nije pružen pravni lek na sudu zbog toga što im nije pružen onaj nivo

zaštite protiv zloupotrebe na koju u skladu sa članom 3 Konvencije imaju pravo.

Domaći sudovi se pozivaju na načelo javne politike da je prvi zadatak zakona da

„povrede koje su nastale ispravi“ (vidi gore član 46). Što se tiče povreda kojima

se bavi Konvencija, član 13 je taj koji uključuje to načelo (vidi, između ostalog,

predmet Kudla v. Poland [GC], br. 30210/96, st. 152, ECHR 2000–XI). Prava

podnosioca predstavke na pravni lek treba ispitati u skladu sa članom 13 i po

potrebi zadovoljiti.

104. U skladu s tim, Sud smatra da nije došlo do povrede člana 6

Konvencije.

IV. NAVODNA POVREDA ČLANA 13 KONVENCIJE

105. Podnosioci predstavke su tvrdili da im nije omogućen pravni lek

za štetu koju su pretrpeli usled toga što ih lokalni nadležni organ nije zaštitio

pozivajući se pri tom na član 13 Konvencije koji predviđa:

„Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji

ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li

povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.“

106. Podnosioci predstavke su tvrdili da ih je pravilo o izuzeću koje je

ustanovio Gornji dom u njihovom slučaju, lišilo bilo kakvog delotvornog pravnog

leka u okviru domaćeg pravnog sistema zbog povrede člana 3 koju su pretrpeli.

Iako pravni lek koji propisuje član 13 ne mora uvek biti pravosudnog tipa, sud

je trebalo da odlučuje o njihovom slučaju. To je zato što je utvrđivanje deliktne

odgovornosti po osnovu nemara jedini pravni lek u nacionalnom zakonodavstvu

koji je u mogućnosti da utvrdi suštinu njihove tužbe i koji bi (osim navodnog

imuniteta) mogao približno da zadovolji zahteve iz Konvencije. Takođe,

odgovornost javnih službenika, što je glavno i u članu 3 i u članu 13, zahteva

pravo na pristup sudu čime bi pojedinac mogao da pozove na odgovornost

nadležne javne službenike tokom akuzatorskog postupka i da dobije izvršiv nalog

za naknadu štete ako se tvrdnje dokažu. Jezička formulacija člana 13 takođe

zabranjuje postojanje imuniteta za javne službenike i svaki takav imunitet se ima

smatrati suprotnim predmetu i svrsi Konvencije.

168

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

107. Država je istakla da je bilo nekoliko pravnih lekova koji su bili dostu-

pni podnosiocima predstavke koji su donekle omogućavali delotvorno zadovo-

ljenje pravde. U to spada isplata naknade od strane Komisije za isplatu naknade

licima koja su pretrpela povrede (CICB) nastale usled nekog krivičnog dela, mo-

gućnost da se žale ombudsmanu na nivou lokalne vlasti i pokretanje žalbenog

postupka u skladu sa Zakonom o deci iz 1989. godine. Međutim, Država je pri-

hvatila da u specifičnim okolnostima karakterističnim za ovaj predmet, pravna

sredstva nisu bila dovoljna, bilo pojedinačno ili zajedno uzeta, da bi zadovoljila

uslove iz člana 13. Država se složila da je došlo do ozbiljne povrede jednog od

najvažnijih prava utvrđenih Konvencijom, da CICB može da dodeli naknadu šte-

te samo za posledice koje su nastale usled nekog krivičnog dela a ne za posledice

nemara i da bilo koja preporuka od ombudsmana ne bi bila pravno primenljiva.

Ona je imala obavezu da, u ovom slučaju, obezbedi da neki oblik naknade bude

pružen zbog štete pretrpljene usled povrede člana 3, bilo putem šireg zakonskog

programa naknade, bilo putem zakonski izvršive naknade koju dodeli ombud-

sman ili sudovi. Država je istakla da od oktobra 2000. godine, kada je Zakon o

ljudskim pravima iz 1998. godine stupio na snagu, žrtva može da pokrene postu-

pak pred sudom protiv nekog javnog organa vlasti zbog kršenja nekog materijal-

nog prava i sudovi bi imali nadležnost da dodeljuju naknadu štete.

108. Kao što je Sud u više navrata naveo, član 13 Konvencije garantuje ras-

položivost pravnog sredstva za ostvarivanje suštine prava i sloboda po Konven-

ciji na nacionalnom nivou bez obzira na kojem nivou se mogu obezbeđivati u

domaćem pravnom poretku. Stoga član 13 zahteva postojanje domaćeg pravnog

leka koje se bavi suštinom „mogućeg zahteva“ (arguable complaint) na osnovu

Konvencije i dodeljivanjem odgovarajućeg obeštećenja, iako je državama ugo-

vornicama ostavljeno izvesno diskreciono pravo odlučivanja o načinu na koji će

oni poštovati svoje obaveze koje u skladu s ovom odredbom Konvencije imaju.

Opseg obaveza prema članu 13 takođe može da varira u zavisnosti od priro-

de tvrdnji podnosioca predstavke u skladu s Konvencijom. I pored toga, pravno

sredstvo koje član 13 zahteva mora biti „delotvorno“ i u praksi i u pravu (vidi,

pored ostalih izvora, presudu od 25. septembra 1997. godine u predmetu Aydin

v. Turkey, Reports 1997–VI, str. 1895–96, st. 103).

109. Sud je prethodno smatrao da kada se radi o pravu koje je od funda-

mentalnog značaja, kao što je pravo na život ili zabrana mučenja, nećovečnog i

ponižavajućeg postupanja, član 13 nalaže, uz isplatu naknade štete u odgovara-

jućim slučajevima, sprovođenje detaljne i delotvorne istrage kojom bi se utvr-

dio identitet i kaznila lica odgovorna za taj čin, kao i da se tužitelju omogući

delotvoran pristup postupku istrage (vidi presudu od 19. februara 1998. godine

u predmetu Kaya v. Turkey, Reports 1998–I, str. 330–31, st. 107). Ovi slučajevi su

se, međutim, odnosili na navodna ubistva ili izlaganje postupcima koji se kose

sa članom 3 a koji uključuju potencijalnu krivičnu odgovornost službenika bez-

bednosnih snaga. U slučajevima u kojima se tvrdi da organi vlasti nisu zaštitili

neku osobu od radnji drugih lica, član 13 ne mora uvek da zahteva da organi

vlasti budu odgovorni za ispitivanje tvrdnji. Žrtvi ili porodici žrtve bi trebalo da

bude dostupan mehanizam koji služi za utvrđivanje svake odgovornosti držav-

nih službenika ili državnih tela za radnje ili propuste u koje spada kršenje prava

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

169

zagarantovanih Konvencijom. Uz to, u slučaju kršenja članova 2 i 3 Konvencije,

koji se svrstavaju u najfundamentalnije odredbe Konvencije, naknada za nema-

terijalnu štetu koja proističe iz kršenja, bi načelno trebalo da bude sastavni deo

čitavog niza dostupnih pravnih sredstava.

110. Podnosioci predstavke su tvrdili da u njihovom slučaju jedino delo-

tvorno pravno sredstvo jeste akuzatorski sudski postupak protiv javnog organa

vlasti koji je odgovoran za kršenje. Sud napominje da se Država složila s tim da

niz pravnih sredstava koje su podnosioci predstavke imali na raspolaganju nisu

bila dovoljno delotvorna. Istakao je da će u budućnosti, u skladu sa Zakonom o

ljudskim pravima iz 1998. godine, žrtve kršenja ljudskih prava moći da pokrenu

postupak pred sudom koji će imati ovlašćenja da im dosudi naknadu štete. Sud

ne smatra primerenim u ovom slučaju da donosi zaključke o tome da li je sam

sudski postupak mogao da pruži delotvorno pravno zadovoljenje, iako sudska

pravna sredstva zaista daju snažne garancije nezavisnosti, pristup žrtvi i porodici

i izvršivost naknada u skladu sa zahtevima iz člana 13 (vidi, mutatis mutandis,

presudu od 6. septembra 1978. godine u predmetu Klass and Others v. Germany,

Series A No. 28, str. 30, st. 67).

111. Sud zaključuje da u ovom slučaju podnosioci predstavke nisu imali

delotvoran način da se utvrde njihove tvrdnje da ih lokalni nadležni organ nije

zaštitio od nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, niti mogućnost da dođu do

izvršive naknade za štetu koju su usled toga pretrpeli. Konačno, nije im omo-

gućeno pravno sredstvo u pogledu kršenja člana 3 i u skladu s time, došlo je do

povrede člana 13 Konvencije.

