^ lan 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju : pravo na mirno u`ivanje imovine

Stanari u ku}ama u Engleskoj i Velsu ovla{teni da otkupe vlasni~ki udeo pod odredjenim

uslovima

Slu~aj D`ejms (Case of James and Others)

Podnosioci predstavke (J.N.D`ejms, G. Kavendi{, P. Korbet i R.Vilbraham) su upravljali

izvesnom nepokretnom imovinom u skladu sa testamentom drugog Vojvode od

Westminister- a. Medjutim, Zakon o reformi dugoro~nog zakupa iz 1967. godine sa

dopunama, omogu}io je zakupcima otkup vlasni~kog dela zakupodavca ako su ispunjeni

odredjeni uslovi (pre svega da je re~ o dugoro~nom zakupu - preko 21 godinu, da je kirija

koja se pla}a manja od odredjenog iznosa itd.), i podnosioci predstavke su primenom ovog

zakonodavstva izgubili svoj vlasni~ki udeo na nekim od nepokretnosti. Nepokretnosti u

pitanju nalazile su se u centralnom Londonu, na mestu koje je nekada bilo poljoprivredno

zemlji{te i koje je razvila porodica Westminster.

Zakon o reformi dugoro~nog zakupa iz 1967. godine sa dopunama omogu}io je zakupcima

koji su stanovali u ku}ama pod dugoro~nim zakupom da otkupe udeo vlasnika -

zakupodavca, ako su ispunjeni odredjeni zakonom propisani uslovi i prema unapred

utvrdjenoj ceni. Prema "Belom papiru" kojim je Vlada najavila predlog novog zakonodavstva,

Zakon iz 1967. godine sa dopunama bio je "zasnovan na principu da prema pravi~nosti

zemlji{te pripada vlasniku - zakupodavcu, a ku}a pripada zakupcu koji u njoj `ivi", i cilj mu

je bio da se ostvari "moralno pravo" zakupca na ku}u. Osnovni uslovi definisani u Zakonu iz

1967. godine sa dopunama bili su dakle da se radi o dugoro~nom zakupu (preko 21. godine),

da zakupnina odredjena u poreske svrhe nije ve}a od 750 funti, odnosno 1500 funti u slu~aju

da se ku}a nalazi na teritoriji Londona, da je zakupnina koja se realno pla}a "niska" (manja od

dve tre}ine zakupnine utvrdjene u poreske svrhe), i da ku}a za zakupca predstavlja jedino ili

glavno mesto stanovanja najmanje tri godine pre nego {to je obavestio zakupodavca da `eli da

iskoristi pravo koje mu Zakon iz 1967. godine pru`a i otkupi vlasni~ki udeo. Postojala su dva

sistema utvrdjivanja cene imovine koji su se primenjivali u zavisnosti od njene vrednosti.

Efekat sistema koji se primenjivao na imovinu manje vrednosti (prema Zakonu iz 1967.

godine) bio je da je zakupac pla}ao vrednost zemlji{ta na kome se ku}a nalazi, ali ne i

naknadu za ku}u. Sistem koji se primenjivao na svojinu ve}e vrednosti (prema Zakonu iz

1974. godine) je bio povoljniji za vlasnike i odredjivao je cenu imovine koja je okvirno

odgovarala tr`i{noj vrednosti zemlji{ta i ku}e izdate u dugoro~ni zakup. Osnov za

utvrdjivanje cene koju je trebalo platiti predstavljala je procenjena vrednost ku}e na dan kada

je zakupac obavestio vlasnika o tome da `eli da iskoristi svoje pravo na otkup vlasni~kog

dela, a ne vrednost ku}e na sam dan kada se procena vr{ila.

U svojoj predstavci Evropskoj komisiji od 23. oktobra 1979. godine, podnosioci predstavke

su tvrdili da je prenos svojine na osnovu zakona na deset nepokretnosti u kojima su oni imali

vlasni~ki udeo sam po sebi i/ili zbog cene koja je pla}ena predstavljao kr{enje njihovog prava

na mirno u`ivanje imovine. Oni su takodje tvrdili da je prenos svojine izvr{en na

diskriminatornoj osnovi i stoga je bio protivan ~lanu 14., kao i da je nedostatak pravnog leka

protiv protiv ovakvog prenosa svojine na nepokretnosi predstavljao povredu ~lana13.

Podnosioci predstavke su se naknadno `alili na jo{ 70 transakcija i tvrdili su da im je naneta

{teta od 1.479.407 funti u pogledu nepokretnosti na koje se primenjivao Zakon iz 1967.

godine i 1.050.496 u pogledu nepokretnosti na koje se primenjivao Zakon iz 1974. godine.