V. PRIMENA ČLANA 41 KONVENCIJE

112. Član 41 Konvencije predviđa:

„Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo

Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će,

ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.“

A. Materijalna šteta

1. Podnosioci predstavke

113. Podnosioci predstavke su tvrdili da je trebalo da im se isplati naknada

štete na ime izgubljene buduće zarade i na ime budućih zdravstvenih troškova.

Njihova iskustva su na različite načine i u različitoj meri, uništila njihove živote.

Značajna odšteta bi trebalo da im bude isplaćena što bi im omogućilo da krenu

dalje sa svojim životom imajući pri tome barem neku finansijsku sigurnost,

mogućnost da izgrade nezavisnu egzistenciju i sredstva kojima mogu da plate

terapiju i pomoć.

114. Podnosioci predstavke su dostavili ažurirane lekarske izveštaje od 16.

maja 2000. godine koje je sastavila dr Džin Haris-Hendriks vezano za njihov

napredak i prognozu za budućnost.

170

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

(i) Z. je opisana kao osoba koja se oporavila od ozbiljne bolesti depresije

od koje je patila u vreme kada je izmeštena na staranje. Mada više ne

pati od nekog psihičkog oboljenja, ima emotivne, socijalne i praktične

teškoće koje su mnogo ozbiljnije nego što je to uobičajeno za devoj-

ku njenih godina i statistički gledano pod rizikom je da u odraslom

dobu razvije anksioznost a možda i bolest depresije. Njeni problemi

su ocenjeni kao umereno ozbiljni problemi. Procenjuje se da će joj

biti potrebna psihijatrijska terapija da bi mogla da se bori sa svojom

osetljivošću naročito u vreme promena, koju ne pokriva Nacionalno

zdravstveno osiguranje, a koja se procenjuje na između 60 i 100 sean-

si a cena po seansi iznosi između 70 i 90 funti sterling (GBP). Velika

je verovatnoća da će na tržištu rada takođe biti ugrožena, iako se oče-

kuje da će moći dalje da se obrazuje, održava svoje mentalno zdravlje

i bude radno sposobna. U njeno ime, njeni predstavnici traže GBP

9,000 za troškove budućeg psihijatrijskog lečenja i GBP 40.000 da bi

se nadomestio njen hendikep na tržištu rada, ukupno GBP 49,000.

(ii) A. se nije pojavio na razgovoru s dr Haris-Hendriks, koja je takođe

primetila da nedostaju pojedinosti o vremenskim periodima koje je

A. provodio na staranju. Ona je s njim, međutim, razgovarala maja

1993. godine u ime lokalnog nadležnog organa i poseduje neke po-

datke o njegovom prethodnom lečenju i problemima. Na osnovu toga

ona je zaključila da on boluje od dugoročne psihijatrijske bolesti i da

mu je prognoza za oporavak sumorna. Njegove šanse da se uklopi u

normalan školski sistem su i dalje veoma loše. Bio je sklon agresiv-

nosti i imao je teškoće sa svakodnevnim zadacima. Trenutno pati od

poremećaja reaktivnog vezivanja koji je direktna posledica toga što su

ga roditelji teško zapostavljali i zlostavljali. Prognoza za budućnost je

izuzetno sumorna i sva je prilika da će mu biti potrebna povremena

hospitalizacija. Što se tiče radne sposobnosti on je ozbiljno hendike-

piran i najverovatnije nikada neće moći da zadrži neki posao. Pod

pretpostavkom da bi on u suprotnom slučaju mogao da nađe neki

nisko plaćeni manuelni posao i da zarađuje GBP 15.000 godišnje i da

ima normalni radni vek do 65. godine života, i uzimajući u obzir ne-

izvesnosti i rano poravnanje, on traži GBP 150.000 na ime izgubljene

buduće zarade. Budući da on ima veliku i kontinuiranu potrebu za

psihijatrijskim lečenje koje nije pokriveno Nacionalnim zdravstvenim

osiguranjem, on traži GBP 50.000 kao minimalni iznos za lečenje u

budućnosti. Ovo sve zajedno iznosti GBP 200.000.

(iii) B. i dalje pati od nelečenog posttraumatskog stresnog poremećaja i

od hroničnog generalizovanog anksioznog poremećaja. On ima uža-

savajuće noćne more i ako se ne bude lečio, najverovatnije će i dalje

ostati u istom poremećenom emocionalnom stanju. Njemu je potreb-

no kontinuirano psihijatrisko lečenje sve do odraslog doba koje nije

pokrivena ograničenim uslugama koje pruža Nacionalno zdravstve-

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

171

no osiguranje. Ovi troškovi su procenjeni na minimalni iznos od oko

GBP 50.000. Usled hroničnog psihijatrijskog poremećaja i ograniče-

nih socijalnih veština, on ostaje ugrožen u pogledu daljeg školovanja

i zapošljavanja. Njegovi izgledi da u budućnosti nađe zaposlenje nisu

tako sumorni kao kod A, ali je verovatno da će tokom svog radnog

veka imati duže prekide radnog odnosa. Na osnovu pretpostavke od

šest pauza od po godinu dana, pri prosečnoj zaradi radnika od GBP

15.000 godišnje, on traži iznos od GBP 90.000. To sve zajedno iznosti

140.000.

(iv) C. je okarakterisana kao srećna u svom novom domu gde su je usvo-

jili, iako nosi pozamašan teret svog porekla i tragove koji je na njega

podsećaju. Povremeno oseća bes i anksioznost u odnosu na svoju bi-

ološku majku. Ima određene probleme u ponašanju koji su zaostali iz

prošlosti a koji će se najverovatnije dobro kontrolisati uz pomoć do-

brog roditeljskog staranja ljudi koji su je usvojili. Međutim, ona je više

sklona anksioznosti nego ostala deca i postoji veliki rizik od depresije

kasnije u životu. Trenutno joj nije potrebna psihijatriska pomoć iako

bi joj trebalo obezbediti sredstva za psihijatrisko lečenje tokom ado-

lescentnog doba i odraslog doba. Traži se suma od GBP 4.500 na ime

psihijatriskog lečenja koje je obračunato na osnovu potrebnih 30–50

seansi tretmana po ceni od GBP 70–90. Traži se GBP 10.000 za ime

izgubljene buduće zarade, što ukupno daje iznos od 14.500 GBP.

U svim izveštajima postoji komentar o tome da bi deca imala koristi da im

je 1994. godine na ime odštete isplaćena naknada zato što bi im to omogućilo da

dobiju dodatnu psihijatrijsku pomoć što bi poboljšalo prognozu za budućnost.

U slučaju A, njegove teškoće su se još više pogoršale usled nedostatka lečenja,

jer su odgovarajuća psihijatrijska i obrazovna pomoć kao i podrška okruženja

mogli značajno da poprave njegove izglede za budućnost. U slučaju B. dodatna

psihijatrijska pomoć je mogla da smanji stepen njegove trenutne osetljivosti

kao i da učini da njegova prognoza za budućnost ne bude toliko sumorna. U

izveštajima se takođe izražava žaljenje što se lokalni nadležni organ nije dalje

bavio uputima za psihoterapiju za A. i B. iz 1993. godine (za njih oboje) i iz 1998.

godine (za B.) i primećuje se da je jednom od socijalnih radnika rečeno da nema

ni novca ni vremena da se taj posao obavi.

2. Država

115. Država tvrdi da je pogrešno oslanjati se na domaću sudsku praksu i

skale za ocenjivanje u pogledu tužbi za pravično zadovoljenje u skladu sa članom

41 budući da je Sud sam doneo svoju procenu u skladu s načelima svoje prakse.

Takođe je naglašeno da se mora uzeti u obzir da zlostavljanje i zanemarivanje

kojem su podnosioci predstavke bili izloženi nisu to pretrpeli od lokalnog

nadležnog organa već od strane svojih roditelja. Takođe je relevantno i to da

je kršenje člana 3 proisteklo tek pošto nisu preduzeti delotvorni koraci jer se

172

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

situacija u kući nije značajno popravila – nije bilo razloga da se pretpostavi

da je decu trebalo odmah izmestiti iz njihove kuće. Niti bi trebalo bilo kakvu

naknadu dodeliti u pogledu navodne povrede člana 13 budući da bi ta šteta bila

nadoknađena putem naknade štete koja se dodeljuje prema članu 3. Prilikom

procenjivanja koja bi naknada štete bila pravična, treba takođe imati u vidu da

je podnosiocima predstavke na raspolaganju bio čitav niz pravnih sredstava za

naknadu štete, naročito to što im CICB dodelio naknadu štete.

116. U pogledu nedavnih lekarskih izveštaja, Država takođe smatra da su

oni formulisani uglavnom u istom smislu, pri tom ne praveći razliku između

stanja dece u pogledu njihove starosti u vreme kršenja prava, o njihovom polu i

trajanju postupanja. U obzir nije uzeta ni uloga koju temperament podnosioca

predstavke igra niti faktori okruženja uključujući i brigu koju su dobijali od

1992. godine. Niti je u obzir uzeto zlo koje su oni možda pretrpeli od kada su

uzeti na staranje.

117. Osvrćući se na određene tvrdnje, Država zapaža da se Z. oporavila

od bolesti depresije i da je postizala izuzetne rezultate tokom školovanja

bez nekih većih problema. Ništa ne potkrepljuje tvrdnju o 60 do 100 seansi

psihoterapeutskog lečenja. Imajući u vidu njen pozitivan napredak, tvrdnja o

statističkoj podložnosti anksioznosti i bolesti depresije u budućnosti isto tako

nije opravdana.

Izveštaj o A. je po mišljenju Države bio posebno nezadovoljavajući budući

da je sastavljen a da pri tom A. nije došao na razgovor i da je sačinjen bez svih

podataka o njegovoj prošlosti. Iako nije bio upućen na specijalističku kliniku kao

što je predloženo, on jeste išao na radnu terapiju u okviru svoje zajednice gde je

živeo između 1996. i 1998. godine. Ima vrlo malo ili nikakvih osnova za tvrdnju

da su se njegove teškoće pogoršale usled toga što u prošlosti nije uspeo da dobije

naknadu štete.

Isto tako, izveštaj o B. je visoko spekulativne prirode i neobrazložen je

u pogledu navodnog negativnog uticaja koji je nemogućnost dobijanja naknade

štete izazvala. Komentari o njegovim obrazovnim teškoćama su nedosledni.

Izveštaj o C. ukazuje da ona nije psihički bolesna i da dobro napreduje,

usled čega je teško razumeti kako to ona ima emotivnih i praktičnih teškoća koje

su veće nego kod prosečne devojke njenih godina. Dokazi ne potvrđuju tvrdnju

o budućim verovatnim potrebama i navodnom uticaju koji je nemogućnost

dobijanja naknade štete izazvala.

118. Država tvrdi da u svetlu ovih razmatranja iznos od GBP 20.000 za

Z, GBP 40.000 za A, GBP 30.000 za B i GBP 10.000 za C. predstavljaju pravično

zadovoljenje za podnosioce predstavke i za materijalnu i za nematerijalnu štetu.

3. Ocena Suda

119. U pogledu zahteva podnosilaca predstavke za naknadu materijal-

nih gubitaka, praksa Suda predviđa da mora da postoji jasna uzročno-posledič-

na veza između štete koju podnosilac predstavke tvrdi da je pretrpeo i povrede

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

173

Konvencije, i da to može, u odgovarajućem slučaju, obuhvatati i naknadu štete u

pogledu gubitka zarade (vidi, između ostalih izvora, presudu od 13. juna 1994.

godine u predmetu Barberà, Messegué and Jabardo v. Spain, (član 50), Series A

No. 285–C, str. 57–58, st. 16–20, i presudu u predmetu Çakici v. Turkey [GC], br.

23657/94, st. 127, ECHR 1999–IV).

120. Precizno obračunavanje iznosa koji je potreban da bi obeštećenje

bilo potpuno (restitutio in integrum) u pogledu materijalnih gubitaka koje su

podnosioci predstavke pretrpeli može biti onemogućeno time što je šteta proi-

stekla iz povrede koja je neizvesna po svojoj prirodi (vidi presudu od 18. okto-

bra 1982. godne u predmetu Young, James and Webster v. the United Kingdom

(član 50), Series A No. 55, str. 6–7, st. 11). Naknada štete se može dodeliti

bez obzira na veliki broj stvari čiji se uticaj ne može tačno proceniti a koje

su vezane za procenu budućih gubitaka, iako što je više vremena proteklo, to

neizvesnija postaje veza između kršenja i štete. Pitanje o kojem treba u takvim

slučajevima odlučivati jeste pitanje stepena pravičnog zadovoljenja, u pogledu

na prošle i buduće materijalne gubitke, koje treba dodeliti svakom podnosiocu

predstavke, a o tome treba da odlučuje Sud po sopstvenoj diskreciji imajući u

vidu šta je pravično (vidi presudu od 6. novembra 1980. godine u predmetu

The Sunday Times v. the United Kingdom (br. 1) (član 50), Series A No. 38, str.

9, st. 15 i presudu u predmetu Smith and Grady v. the United Kingdom (pravič-

no zadovoljenje), br. 33985/96 i 33986/96, st. 18–19, ECHR 2000–IX). U tom

odlučivanju, naknade dodeljene u sličnim domaćim predmetima jeste relevan-

tan ali ne i odlučujući element.

121. Što se tiče ovog slučaja, Sud podseća da su svo četvoro dece pretrpe-

lo psihološku i fizičku štetu kao rezultat zloupotrebe i zanemarivanja od strane

njihovih roditelja tokom vremenskog perioda od preko četiri godine (vidi gore

stavove 11–40). Kršenje člana 3 se ticalo toga što lokalni nadležni organ nije pre-

duzeo opravdane korake koji su mu bili na raspolaganju kako bi ih zaštitio od te

štete. Dakle, postoji neposredna uzročno-posledična veza između kršenja i štete

koju su deca pretrpela. Iako je tačno, kako Država tvrdi, da nije bilo razloga da

deca odmah budu uzeta na staranje i da bi ona možda pretrpela štetu i da su

delotvorni koraci i bili preduzeti ranije, Sud zapaža da je ozbiljnost štete koju su

deca pretrpela neraskidivo vezana za dugačak vremenski period tokom kojeg je

zlostavljanje trajalo, što je u ovom slučaju faktor koji predstavlja samu srž povre-

de člana 3.

122. Sud je uzeo u razmatranje argumente koje je iznela Država o lekar-

skim izveštajima koje su podneli podnosioci predstavke, a posebno to što nije

učinjen nikakav napor da se uporede izgledi dece u obrazovanju i zapošljavanju

pre nego što su uzeti na staranje. Ne može se, na primer, prenebregnuti činjenica

da bi A. i B za koje je utvrđeno da imaju probleme s obrazovanjem, u svakom

slučaju imali neke probleme. Međutim, takve ocene bi neizbežno bile neprecizne

i u određenoj meri spekulativne prirode, kao što su i stavovi koje je iznela dr

Haris-Hendriks u pogledu prognoze za budućnost i uticaja na izglede u pogledu

174

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

obrazovanja i zapošljavanja. Takođe treba znati da lekarski izveštaji nisu bili te-

stirani tokom akuzatorskog postupka.

123. Pa ipak je moguće zaključiti, na osnovu podataka koji su Sudu dostu-

pni, da će ovo četvoro dece, najverovatnije čitavog života patiti zbog posledica

izazvanih preživljenim iskustvima. Njihova sposobnost da se bore s ovom trau-

mom iz prošlosti će zavisiti od njihovih ličnih mogućnosti i od pomoći koja im

bude bila dostupna.

124. Jasno je da se Z. odlično oporavila od bolesti depresije i uz podršku

koju dobija od svoje nove porodice, očekuje se da će biti uspešna u školi i u bu-

dućnosti uopšte. C. se, usled toga što je veoma mlada i pretrpela je manju štetu

usled događaja koji su je zadesili, uspešno integrisala u svoju novu porodicu i

pohađa školu bez problema. U njihovom slučaju Sud smatra da nije moguće s

izvesnošću donositi zaključke u pogledu budućih teškoća u vezi sa zapošljava-

njem. Bez obzira na njihovu trenutnu pozitivnu prognozu, u razumnoj meri se

može smatrati da će oni u budućnosti ispoljiti neke potrebe za stručnom po-

moći kako bi mogli da se izbore s problemima koji se mogu pojaviti kako oni

budu postajali stariji i pokušavali da se pomire sa svojim iskustvima iz detinjstva.

Naknada za pokrivanje budućih troškova vezanih za psihijatrijsku pomoć će im

pomoći da u tom procesu dobiju potrebnu pomoć.