Pozivaju}i se na ~lan 1. Prvog protokola, podnosioci predstavke su tvrdili da me{anje u

njihovo pravo na mirno u`ivanje imovine nije bilo u skladu sa javnim interesom, jer je prenos

svojine izvr{en u korist pojedinaca. Evropski sud, medjutim, nije prihvatio ovaj argument i

istakao je da oduzimanje svojine u skladu sa legitimnom socijalnom, ekonomskom ili drugom

politikom mo`e, u zavisnosti od okolnosti, biti u javnom interesu (u skladu sa drugom

re~enicom prvog stava ~lana 1.), ~ak i kada dru{tvo u celini ne mo`e direktno koristiti ovu

svojinu. Zakon o reformi dugoro~nog zakupa iz 1967. godine dakle nije sam po sebi bio u

neskladu sa ~lanom 1. samo zbog toga {to su lica koja su imala neposrednu korist od

prinudnog prenosa svojine bili pojedinci. Evropski sud je naglasio da je u oblasti socijalne i

ekonomske politike polje slobodne procene dr`ave {iroko, a da }e on po{tovati procenu

doma}eg zakonodavca o tome da li je odredjena mera u javnom interesu, osim ako je ona

o~igledno li{ena razumnog osnova. Cilj konkretnog zakonodavstva, a to je eliminisanje

ne~ega {to je smatrano dru{tvenom nepravdom u oblasti stanovanja, predstavlja u na~elu

legitiman cilj u javnom interesu. Evropski sud je odbacio argument podnosilaca predstavke da

je Zakon iz 1967. godine bio ustvari politi~ki motivisan i nije predstavljao meru u javnom

interesu. Osim toga, on je istakao da se uverenje Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva da je

zakupac imao "moralno pravo" na ku}u ne mo`e smatrati o~igledno neosnovanim.

Evropski sud je potom razmotrio mere koje su preduzete da bi se ovaj legitimni cilj ostvario.

On je naglasio da je, u skladu sa ~lanom 1. Prvog protokola, neophodno uspostaviti ravnote`u

izmedju mere u javnom interesu sa jedne strane i i potrebe za{tite prava pojedinca sa druge.

Drugim re~ima, preduzeta mera mora biti adekvatna za ostvarenje odredjenog cilja i takodje

srazmerna va`nosti tog cilja. Evropski sud je smatrao da otkup pod odredjenim uslovima nije

sam po sebi predstavljao neadekvatan ili nesrazmeran metod za ostvarenje "moralnog prava"

zakupca, niti se ograni~ena primena Zakona iz 1967. godine samo na ku}e ~ija je poreska

vrednost bila manja od odredjenog iznosa mogla smatrati nerazumnom. Takodje, ako se uzme

u obzir svrha zakonodavstva i {iroko polje slobodne procene koje dr`ava ima u oblasti

ekonomske i socijalne politike, nije se moglo re}i da naknada za nepokretnost utvrdjena u

skladu sa Zakonom iz 1967. godine nije uspostavljala potrebnu ravnote`u. Osim toga, iako je

neminovno proticalo odredjeno vreme od dana u odnosu na koji se vr{ila procena vrednosti

nepokretnosti i dana pla}anja cene po obavljenoj transakciji, postupak koji se primenjivao nije

uzrokovao ka{njenja koja bi dovela do kr{enja ~lana 1. Prvog protokola.

Podnosioci predstavke su se takodje tvrdili da je zakonodavstvo primenjivano na na~in koji

nije omogu}avao da se uzmu u obzir specifi~ne okolnosti. Oni su smatrali da je bilo

neophodno, da bi se izbegla nano{enje nepravde kako zakupcima tako i vlasnicima,

obezbediti sudski postupak u kome bi se ispitale okolnosti svakog pojedina~nog slu~aja i

opravdanost transakcije u pitanju. Evropski sud je medjutim napomenuo da, imaju}i u vidu

{iroku primenu reformisanog zakonodavstva, re{enje koju je odabrao Parlament - a to je

postojanje zakonom odredjenih {irokih i op{tih kategorija gde postoji pravo na otkup - nije

moglo biti odba~eno kao neracionalno ili neadekvatno.

Najzad, podnosioci predstavke su tvrdili da je sama primena zakonodavstva, u svetlu

konkretnih okolnosti njihovog slu~aja, povredila na~elo proporcionalnosti jer su posledice ove

primene prevazi{le ono {to je bilo potrebno da bi se postigao cilj zakonodavstva. Evropski sud

je odbacio ovaj argument: otkup vlasni{tva na koji su se oni `alili bio je u skladu sa

zakonodavstvom za koje je ve} utvrdjeno da je u skladu sa ~lanom 1. Prvog protokola, a

posledice otkupa u ovom pojedina~nom slu~aju nisu prevazilazile nepovoljne efekte koje su

trpeli drugi vlasnici na koje je zakonodavstvo takodje primenjeno.

Evropski sud je utvrdio da u ovom slu~aju nisu bili povredjeni ni ~lan 14. u vezi sa ~lanom 1.

Prvog protokola, kao ni ~lanovi 6. i 13 Konvencije.