125. A. je najozbiljnije oštećen od sve dece i pati od psihičke bolesti koja

i dalje traje. Terapijsko lečenje i pomoć bi mu pomogla sada i biće mu potrebna

i u budućnosti. Sud se uverio da se u ovom pogledu može osloniti na lekarski

izveštaj, pošto je dr Haris-Hendriks prethodno pregledala A. i pred sobom imala

dovoljno informacija koje bi išle u prilog njenom mišljenju. Budući da se nije

integrisao ni u porodicu niti u obrazovni sistem, njegova prognoza za budućnost

se opravdano može smatrati sumornom. U njegovom slučaju, može se tvrditi da

će šteta koju je pretrpeo usled zlostavljanja najverovatnije uticati negativno na

njegove izglede da se u budućnosti zaposli. Naknada štete je primerena da izrazi

ovaj gubitak.

126. B. pati od posttraumatičnog stresnog poremećaja i od anksioznog po-

remećaja, koji će na njega imati uticaj u budućosti. Psihijatrijsko lečenje mu je

potrebno i sada i biće mu potrebno i u budućnosti. On pohađa školu u grupi za

decu sa specijalnim potrebama. Takođe je verovatno, mada ne u onoj meri kao

što je to slučaj kod A, da će i on imati problema u nalaženju i zadržavanju zapo-

slenja kasnije u životu. Naknada štete je primerena da to izrazi.

127. Imajući u vidu neizvesnost situacije u kojoj se podnosioci predstavke

nalaze i vršeći procenu zasnovanu na načelu pravičnosti, Sud dodeljuje Z. iznos

od GBP 8.000 na ime budućih zdravstvenih troškova; A. iznos od GBP 50.000

na ime budućih zdravstvenih troškova i GBP 50.000 na ime gubitka mogućnosti

za zapošljavanje; GBP B. iznos od 50.000 na ime budućih zdravstvenih troškova

i GBP 30.000 na ime gubitka mogućnosti za zapošljavanje; i C. iznos od GBP

4.000 na ime budućih zdravstvenih troškova.

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

175

B. Nematerijalna šteta

1. Podnosioci predstavke

128. Podnosioci predstavke su tražili nematerijalnu štetu zbog fizičke i psi-

hijatrijske štete koju su pretrpeli. Z. je patila od ozbiljne bolesti depresije i ozbilj-

ne neuhranjenosti, i predviđa se da će joj biti potrebna dugoročno psihijatrijsko

lečenje, verovatno i u odraslom dobu. A. je patio od posttraumatskog stresnog

poremećaja i pati od hroničnog nevezivanja. Postoje dokazi koji ukazuju da ga je

otac udarao žaračem i da je pretrpeo seksualno zlostavljanje. Zadobio je trajne

ožiljke i očekuje se da će mu biti potrebno dugoročno psihijatrijsko lečenje. B.

takođe pati od posttraumatskog stresnog poremećaja, i postoje neki dokazi da

su ga udarali žaračem i da je pretrpeo seksualno zlostavljanje. Pati od strašnih

noćnih mora i budi se uz vrisak. Očekuje se da će mu biti potrebna dugoroč-

no psihijatrijsko lečenje. C. nije toliko ozbiljno oštećena ali se očekuje da će joj

biti potrebna izvesna psihijatrijska pomoć. Njena majka je zanemarivala njeno

zdravstveno stanje i ona je usled toga počela da žmirka.

Prema proceni dr Blek, Z, A. i B. su pretrpeli psihijatrijska oštećenja koja

se svrstavaju u gornju granicu veoma ozbiljnih oštećenja. Oni ispoljavaju „izra-

žene probleme“ u svojoj sposobnosti da se bore sa životom i u njihovom odnosu

s porodicom, prijateljima i svima onima s kojima dolaze u dodir. Prognoza za A.

i B. je naročito loša i postoji velika verovatnoća da će u budućnosti biti ranjivi.

C. je pretrpela oštećenja koja se svrstavaju u grupu „umereno ozbiljnih“. Iako u

gore pomenutim oblastima ispoljava probleme, njena prognoza za budućnost je

povoljnija.

Imajući u vidu nivoe naknada u takvim slučajevima pred domaćim

sudovima, podnosioci predstavke su smatrali da bi razumna suma iznosila: za Z.

GBP 35.000, za A. GBP 45.000, za B. GBP 40.000 i za C. GBP 25.000.

2. Država

129. Kao što je već gore navedeno, Država smatra da bi iznosi od GBP

20.000 za Z, GBP 40.000 za A, GBP 30.000 za B. i GBP 10.000 za C, podnosiocima

predstavke pružili pravičnu naknadu i na ime materijalne i na ime nematerijalne

štete.

3. Ocena Suda

130. U ovom slučaju deca su pretrpela veoma ozbiljno zlostavljanje i zane-

marivanje tokom perioda od više od četiri godine. Usled toga Z, A. i B. su patili

od psihičkih bolesti, a dečaci još uvek od njih pate. A. i B. su takođe pretrpeli

fizičku povredu a C. je bila izložena nemaru u pogledu njenog stanja s okom.

Zbog opisa uslova u kojima su živeli i traumatične posledice koje je to imalo na

decu, Sud ne sumnja da je primerena značajna nakanada koja bi se odrazila na

njihov pretrpljeni bol i patnju.

131. Prilikom davanja ove ocene, Sud podseća da iznosi koji se primenjuju

u slučajevima pred domaćim sudovima, jesu relevantni ali nisu od odlučujućeg

176

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

značaja. Sud ne smatra da je primereno niti poželjno da pokuša i da pravi razliku

između dece u ovom kontekstu. Vršeći procenu zasnovanu na načelu pravičnosti,

Sud dodeljuje svakom detetu iznos od GBP 32.000.

V. Sudski i ostali troškovi

132. Podnosioci predstavke su tražili GBP 52.781,28 uključujući i porez na

dodatu vrednost (PDV) na ime sudskih i drugih troškova, u šta spada i naknada

za prisustvovanje raspravama pred Komisijom i pred Sudom, naknada troškova

za dr Haris-Hendriks i podneske o članu 41 Konvencije.

133. Država nije osporavala cenu po satu niti broj sati koje su naveli glavni

pravni savetnici podnosilaca predstavke. Država jeste postavila pitanje učestvo-

vanja glavnog advokata kao stručnjaka za pravne odredbe koje regulišu nemarno

postupanje zajedno s glavnim advokatom koji je stručnjak za ljudska prava. Ta-

kođe, Država je dovela u pitanje učestvovanje AIRE Centra uz iskusne advokate,

i primetila da je AIRE Centra takođe naplatio pun honorar za prisustvovanje

raspravi u drugom jednom slučaju, T. R. I. i K. M. V. v. the United Kingdom

[GC], br. 28945/95, ECHR 2001–V, koja je održana pred Sudom tog istog dana.

Predložila je da su troškovi od GBP 43.000 razuman iznos ako se izuzmu ovi

troškovi. Međutim, ako se ne utvrdi povreda članova 6 i 8 Konvenije, Država se

protivi bilo kojim troškovima koji su nastali posle aprila 2000. godine kada je

Država priznala kršenje članova 3 i 13 Konvencije. U tim okolnostima, razuman

iznos bi bio GBP 36.000.

134. Sud podseća da su samo sudski i ostali troškovi za koje se ustanovi

da su zapravo i s razlogom nastali i koji su razumni u pogledu svote, nadokna-

divi prema članu 41 Konvencije (vidi, između ostalih izvora, predmet Nikolova

v. Bulgaria [GC], br. 31195&96, stav 79, ECHR 1999–II). Sud prihvata da se ovaj

slučaj odnosi na važna i složena pitanja, i u pogledu činjenica koje je ustanovila

Komisija, i u pogledu pravnih aspekata. Sud ne smatra da troškove koji su nastali

posle aprila 2000. godine ne treba dopustiti kao takve, budući da je bilo nereše-

nih pitanja koje je trebalo utvrditi, uključujući i zahteve za naknadu materijalne i

nematerijalne štete koja je proistekla iz povreda koje je Država priznala. Budući,

međutim, da tužba koja je podneta prema članu 6, a koja je predstavljala veliki

deo predstavke, nije pozitivno rešena, sudski i ostali troškovi koji su dopušteni

bi trebalo da budu smanjeni. Sud je uzeo u obzir činjenicu da je tužba u skladu

sa članom 6 donekle bila povezana s tužbom vezanom za neadekvatnost pravnih

sredstava u skladu sa članom 13.

135. U svetlu svega ovoga, Sud dodeljuje ukupnu sumu od GBP 39.000 na

ime sudskih i ostalih troškova uključujući i PDV.

G. Zatezna kamata

136. Prema informacijama koje su dostupne Sudu, zakonska važeća

kamatna stopa koja se primenjuje u Ujedinjenom Kraljevstvu na dan usvajanja

ove presude iznosi 7,5% na godišnjem nivou.

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

177

IZ GORE NAVEDENIH RAZLOGA, SUD

1. Odlučuje jednoglasno da je došlo do povrede člana 3 Konvencije.

2. Odlučuje jednoglasno da iz člana 8 Konvencije ne proizilaze odvojena

pitanja.

3. Odlučuje s dvanaest glasova za i pet glasova protiv da nije došlo do

povrede člana 6 Konvencije.

4. Odlučuje s petnaest glasova za i dva glasa protiv da je došlo do povre-

de člana 13 Konvencije.

5. Odlučuje jednoglasno

(a) da tužena Država ima da isplati podnosiocima predstavke u roku

od tri meseca, sledeće iznose:

(i) GBP 8.000 (osam hiljada funti sterlinga) Z, GBP 100.000 (sto

hiljada funti sterlinga) A, GBP 80.000 (osamdeset hiljada funti

sterlinga) B. i GBP 4.000 (četiri hiljade funti sterlinga) C, na

ime materijalne štete;

(ii) GBP 32.000 (trideset i dve hiljade funti sterlinga) svakom pod-

nosiocu predstavke pojedinačno na ime nematerijalne štete;

(iii)GBP 39.000 (trideset i devet hiljada funti sterlinga) na ime

sudskih i drugih troškova, uključujući i PDV;

(b) da treba da plati običnu kamatu po godišnjoj stopi od 7,5% po

isteku gore pomenutog roka od tri meseca do isplate;

6. Odbija jednoglasno ostatak zahteva podnosilaca predstavke za pravič-

no zadovoljenje.

Sačinjeno na engleskom i francuskom jeziku, i izrečeno na javnoj raspravi

u Sudu u Strazburu 10. maja 2001. godine.

Lucijus Vildhaber

Predsednik

Pol Mahoni

Zamenik sekretara

U skladu sa članom 45 stav 2 Konvencije i pravilom 74, stav 2 Poslovnika

Suda, sledeća izdvojena mišljenja su priložena kao dodatak ovoj presudi:

(a) saglasno mišljenje sudije Lejdi Arden u vezi sa članom 6;

(b) saglasno mišljenje sudije Lejdi Arden u vezi sa članom 41, kojem se

prudružio gospodin Kovler;

(v) delimično izdvojeno mišljenje gospodina Rozakisa kojem se pridruži-

la gospođa Palm;

(g) delimično izdvojeno mišljenje gospođe Tomasen kojem su se pridru-

žili gospodin Kazadeval i gospodin Kovler.

L. W.

P. J. M .

178

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE LEJDI ARDEN

U VEZI SA ČLANOM 6

Slažem se s time da se član 6 Konvencije može primeniti u ovom slučaju

i da nije došlo do kršenja iz onih razloga koje je navela većina. Naročit značaj

pridajem tome što je većina potvrdila čvrsto ustanovljeno načelo sudske prakse

vezane za Konvenciju da član 6 ne garantuje bilo kakav sadržaj za građanska pra-

va i obaveze (vidi stavove 87, 98, 100 i 101 presude). U ovom slučaju podnosioci

predstavke nisu uspeli da dobiju bilo kakvo pravno zadovoljenje u skladu s do-

maćim zakonom zato što su domaći sudovi smatrali da oni nisu imali razloga za

pokretanje sudskog postupka prema engleskom pravu (X. v. Bedfordshire County

Council [1995] 2 Appeal Cases 633).

Polazeći od pogrešne pretpostavke kao pitanja domaćeg zakonodavstva da

su imali neko opšte pravo da podnesu tužbu zbog nemarnog postupanja onda

kada im je neka radnja tuženog nanela štetu a postojao je i dovoljan stepen bli-

skosti, podnosioci predstavke su pokušavali da dokažu da je odluka engleskih

sudova pružala preširoki ili blanco imunitet. Slažem se sa zaključkom, u stavu

98 presude, da činjenice ovog slučaja ne idu u prilog ovom argumentu. Po mom

mišljenju, kada sudovi u Engleskoj, postupajući inkrementalno u skladu pravo-

sudnog zakonodavstva sistema običajnog prava (common law), smatraju da do

tada nerazmatrana kategorija povrede, po zakonu, ne potpada pod deliktnu od-

govornost po osnovu nemara, ne može se reći da oni daju „imunitet“, bilo da je

on opšte ili ograničene prirode (vidi govor lorda Braun-Vilkinsona u predmetu

Barrett v. the London Borough of Enfield [1993] 3 Weekly Law Reports 79, st. 65

presude u ovom predmetu). Ono što je odluka Gornjeg doma u ovom slučaju

uradila jeste da utvrdi pravno pitanje postavljajući granicu materijalnog sadržaja

domaćeg „građanskog prava“. U svakom slučaju, o toj odluci se potpuno i pažlji-

vo promislilo. Ona se ne bi mogla smatrati proizvoljnom i primenjivala se samo

u usko definisanim okolnostima (vidi stavove 98–99 presude).

Stav 98 presude se poziva na predmet Fayed v. the United Kingdom (presu-

da od 21. septembra 1994. godine, Series A No. 294–B). U tom predmetu Sud je

razmatrao mogućnost da je možda došlo do povrede prava na pristup sudu ako

bi, na primer, država mogla da iz jurisdikcije sudova izuzme čitav spektar gra-

đanskih tužbi ili da pruži imunitet u pogledu odgovornosti u građanskim tužba-

ma velikim grupama ili kategorijama lica (ibid., str. 49–50, st. 65). U isto vreme,

međutim, Sud je takođe izjavio da tela zadužena za sprovođenje Konvencije ne

bi mogla da stvore, putem tumačenja člana 6, materijalno građansko pravo koje

nema pravnu osnovu u datoj državi. Pa ipak, to je upravo ono što podnosioci

predstavke pozivaju Sud da učini u ovom slučaju. Kada se donese odluka o tome

da pravo na koje podnosilac predstavke pokušava da se pozove, nema pravno

utemeljenje u nacionalnom zakonodavstvu, više se ne postavlja pitanje da li je

postojao takav ‘imunitet’ kojim bi se pozivali na načelo koje se pominje u pred-

metu Fayed.

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

179

U predmetu Fayed Sud nije rešavao pitanje da li je tužba za klevetu koju

omogućava englesko pravo javnom službeniku bila takva da povlači primenu

prava pristupa sudu prema članu 6 stav 1 ili pak, materijalnog prava na poštova-

nje privatnog života prema članu 8. Umesto toga, Sud je odlučio da „odlučuje na

osnovu toga da je član 6 stav 1 [bio] primenljiv na činjenice tog slučaja“ (ibid.,

str. 50–51, st. 67). Sud je objasnio da je to urađeno zbog olakšanja postupka jer

bi ista glavna pitanja koja se odnose na legitimni cilj i srazmernost, proistekla iz

člana 8, i zato što su argumenti obeju strana bili usmereni isključivo na član 6

stav 1. Rezultat je takav da taj predmet, stoga, ne predstavlja bilo kakav presedan

u pogledu primene člana 6 stav 1 niti umanjuje načelo kojem, kao što sam već

napomenula, pridajem poseban značaj, naime da član 6 ne garantuje bilo kakav

određeni sadržaj za građanska prava i obaveze (vidi stavove 87, 98, 100 i 101 ove

presude).

SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE LEJDI ARDEN

U VEZI SA ČLANOM 41, KOJEM SE

PRIDRUŽIO SUDIJA KOVLER

Član 41 Konvencije omogućava Sudu da u odgovarajućim slučajevima

„pruži pravično zadovoljenje oštećenoj strani“. Presudom Suda dodeljuju se dva

iznosa svakom podnosiocu predstavke na ime pravičnog zadovoljenja: jedan

iznos na ime materijalne štete i drugi iznos na ime nematerijalne štete. U po-

gledu materijalne štete, svakome od podnosilaca predstavke dodeljen je drugi

iznos. Međutim, u pogledu nematerijalne štete, svakom od podnosilaca pred-

stavke dodeljen je isti iznos. Stoga, što se tiče nematerijalne štete, slučajevi pod-

nosilaca predstavke se nisu ocenjivali pojedinačno. Smatra se da su podnosioci

predstavke svi pretrpeli istu patnju. Uz to, ne pravi se razlika između patnji bilo

kojeg od podnosioca predstavke u poređenju s nekim drugim od podnosilaca

predstavke, uprkos razlikama među slučajevima podnosilaca predstavke.

Slažem se s time da u pravično zadovoljenje koje Sud dodeljuje podnosi-

ocima predstavke na ime povrede člana 13 treba da spada i iznos na ime nema-

terijalne štete uz iznose koji su dodeljeni na ime materijalne štete. Ne sumnjam

da je takva naknada opravdana. Međutim, po mojem mišljenju, Sud ne bi trebalo

da dodeljuje isti iznos svakom od podnosilaca predstavke već bi trebalo svakom

podnosiocu predstavke pojedinačno da dodeli određeni iznos na ime odštete,

koji bi odražavao stepen patnje koju je svaki podnosilac predstavke pretrpeo.

Kao što to stav 128 presude pokazuje, sami podnosioci predstavke su tra-

žili različite iznose: GBP 35.000 za Z, GBP 45.000 za A, GBP 40.000 za B. i GBP

25.000 za C.

Svi podnosioci predstavke su bili izloženi patnji pre nego što su uzeti na

staranje. Pošto su uzeti na staranje procenu njihovog stanja uradili su dečji psi-

hijatri konsultanti: dr Blek 1993. godine i dr Haris-Hendriks 2000. godine. Dija-

gnoza A. ukazuje na to da je njegov slučaj najozbiljniji. On je 1993. godine dobio

dijagnozu da pati od posttraumatskog stresnog poremećaja a 2000. godine dobio

180

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

je dijagnozu da pati od poremećaja ličnosti za šta je prognoza veoma nepovolj-

na. I 1993. i 2000. godine postojalo je mišljenje da B. pati od posttraumatskog

stresnog poremećaja, kao i da ima teškoće sa socijalizacijom a uz to 2000. godine

je konstatovan opšti anksiozni poremećaj, ali njegova prognoza za budućnost je

bila neizvesna ali ne i nepovoljna. S druge strane, 1993. godine inicijalna dija-

gnoza za Z. da pati od teške bolesti depresije nije se potvrdila, iako se smatra da

će možda patiti od anksioznosti a možda i od bolesti depresije kasnije u životu.

Teškoće koje je C. imala su 2000. godine opisane kao umerene; smatralo se da je

sklona anksioznosti i da će joj najverovatnije biti potrebna psihijatrijska pomoć

u budućnosti, ali ona ne pati od bilo kakvog psihičkog poremećaja.

U ovim uslovima, ono što bih ja učinila jeste da se obavi pojedinačna

procena iznosa koji treba dodeliti na ime nematerijalne štete svakom od

podnosilaca predstavke. Razmotriviši dokaze po pitanju člana 41, smatram da

bi odgovarajući iznos bio GBP 25.000 za Z, GBP 40.000 za A, GBP 35.000 za B.

i GBP 15.000 za C.

DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE

ROZAKISA KOJEM SE PRIDRUŽILA SUDIJA PALM

Sa velikim žaljenjem konstatujem da se ne slažem s ocenom i zaključcima

većine u Sudu da, u ovom slučaju, nije došlo do povrede člana 6 stav 1 Konven-

cije u pogledu dostupnosti suda podnosiocima predstavke. Razlozi koji su me

naveli da se ne složim sa zaključcima većine su sledeći:

1. Većina se uverila da je postupak pred domaćim sudovima, koji je kulmi-

nirao odlukom Gornjeg doma, ispunio zahteve iz člana 6 stav 1 u pogledu prava

podnosilaca predstavke na pristup sudu zarad utvrđivanja njihovih građanskih

prava. Kao što je Sud primetio u stavu 101 presude, podnosioci predstavke ne

mogu „da tvrde da im je uskraćeno bilo koje pravo na utvrđivanje osnovanosti

njihove tužbe za zanemarivanje. Njihove tvrdnje su savesno i pravično ispitane

u svetlu načela koje se primenjuje u domaćem zakonodavstvu u pogledu delik-

tne odgovornosti za nemar.“ Kao što se takođe navodi u stavu 95, „argumenti

pred sudom su, dakle, bili usredsređeni na pravna pitanja, pre svega da li je lo-

kalni nadležni organ imao dužnost brižljivog postupanja prema podnosiocima

predstavke“. Teško je prihvatiti ovaj pristup. Tužbe podnosilaca predstavke pred

nacionalnim sudovima nisu se, naravno, odnosile na ovo preliminarno pitanje.

Njihova tužba se odnosila na to da je lokalni nadležni organ prilikom obavljanja

svoje zakonske dužnosti brižljivog postupanja teško zanemario svoje obaveze i

da im zbog štete koja im je naneta usled toga što nadležni organ nije na pravi

način obavio svoju dužnost, pripada naknada štete. Oni su sudovima predsta-

vili ovo svoje građansko pravo i s pravom su očekivali da će se sudovi njime

baviti tako što će ispitati osnovanost tužbe putem akuzatorskog postupka koji

bi im omogućio da dokažu istinitost svojih tvrdnji. Ako se može tvrditi da se,

kao opšte pravilo, pitanje pristupa sudu utvrđuje na osnovu predmetne stvari

zahteva pred nacionalnim sudovima, onda podnosioci predstavke nikada i nisu

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

181

imali pristup sudu: u svim fazama ispitivanja njihovog predmeta pred domaćim

sudovima, domaći sudovi su se bavili samo ispitivanjem problema sudske nad-

ležnosti u pogledu toga da li oni mogu da razmatraju osnovanost predmeta koji

je pred njima, ograničivši se tako na preliminarno pitanje da li postoji pravilo

kojim se podnosioci predstavke isključuju, što ih je sprečilo da ispitaju opravda-

nost pritužbe. Pravilo kojim se podnosioci predstavke isključuju koje je na kraju

ustanovljeno, i to ne na osnovu zakonskih uslova ili određenih presedana koji su

ih obavezivali, već na osnovu njihovog posebnog tumačenja zahteva engleskog

prava u svetlu okolnosti predmeta koji je bio pred njima.

2. Naravno, jedno je prihvatiti to da nije bilo pristupa sudu – što većina,

na žalost, očigledno nije prihvatila – a sasvim druga reći da je u okolnostima

datog predmeta, odsustvo pristupa sudu opravdano zato što služi određenoj svrsi

koja je srazmerna šteti koja je naneta pojedincu koji nije imao zaštitu koja mu se

inače omogućava članom 6 Konvencije.

Sklon sam da se priklonim ovom drugom pristupu, koji je i većina zauzela,

a da, međutim, pri tom nije napravljeno jasno razgraničenje između odsustva

pristupa sudu i okolnosti koje opravdavaju njegovo srazmerno uskraćivanje.

Međutim, nisam spreman da prihvatim da nas činjenice ovog predmeta mogu

navesti na zaključak da su podnosioci predstavke ispravno i srazmerno bili lišeni

pripadajućeg im prava iz razloga javnog interesa koji su odneli prevagu nad

njihovim legitiminim očekivanjima da se ispita opravdanost njihove pritužbe.

Pre svega, činjenice ovog predmeta jasno govore da je pravo na podnošenje

tužbe zbog nemara u obavljanju dužnosti jedno građansko pravo koje je

ustanovljeno u domaćem zakonodavstvu, da su javni organi vlasti zaduženi za

pružanje usluga brige i staranja priznali da su bili nemarni u svom ponašanju, i

da je postojao neposredan odnos u skladu s kriterijumima utvrđenim domaćim

zakonodavstvom. Uz to, način na koji su se pravosudni organi bavili ovim

pitanjem pokazuje da ovaj predmet postavlja ozbiljna pitanja koja zahtevaju

ozbiljno razmatranje: kao što su podnosioci predstavke istakli, sudija koji je izdao

sudski nalog za starateljstvo nad decom je specijalno javnom pravobraniocu dao

na uvid dokumentaciju vezanu za predmet kako bi on mogao da ispita i ako

treba, podnese tužbu za nemarno postupanje; javni pravobranilac je smatrao da

postoje dokazive tvrdnje za nemarno postupanje; Komisija za pravnu pomoć je

dodelila pravnu pomoć kako bi se tužba dalje podnosila sve do Gorenjeg doma; i

Apelacioni sud, koji je većinom odbacio tužbu, dao je mogućnost žalbe Gornjem

domu, a uslov za to jeste da je tužba dokaziva u domaćem zakonodavstvu;

predsednik Građanskog odeljenja Apelacionog suda je ustanovio da postoji

dužnost brižljivog postupanja rekavši da bi sve suprotno tome bila „uvreda za

zdrav razum“; i u prethodnim slučajevima, lokalni nadležni organi su rešavali

tužbe zbog nemarnog postupanja na osnovu toga što su potencijalno odgovorni.

Tako da jedini razlog koji je doveo do toga da ovaj predmet bude skinut

sa spiska predmeta jeste tumačenje koje su dali domaći sudovi a naročito Gornji

dom, oslanjajući se na argument ekspeditivnosti i pitanja politike. Zapravo, pri-

menivši treći uslov engleskog prava deliktne odgovornosti za nemar – a to je da li

182

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

je pravično, pravedno i razumno učiniti javne organe vlasti zadužene za pružanje

usluga brige i staranja, odgovornim u okolnostima ovog predmeta, Gornji dom je

zaključio da bi deliktna odgovornost javnih organa vlasti za činjenje ili nečinjenje

u vršenju svojih dužnosti bila pogubna po izvršavanje njihovih obaveza. Stav koji

je Gornji dom zauzeo po ovom pitanju je bio nov i jednak odbijanju da se nametne

deliktna odgovornost za povrede u građanskim stvarima koja proističe iz dužnosti

brižljivog postupanja lokalnih nadležnih organa za staranje o deci.

Nije zadatak Suda da se bavi ispitivanjem pitanja socijalne politike koje je

navelo domaće sudove da treći uslov ispitaju na način na koji su to učinili. Ali

jeste zadatak Suda da razmotri okolnosti u kojima su određene odluke donete i

da proceni njihov značaj prilikom primene svog sopstvenog testa srazmernosti;

i teško mi je da prihvatim, imajući u vidu značaj koji različiti pravosudni i drugi

organi pridaju činjenicama slučaja kao i novina koju odluka Gornjeg doma

predstavlja, da je stvaranje novog primera u sudskoj praksi koji zabranjuje

ispitivanje opravdanosti predmeta, bilo srazmerno potrebi za odgovarajućom

zaštitom pojedinca (i društva uopšte) od nebrige javnih organa vlasti prilikom

obavljanja dužnosti.

Zatim nešto što je još važnije jeste to da je Sud utvrdio povredu člana

3 Konvencije na osnovu zaključka da je „zanemarivanje i zlostavljanje koje

su četvoro podnosilaca predstavke pretrpeli dostiglo granicu nečovečnog i

ponižavajućeg postupanja“ (vidi stav 74 presude). Ponavljam, teško mi je da

prihvatim da ozbiljna pitanja od javnog značaja – kao što su ostalom sva pitanja

koja se odnose na povredu člana 3 – nisu pod zaštitom nezavisnih i nepristrasnih

sudova koji su uspostavljeni zakonom pruživši sve garancije potrebne prema

članu 6 Konvencije. Većina, međutim, smatra drugačije budući da prihvata, čak

i u okolnostima kada je došlo do povrede suštine člana 3, da države ugovornice

„imaju određena diskreciona prava u pogledu načina na koji poštuju svoje

obaveze prema Konvenciji...“ pod uslovom da postoji neko delotvorno pravno

sredstvo za rešavanje pojedinačnih tužbi koje se tiču nečovečnog i ponižavajućeg

postupanja. Stoga, oni su zaključili da je u ovoj situaciji, došlo do povrede člana

13 a ne člana 6.

Čini mi se da se ovaj predmet može smatrati locus classicus granica koje

se Konvencijom daju državama ugovornicama da bi utvrdile modalitete pristupa

domaćim sudovima. Naša sudska praksa stalno podvlači činjenicu da pravo

na sud nije neograničeno – i s pravom je tako. Pa ipak Sud može slobodno da

utvrdi u kojim slučajevima država ugovornica prekoračuje svoju slobodu izbora

i postaje odgovorna prema članu 6; a jedan kriterijum koji Sudu može odmah

da pomogne u razlučivanju između slučajeva kada država ugovornica zadržava

svoje diskreciono pravo i slučajeva kada je država ugovornica obavezna da pruži

pravosudne garancije onima koji potpadaju pod njenu jurisdikciju, jeste ozbiljnost

tužbe podnete nacionalnim organima vlasti. Ako u pritužbu spada povreda

osnovnih prava garantovanih Konvencijom – kao što su članovi 2 i 3 – smatram

da je Sud dužan da zaključi da su države ugovornice obavezne da obezbede ne

samo delotvoran pravni lek (kao što to nalaže član 13), već i pravosudni lek koji

pokriva sve uslove iznete u članu 6.

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

183

3. Predmet Osman v. the United Kingdom (presuda od 28. oktobra 1998.

godine, Reports of Judgments and Decisions 1998–VIII) je poslužio kao inspi-

racija za najveći deo ideja iznetih u prethodnom tekstu koje većina nije sledila

prilikom donošenja ove presude. Osnovni razlog koji je većinu naveo da odstupi

od ustanovljene sudske prakse objašnjen je u stavu 100 ove presude:

„...Sud smatra da je mišljenje u slučaju Osman zasnovano na razumevanju

pravnih odredbi koje se tiču nemarnog izvršavanja obaveza... koje se mora raz-

motriti u svetlu razjašnjenja koja su kasnije dali domaći sudovi a posebno Gornji

dom. Sud se uverio da pravne odredbe o nemarnom izvršavanju obaveza onako

kako se dalje razvijao posle odluke u (gore navedenom) predmetu Caparo Indu-

stries plc... i kako je nedavno analiziran u predmetu Barrett... uključuje pravičan,

pravedan i opravdan kriterijum kao suštinski elemenat dužnosti brižljivog postu-

panja i da pravne odredbe u pogledu tog elementa u ovom slučaju ne predstavlja

delovanje imuniteta. U datom slučaju, Sud zaključuje da nemogućnost podnosila-

ca predstavke da podnesu tužbu protiv lokalnog nadležnog organa nije proistekla

iz imuniteta već iz primenljivih načela koja upravljaju materijalnim pravom na

pokretanja postupka u domaćem zakonodavstvu...“

Smatram da u slučaju Osman Sud nije mnogo vodio računa o ovom sup-

tilnom pitanju koje je proisteklo iz ove presude u gore pomenutom stavu. U

predmetu Osman Sud ni u jednom trenutku nije rekao da je sudska zabrana

imunitet koji treba razgraničiti od primenljivih načela koji upravljaju materi-

jalnim pravom na pokretanje postupka u domaćem zakonodavstvu. On je na-

prosto smatrao da „primena pravila o [isključivanju] na ovaj način bez daljeg

ispitivanja postojanja suprotstavljenih razloga od javnog interesa samo služi da

pruži blanco imunitet policiji za njihova dela i propuste tokom istrage i suz-

bijanja kriminala i postaje jedno neopravdano ograničenje prava podnosioca

predstavke na utvrđivanje opravdanosti njegove ili njene tužbe protiv policije

u opravdanim predmetima“ (vidi gore navedeni predmet Osman, str. 3170, st.

151 – dodat kurziv). Dalje je izrazio mišljenje da, u slučajevima kada je povre-

da koje je tužitelj pretrpeo najozbiljnije moguće prirode, ne može se automat-

ski isključiti ispitivanje osnovanosti tužbe primenom pravila koje „se svodi na

davanje imuniteta policiji“. Konačno, Sud je u predmetu Osman bio uglavnom

zaokupljen činjenicom da podnosioci predstavke u jednom veoma ozbiljnom

slučaju moguće ozbiljne povrede ljudskih prava nisu imali mogućnost da iznesu

svoju pritužbu pred sudom; Sud se nije bavio time da li je razlog, usled kojeg je

bilo nemoguće ispitati osnovanost slučaja, bio rezultat imuniteta koji je dat do-

maćim zakonom koji je delovao kao proceduralna zabrana koja ima to dejstvo.

Sud je naprosto utvrdio da je ta nemogućnost dovela do davanja imuniteta.

Pod ovim okolnostima kako možemo napraviti razgraničenje između predmeta

Osman i ovog slučaja?

Zbog svih gore navedenih razloga smatram da je došlo do povrede člana

6 (pristup sudu) i da stoga smatram da član 13 ne predstavlja poseban razlog za

povredu, budući da je član 6 u ovom slučaju lex specialis.

184

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

DELIMIČNO IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE

TOMASEN KOJEM SU SE PRIDRUŽILI

I SUDIJE KAZADEVAL I KOVLER

Ne mogu da se složim s većinom da u ovom slučaju nije došlo do povrede

člana 6 Konvencije.

Sud je jednoglasan u stavu da organi vlasti nisu zaštitili podnosioce

predstavke, malu decu, od nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i većina

primećuje da je podnosiocima predstavke uskraćeno „utvrđivanje njihovih

tvrdnji da ih lokalni nadležni organ nije zaštitio od nečovečnog i ponižavajućeg

postupanja i uskraćena im je mogućnost da dođu do izvršive nadokande štete

koju su zbog toga pretrpeli“ (vidi stav 111 presude).

Uprkos teškoj nebrizi od strane nadležnih organa, što je omogućilo da

zlostavljanje kojem su podnosioci predstavke bili izloženi, traje dugi niz godina

i podnosiocima predstavke nanese fizičke i psihičke povrede koje predstavljaju

povredu člana 3, podnosioci predstavke nisu mogli da pozovu na odgovornost te

nadležne organe u postupku pred domaćim sudovima. Pozivajući se na faktore

politike (na primer, teškoće u pripisivanju odgovornosti različitim [državnim]

agencijama, osetljivost odluka, opasnost od toga da lokalni nadležni organ ne

usvoji jedan oprezan i odbrambeni pristup u izvršavanju svojih obaveza, rizik od

skupog i mučnog parničenja) domaći sudovi su odlučili da se lokalni nadležni

organ ne može smatrati odgovornim zbog nemara u izvršavanju svojih zakonskih

ovlašćenja zaštite dece. De facto, proglašen je imunitet za lokalni nadležni organ u

pogledu tužbi zato što je postupao prilikom vršenja svojih zakonskih nadležnosti

zaštite dece.

Po mojem mišljenju prava podnosioca predstavke prema članu 6 su na

taj način prekršena budući da nisu imali pristup sudu kako bi se odlučivalo po

njihovoj tužbi, koje je bila dokaziva u nacionalnom zakonodavstvu. Činjenice u

ovom slučaju i način na koji je domaći zakon delovao veoma su slični onome i

predmetu Osman v. the United Kingdom (presuda od 28. oktobra 1998. godine,

Reports of Judgments and Decisions 1998–VIII) u kojem je tužba podnosioca

predstavke protiv policije zbog nemare skinuta sa spiska predmeta iz razloga

politike koji se odnose na to da postoji interes da se spreči da efikasnost rada

policije bude podrivena parničenjem. U predmetu Osman Sud je smatrao

da primena pravila kojim se izuzimaju koje sprečava da se policija pozove

na odgovornost zbog nemara prilikom izvršavanja svojih funkcija istrage i

sprečavanja kriminala, predstavlja nesrazmerno ograničavanje pristupa sudu

podnosiocima predstavke. Razlozi zbog kojih se većina nije pridržavala odluke

donete u predmetu Osman (vidi stav 100 predmeta) po mojem mišljenju, nisu

uverljivi. Čini se da nije došlo do velikih ili značajnih promena pravnih odredbi

o nemarnom postupanju budući da su strane Sudu predočile taj slučaj kao i sve

relevantne stvari koje se odnose na sadržaj domaćeg zakonodavstva u predmetu

Osman. Smatram da zaključak u skladu sa članom 6 u ovom slučaju mora biti

isti.

Predmet Z. i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva

185

Tačno je da, kao što je to primetila većina u stavu 95 presude, podnosioci

predstavke nisu bili sprečeni ni na koji praktičan način da svoju tužbu iznesu

pred domaće sudove. Predmet je stigao sve do Gornjeg doma a podnosiocima

predstavke je dodeljena i pravna pomoć u tu svrhu. Nije došlo ni do pozivanja na

neka proceduralna ograničenja. Međutim, pojam „pristupa sudu“ prema članu

6 ne garantuje podnosiocima predstavke samo da će oni moći svoju tužbu da

podnesu sudu, već podrazumeva i pravo da se te tvrdnje ispitaju pred sudom na

osnovu činjenica.

Slažem se s onim što je većina rekla u stavu 98 da član 6 sam po sebi ne

garantuje bilo kakav određeni sadržaj u pogledu građanskih prava i obaveze u

domaćem zakonodavstvu. Ali tamo gde postoji dokaziva tvrdnja prema doma-

ćem obligacionom pravu koje se odnosi na delikte, kao što je ovde slučaj (vidi

stav 98 presude), koja zahteva od podnosilaca predstavke da dobiju odluku od

strane suda o deliktnoj odgovornosti onih koji su dopustili da zlostavljanje ko-

jem su bili izloženi traje godinama, za to se, po mom mišljenju, ne može reći da

određuje sadržaj domaćeg prava.

Primetio bih da se nadgledanje aktivnosti nacionalnih sudova od strane

Suda prilikom definisanja pojmova „pristup“ i „odgovornost“ odigrava na širim

osnovama. U predmetu Fayed v. the United Kingdom (presuda od 21. septembra

1994. godine, Series A No. 294–B, str. 49–59, st. 65), Sud je rekao:

„Zasigurno organi zaduženi za sprovođenje Konvencije ne mogu tumače-

njem člana 6 stav 1 stvoriti materijalno građansko pravo koje nema osnov u datoj

državi ugovornici. Međutim, ne bi bilo dosledno načelu vladavine prava u demo-

kratskom društvu niti osnovnim načelima na kojima počiva član 6 stav 1 – a to

je da građanske tužbe mogu podneti sudiji na odlučivanje – ako bi, na primer,

država ugovornica mogla, bez kontrole ili ograničenja od strane organa koji su

zaduženi za sprovođenje Konvencije, da iz nadležnosti sudova izmesti čitav spek-

tar građanskih tužbi ili da pruži imunitet od građanske odgovornosti velikim gru-

pama ili kategorijama lica...“

Da bi došli do svog zaključka da odluka Gornjeg doma ne predstavlja

davanje imuniteta, većina u Sudu primećuje, u stavu 99, da su domaći sudo-

vi smatrali da dužnost brižljivog postupanja može proisteći u slučajevima koji

se odnose na deliktnu odgovornost lokalnih nadležnih organa u pogledu bri-

ge o deci koji su podneti posle tužbe podnosilaca predstavke. To međutim ne

menja činjenicu da je imunitet dat nadležnim organima u slučaju podnosilaca

predstavke. Očigledno je da se smatralo da imunitet koji je primenjen u slučaju

podnosilaca predstavke nije više odgovarajući u kasnijim slučajevima jer su naci-

onalni sudovi između ostalih faktora, uzeli u obzir stav Suda u gore navedenom

slučaju Osman.

Iako je Država tvrdila da ako bi se utvrdila povreda u ovom predmetu to

bi podrilo postupak skidanja slučaja sa spiska predmeta koji se koristi da bi se

izbeglo besmisleno procesuiranje neosnovanih tužbi, smatram da ovaj argument

nije potkrepljen materijalom koji je iznet pred Sud. Domaći sudovi su nastavili

da skidaju slučajeve sa spiska predmeta i pošto je Sud doneo presudu u slučaju

186

Evropski sud za ljudska prava – Odabrane presude IV

Osman. Zaključak o postojanju povrede u ovom slučaju bi značio samo to da

tužba ovih podnosilaca predstavke, koja se odnosi na slučaj teškog zlostavljanja

koje se kosi s osnovnim ljudskim pravom, nije trebalo da bude skinuta sa spiska

predmeta na osnovu argumenata opšte politike. Ovaj Sud nije utvrdio bilo ka-

kvo uskraćivanje pristupa sudu onda kada su sudije skinule predmet sa spiska

predmeta u slučajevima kada nije bilo bliskosti niti predvidivosti (vidi, na pri-

mer, predmet Powell v. the United Kingdom (odl.), br. 45305/99, ECHR 2000–V i

predmet Bromiley v. United Kingdom (odl.), br. 33747/96, od 23. novembra 1999.

godine, neobjavljena).

Većina u Sudu smatra da podnosiocima predstavke nije pružen delotvo-

ran pravni lek u pogledu kršenja člana 3 i zaključili su da je došlo do povrede

člana 13 a ne člana 6.

Moj zaključak bi bio da je „pravni lek“ na koji su podnosioci predstavke

imali pravo trebalo da bude pristup sudu kako bi mogli da dobiju obeštećenje.

Ograničenja pristupa sudu kako bi se zaštitili interesi lokalnih nadležnih organa

prilikom vršenja svojih nadležnosti zaštite dece može biti potrebno i opravdano

u skladu sa članom 6. Međutim, rekao bih da se u ovom slučaju, u kojem

postoji saglasnost da su deca podnosioci predstavke bila žrtve sistema koji ih

nije zaštitio od ozbiljnog, dugoročnog zapostavljanja i zlostavljanja, davanje

imuniteta lokalnom nadležnom organu iz razloga politike, ne može se smatrati

prikladnim.

Zato smatram da je došlo do povrede člana 6.

Ja sam glasao za povredu člana 13 zato što se slažem s većinom da

podnosioci predstavke, čija su prava prema članu 3 Konvencije bila povređena,

nisu imali delotvorno pravno sredstvo pred nacionalnim organima vlasti.